~Dark Side Of The Moon

Sneg mi se topi na licu,
budi miris škole u novembru..
Zar je prošlo već četri godina?
Ona se smeje toplije nego onda.
Godine su pojele kontakte.
Ne primećuješ ništa novo na meni,
upita me toplo hrskavim glasom..
Zatim hitro raskopča kaput,
pahulje počeše da se tope
na njenom isturenom stomaku,
mnogo brže nego na mom licu.
Lagano spustih šaku na njega.
Šesti mesec, kažu muško, reče ona..
Zakopčaj se da dečko ne nazebe,
rekoh i obe smo utonule u smeh.

Sedim i pušim.
Stvarno previše lutam,
imam previše bučnih noći.
Previše gušim vreme.

Imam osećaj da ću i drugu, staru prijateljicu
jednoga dana slučajno sresti,
po nekom tihom novembarskom snegu.
Gađaću je sećanjima u zenice.
U prvom trenutku sigurno
neću ni primetiti da se ugojila,
onako divno, od ljubavi.
Nosiće ponosno veliki stomak.
Znam, ja ću u stomaku nositi čir,
na licu neprespavane noći
u glavu svakodnevnu migrenu.
Ostaću ovakva.
Ostaću.
Staću.

Ulične svetiljke su se palile
dok smo umivali krmeljive oči.
Iz škole bežali smo zajedno,
ali je zajedno nismo završili.
On je previše režao na knjige,
imao je previše spretne prste,
dobar stav i talenat za crtanje.
Rastali smo se kao drugari,
kao pravi drugari,
uz ulične svetiljke koje se gase.
Juče smo se ponovo sreli.
On je bio na prvim stranama
umetničkih časopisa,
sa svojim najatraktivnijim radovima,
ja pri dnu strane o kulturi.

Imam da pišem u inat svima deset poezija na dan i po pet proznih tekstova!
Imam u inat da jedem svaki dan i da uteknem nejelu!
Imam u inat da sređujem sobu svaki dan i da perem tepih isključivo na ruke!
Imam u inat da dam sve predmete i da završim školu!
U inat imam da pogledam ispod kreveta kada me je strah horor filmova
i u inat imam da zaplim sveće samo za mrtve!
- Živi ko vas jebe,
živa sam ko me jebe!
U inat imam da ljubim svima ruke a ne samo sveštenom licu
imam da poljubim ruku i babi, zaslužila je!
Ima da popijem hladan nes u inat lokalu gde ima domaća kafa
i ona košta četri puta jeftinije od hladnog nesa!
U inat imam da kupim biciklu i da se ne vozim linijskim taksijem i busom
koji košta kao domaća kafa u baru!
U inat imam da idem tamo gde mi se ide,
a ponajviše da udarim inat ako nešto ne žele da ja to odradim,
u inat onako slatko!
Imam u inat da sečem nokte
i da koristim skup šampon i najveću tubu četkica!
Imam u inat da pišem nebuloze, jer sve i jeste nebuloza!
U inat imam da ugasim cigaretu na mesto gde sam je ugasila za prošlu slavu
kad sam islavila kao nikad u životu!
To mesto koje ću u inatu ponovo da ožarim je moja desna butina!
Iz inata imam da jedem jagnjetinu, iako je nemam
ali imam da je jedem samo tako videćete vi!
U inat imam da gledam televizor,
baš svi sad' što serete možete da mi se sagnete,
jer televizor ću da gledam u inat!
I imam da kupim sve najpatetičnije romane
jer ih vi volite, ali malo na usta kenjate!

