Nebrojeno puta smo čuli da treba živeti u sadašnjosti. Znamo mi to. Verujemo mi u to. Postoji samo jedan problem – ne primenjujemo to!
Štaviše, neretko lažemo i sami sebe da živimo SADA i OVDE. Misli su moćne. Začas nas povuku negde van vremena i trenutka. Ponekad su to drugi ljudi, ali poenta je ista. A ako se i „vratimo“, trenutak koga smo trebali živeti je već prošao… I tako u krug. Taj „vremeplov“ je kao neko prokletstvo!
VAN VREMENA I PROSTORA
Ako idete u neki provod, nećete poneti knjigu da učite za ispit, zar ne? To je otprilike primer vezan za „bežanje“ van sadašnjeg trenutka, a samim tim i mesta na kom se trenutno nalazite – idući u prošlost ili u budućnost, svejedno. Nije uopšte bitno gde vaše misli beže. Bitno je da ste u tom trenutku van vremena i prostora.
Zvuči kao naučno – fantastični film. Samo što najčešće uopšte nije tako zabavno! Pre je besmisleno, nepotrebno i uglavnom nimalo prijatno.
KOLAČ JE POJEDEN ILI JOŠ NIJE ISPEČEN
Za koliko trenutaka u svom životu bi mogli da kažete da ste ZAISTA u potpunosti uživali u njima? Tj. isključivo u njima? Da ni sekundu niste pomislili na nešto što je bilo, bez obzira da li je to neko lepo ili bolno sećanje? Ili se prebacili na nešto što će tek biti, ili još gore, što ste mislili da će biti?
Priznajem da je takvih trenutaka bilo veoma malo u mom životu. Bar je tako bilo ranije. U poslednje vreme, mnogo više uživam u sadašnjosti. Toliko godina sam provela mučeći se – Zašto (ni)sam uradila to i to? Da mogu da vratim vreme, ja bih …
Ja sam mnogo češće bežala u prošlost, nego u budućnost, mada je bilo perioda kada je bilo i obrnuto … Dobila sam krivicu, tugu i bes. A ti „pokloni“ nikome ne trebaju!
Ako ste negde pogrešili, sasvim dovoljno da ste to sebi priznali i da ste naučili nešto iz toga. I tu se završava to poglavlje.
Što se budućnosti tiče, naravno da mi imamo neke svoje želje ili planove i da treba da se trudimo da ih ostvarimo. Ili imamo neke strahove koje ne želimo da se ostvare. Ali, nismo vidoviti. I zašto onda da se pravimo da jesmo?
Ako je nešto prošlo, nema se tu šta ni dodati ni oduzeti. Čak nije bitno da li se radi o nečem lepom, jer i to lepo je prošlost. Deo naših života. Život se sastoji od mnogo takvih delova, odnosno „kolača“.
Jasno vam je koliko je besmisleno pokušavati pojesti kolač koji ste već pojeli ili onaj koji još nije ni ispečen!?
RAZLOZI „ROPSTVA“
Zastrašujuće je da ogroman deo života provedete u ovom „modu“. Postoje više razloga za ovo:
Prvi je da kažnjavate sebe za nešto što ste vi ili neko drugi pogrešio, te se neprestano prebacujete u prošlost zbog osećaja krivice. Dakle, čist mazohizam koji nema kraja. Ne možete sebi ili nekom drugom da oprostite i večito se vraćate na ono što je bilo.
Drugi je da ste nekada bili negde i/ili s nekim srećniji nego sad, a ne verujete da će se to ikad više ponoviti. Zato sanjarite o onom što je bilo, jer vam je tad bilo lepše, te imate iluziju da ste srećni ako razmišljate o dobrim starim vremenima.
Treći je kada bežite u budućnost iz straha (neretko i paranoje) šta sve može da se dogodi, te iskonstruišete apokalipsu. Realno, priznajte sebi – da li se deseti deo te apokalipse zaista ostvario? Ili suprotno od toga – previše idealizujete budućnost. A posle svakog idealizovanja, znate i sami – dolazi razočaranje.
Kod ovog posljednjeg ima želje za kontrolom – Uvereni ste da je ama baš sve u vašem životu zavisi isključivo od vas, da su vaši planovi uvek najpametniji i najbolji, te se logično, moraju i ostvariti. Zato se prebacujete u budućnost gde su već ostvareni, a vi srećni i ispunjeni.
PRISUTNO ODSUTNI
Kratka pričica – U crkvi se održava liturgija. Pop je vodi, ali razmišlja o tome kako jedna žena na sebi ima previše nakita. Jedan vernik razmišlja o tome da li mu je dete uradilo domaći, drugi da li će imati novca da plati račune, treći na to šta će večerati… I šta je zapravo, ostalo od te liturgije? Ona je kobajagi odrađena, a u suštini, da li je iko na njoj bio ZAISTA prisutan?
I tako vam je u svim ostalim situacijama. Dok vas vaše misli varaju, sadašnji trenutak prođe, a vi ne samo da niste uživali, već niste niste bili ni prisutni. Vreme i energiju ste potrošili na nešto sasvim deseto.
IMA LI SPASA?
Ima! Naravno, to nije magična pilula :)
Vežbajte koncentraciju. Što znači – ne dajte mislima ili drugim ljudima da vam otimaju SADA i OVDE!
U početku će biti teško, ali čuli ste za onu – vežba čini majstora.
Na primer, ako bilo ko povede (ili same vaše misli) priču o tome kako je nekad bilo, ili šta će biti, ućutite ili skrenite temu. I to naravno, na sadašnji trenutak. Može to biti i nešto obično, tipa – Danas je tako lep dan.
Drugi sistem je još bolji. Gde god se nalazili i štagod radili, pokušajte da vidite i osetite svaku sitnicu. Npr. boje, mirise, ljude, ulice, zgrade, cveće ili štagod to već bilo. U prirodi je to mnogo lakše, pre svega jer kiseonik doprinosi boljem radu mozga. Slušajte neku pticu ili cvrčka. I uživajte u tome…
PRIMERI: pijete kafu … Uživate isključivo u tome. Ne razmišljate šta ćete za ručak. Ili: šetate … Udišete vazduh, gledate da li ima ljudi i koliko, da li ima drveća i koje je u pitanju, koliko ima zgrada, da li su ulice kratke ili duže itd … A ne lupate glavu zašto vam se partner/ka nije javio/la na telefon … Ili: učite jezik … A ne razmišljate o povišici na poslu…
Pokušavajte vežbati koncentraciju uvek i svuda. Svakoga dana se pruža mnogo novih prilika. Ne možete ovo postići ni tako lako ni tako brzo.
Mogu da kažem da ni ja nisam 100 posto uvek SADA i OVDE, ali sam ponosna na sebe jer takvih trenutaka je neuporedivo više sada nego pre npr. dve, tri godine.
Biti SADA i OVDE je blagoslov koji nažalost, mnogi ljudi retko dožive. Šetnja, film, učenje, putovanje, sunčanje, čitanje, kopanje bašte i mnoooogo toga još. Svaki trenutak nam je dat da bi uživali upravo u njemu!
DRAGI MOJI! JEDITE KOLAČE KOJI SU PRED VAMA!
Ps. Tekst je objavljen na mom blogu u kategoriji UČITAVANJE DUŠE
Wwwblogabilna87.wordpress.com
Post je objavljen 18.09.2020. u 22:43 sati.