Sinoć sam se nalokala domaće kafe,
bila sam veoma tužna i slomljena
pa sam otišla u caffe "Oblomov"
setila se da je SPAK veče
i da će biti otvoren mikrofon za
sve one koji bi hteli da podele
svoje dubokoumne misli
sa ostalim ljudima ovog sveta
i da će gomila ljudi biti tamo..
Bili su tu uglavnom matori ljudi,
koji su me gledali u čudu,
zajedno sa drugaricom M
koja je krenula sa mnom..
Maltretirale smo ljude sa filozofijom haosa
i glasnim smehom, a onda
u jednom trenutku, otišla sam na binu..
Improvizovali su neki Jazz,
a ja sam upalila mobilni i počela da čitam
svoje misli naglas..
Videla sam mora kako se sudaraju
I mladu zver kako ispija dugu, imala sam samo
nevidljiv zatvor volje i sećanja,
moj jezik je postao ključ i razvalila sam sva vrata,
te sam govorila u šiframa..
Narod je bio u čudu,
sve u fragmentima pomešano
narod je bio izbezumljen,
pogotovo te fine pičke
koje su me pre tri minuta
gledale sa predrasudama
radi dredova..
Nakon četri minuta M me napušta
i ja ostajem sama,
naručujem još jednu domaću kafu,
kao i po običaju, jako zaslađenu,
palim pljugu za pljugom i tresem se..
Gušim se u samom dimu cigareta,
gledajući u mali prsten grančice
na desnom kažiprstu..
Niodkud mi se skuplja, retka
vodica u ustima, "ma nemoguće" razmišljam..
Odjednom povraćam! Sama, u nadi
da me niko nije video i čuo, kad odjednom
čujem razne glasove oko sebe, koji govore: "Kako si?"
"Si okej?" "Evo, doneću ti čašu hladne vode!"
- Pomislih u sebi šta se dešava, govoreći: "Da, da,
dobro sam.."
Vraćam se za svoj sto, na kome stoji upaljena
mirišljava sveća koja mi je zapravo sve vreme
zadavala mučninu, ali su svetla prigušena,
ništa ne bih videla, pa bih se kao dvorska luda
saplitala o kablove zvučnika i mikrofona..
Sedim i ne verujem šta ljudi sve govore,
kakve misli imaju i šta dele sa ostalim,
nepoznatim, jezivim svetom!
Onda pogledam samu sebe
i padam u ogromnu depru..
Znači, sedim sama, sa romantičnom svećom
koja mi obasjava pola lica, pijem tri domaće, jake
kafe, palim pljugu za pljugom, gledam oko sebe
dobijam inspiraciju za pisanjem, pa krenem
da se blamiram i šaljem svoje misli daleko
od logike i kapiranja sa druge strane..
Plaćam račun, oblačim se, skupljam stvari sa
stočica i odlazim..

Šta imam od toga,
što sam mislila
da će biti bolji prema meni?

Svako tera svoje,
u četri ujutru
kad' sam urlala

bez pantalona
i gde se svetlost
svađala sa mnom..

Svetlost je demon,
pa je vrištim napolje!

Imam džoint,
sad se setih..

I tako mi je bilo
divno kad sam
sela i jela

tolumbe i princes krofne
i pila milkšejk od jagode
I tol'ko mi je

bilo dobro kad sam
sanjala da je
Margita oživela,

ma u stvari
zabole me
za nju..

Hoću ljubav
i strah i tugu i
margarin na

'leba u jedanaest uveče
i hoću da kurvi
pocepam čarape

i cepam je od batina,
jer je karala mog ćaleta ranije
i plačem od bola

i hoću da kažem
kol'ko je ovo
dobro..

Najbolje poznajem
ptice i čekam da se
Margita probudi,
u osvitu nekih
novih reči..

Da kažem
kraj i zamutim
u čaši zimu!

~ Nije je bilo neko vreme
nije je bilo dugo..
Okretala se,
vrpoljila i tražila..

Na izgubljenom svelom licu
poslednji odsjaj,
bledeo je..

samo mrtvo telo..

Bez mašte,
bez misli,
sa bolom na izgužvanim travnjacima od oblaka
kidala se..

Pričalo se da je zalutala više puta
na lutajućim mestima,
ostavljala besmislene tragove
nije zaboravila..

Lutala je dalje i prazna bila i osakaćena,
u glavi razuzdani mozak
pucao je!

Krvavo natopljena,
ledeno se praznila,
isprekidano smejala,

bez mašte,
bez misli,
sa bolom do beznađa,
pred korak do beskraja..

Bez sebe sa sobom,
bez oblaka travnjaka,
bez mirisa,
u nedogled..~

Da li je lep život kada pada sneg? Da li je lep život kada slušam muziku, dok pada sneg? Da li je lep život, kada pada sneg i kada pokušavam da slušam muziku, a keva upada u sobu u nedelju u četri sata i usisava? Jer ja to želim, da ona to radi, jer želim da prekrši kućni red, jer danima slušam kako pijana komšinica peva narodnjake..Da li je život lep, kada maštam o udaji i zamišljam u nedelju u četri sata, ručak kod roditelja i svoju decu kako kukaju, jer sam pustila psihodelije poput Pink Floyd-a, pa premestim kanal na Cartoon Network..Da li je život lep, kada odem na sajam knjiga i nemam dovoljno para da kupim zbirku Gijom Muso-a iz hiljadu devedeset i pitaj koje godine, izdanje koje košta sto dinara, već je samo dodirujem i mirišem, a ona smrdi na posebno zavodljiv način..Da li je život lep, kada bi se po njemu izasrala u tom trenutku, baš na taj život koji miriše predivno, na beo tek pao sneg, jer ova zima miriše predivno, na sneg koji je počeo da pada baš pri kraju lutanja gradom..Pa se osvrneš oko sebe i pomisliš kako stižu Božić i Novogodišnji praznici, pa se osetiš onako divno i spokojno na samu pomisao kićenja ogromne jelke, koja dodiruje plafon, koja stoji pored peći u dnevnoj sobi, a sa prozora lete ptice i zubato sunce ti obasjava nežno, dečije lice, pa ti sve bude toplo oko srca, pa te drmne jeza, kao ono kada te inspektor drmne električnim pendrekom, pa ceo utrneš, zbog pronađene marihuane u tvom levom džepu kaputa, koja je ranije bila legalizovana, a prave krimose ne jure i ne cimaju jer vole mito i korupciju! Ti stojiš sa svojim zimskim kaputom i duva hladan vetar, koji seče i stiže do tvojih kostiju, šiba te pravo u lice, pa ti krenu bezbojne sline poput bezbojne vode i skorene se tačno iznad usana, a ti brkaš po svojim džepovima zimskog kaputa u nadi da pronađes iskorišćenu, zgužvanu maramicu i ništa. Pa uzmeš rukav od tkanine i skaradno se obrišeš i gadiš samog sebe! A svet stoji iza tebe i nadgleda te i osetiš se sjajno!

Znači, sedim, slušam I ne kontam da l’ znam šta pričam jebote..Svakakvi leptirići u guzicama raznorazne čari jeseni i zime, priče o pijanstvu od ljudi koji u pijanstvu ne bi izdržali nedelju dana! Glasovi iz bunara, svih mogućih I nemogućih ideologija i sranja za zatupljivanje, a ovamo jedu govna o prijateljstvu I ljubavi, ili gladi nekih njima nepoznatih ljudi, kojih se potom gade i plaše! Polupismeni šabani, kojima je omiljeni životni pravac bojkotovanje svakoga ko nisu ONI! Za sve to vreme u maloj sobici, na drugom kraju grada četri prijatelja kroz maglu kanabisa, otkrivaju novu kosmogoniju I bezumno urlaju od smeha, pa se onda ponašaju kao neki mračni tipovi, hladni govnari koji gledaju samo na sebe! Te su zaneseni intelektualci, koji masturbiraju na životni ego, a ljubavni shvataju kao vrhovno dobro! Pa onda kao neki čudaci, uvrnute ćurke i pajseri umisle da su ludi, a ustvari mamine male pizdice, koje glume ludilo, radi male pažnje, a usrali bi se da vide pravo ludilo! Kad u četri ujutru počinju da urlaju, boreći se sa prikazama, ili se pak rapravljaju jedan s’ drugim i proleću glavom kroz ogledala..Znači, sedim, slušam i ne kontam da l' znam šta pričam jebote..

Samoća kožu drapa,
navlačeći mi crveno-sivi skafander
glatkog ludila i grli me
hladnim rukama.

A ja se smejem ustima
punim dima, koji duvam
u njegova lica, mračna
I svetla, smežurana.

Ispred mene pomahnitalo trči,
lomi se i krči put u masu..

Samoća je prokletstvo,
bolest, dar, radost!

Samoća je temelj za neke nove
I nikad stvorene svetove,
nerasanjena jutra, kiše koje nisu pale.

Samoća je nešto ispunjeno
ničim, zaustavljeno vreme
u kom gledaš ono što zapravo ne vidiš.

Treniram Kendo
I pušim travu

nema se love za opijum
a ni volja za ratom.

Slušam instrumentalne balade I
razmišljam kako da se povratim
u normalu..

Pošto imam trening za dva sata,
stavila sam lonče za kafu

zasladiću je
to obično pomaže..

Sinoć strejt
danas navarena,

a reči razbacane po sveskama
molećivo čekaju da ih ušuškam

u kompjuter, ali
to se ne događa

Zašto? – pitam se

mnogo patetišem i dramim
jer ne umem ništa drugo,

postala sam imuna za
tako nešto u poslednje vreme

možda je to od gandže,
a možda i od prevelike samoće

koju sam prežvakala,
a ona me ispljunula smoždenu..

Svakog drugog dana, čini mi se
kao da je slagalica počela

da se slaže, ili neko zna ovog
ili neko zna onog, a ja ih znam

svo cetvoro, pa onda
ne možemo da se dogovorimo
oko moje sobe

koja bi mi donela mnogo
sreće I lufta,
tako dugo očekivanog

pa bih pronašla bivšu ljubav iz starih dana
I dovela ga kući svojoj

naručila bih picu, uzela
travu, pa bi se posle
voleli I gledali ljubavne filmove

I da slušamo opuštavajuću
reggae muziku,

uzivajući u pogledu na
Mesec I mnogobrojne zvezde..

Previše posla, premalo vremena da se on obavi, premalo novca, premalo zadovoljstva! Mi nismo imuni jedni na druge. Život u zajednici za koji smo mi stvoreni, podrazumeva i da nas drugi mogu povrediti svojim rečima i postupcima. Koliko god jaki, samostalni i nezavisni mi bili, kada se susretnemo sa bezobzirnošću – poniženi smo. Verujem da mi i kao pojedinci i kao društvo, imamo ogromne neiskorišćene izvore dobrote, samo nam nedostaje motiv da ih češće crpimo. Dobrota je isto što i strah, sebičnost, ili pak boginje! – ZARAZNA! Razlika je u tome što je ovo, ona zaraza na pozitivan način. Kao mali dar s’ neba, koji treba da nas podseti da nismo sami na ovom stenovitom ostrvcetu koje kruži kroz svemir. Nismo ostavljeni da sami tonemo, ili plivamo. Imamo jedni druge i imamo Duh – kakvo god mu ime dali. Svi smo mi nezamislivo duboko i široko prepleteni međusobno. Vidite, plemenitost ima isti koren kao reč pleme. Rod. Gledati na svakog kao da nam je rod. Kao da je deo naše porodice. Kao svog krvnog srodnika. Jer mi zapravo I jesmo srodnici. Kako smo uopšte došli na pomisao da smo različiti? Zato što, “drugi” imaju drugačiju boju kože, drugačije ime Boga, ili ga uopšte nemaju, idu obmotane glave, ili im je nos veći, manji, ili drugačijeg oblika? Treba to objasniti posetiocu sa druge planete i priznati da su ove razlike, zapravo razlozi zbog kojih se mi izbegavamo, mrzimo, ili šta više, ubijamo. Vanzemaljac bi nas podozrivo pogledao, podigao jednu od šest obrva iznad prugastih očiju i istog trenutka se vratio u svoj svemirski brod.

Pozovu nas na nekakav demo-festival. Kragujevac, hm, demo-fest-kako vam to zvuči?
Meni zvuči kao, recimo, pedesetak do sto ljudi u maloj sali Doma Omladine, karte su jeftine, ali se ipak naplaćuju, taj mizerni prihod ide mizernom organizatoru, a izvođači dobijaju po pivo, ili dva i očekuje se da orose oči od zahvalnosti!
A nijedan od tih bendova se ne afirmiše!
Često ne omakne baš drastično od opisnog.
Tako to, jednostavno, uobičajno izgleda.
E, dakle, sa tim mislima se mi obuvamo, izlazimo iz svojih toplih domova i krećemo na put do divnog li demo-festa.