VladKrvoglad

(17 Xl 2009)





Znam

da ćeš baš ti

kada ustaneš

prišiti moju senku

za rub

svoje košulje

ali sada

samo zvezde hodalice

po mlečnome putu

svoje cipele od iskri

probaju.

I svaki ledac

toga svetla

pita me

i noćas

žudno

kao

da samo ja to mogu

i moram

znati

i odgovoriti:

kako su to postale

biljke

kako alge

i da li ribe čuju

koga leptiri pored vode

na cveću

slasno ogovaraju.

Pita me se

i zašto mi to trepćemo

kada smo budni

i šta se dogadja

sa nama

dok spavamo.

A ja?

Ja

ne znam.

Ne znam zašto

idemo ukrug

kada se izgubimo

ni kako talasi nalaze

svoje stope u pesku

niti kuda pohitaju

kada se od obale

odbiju.

Ne znam

ni ko je to

naučio led

da pliva

i kako to

da postoje

razne vrste oblaka

i zašto

moja polica

ima

samo pola svoga lica

pa se knjigama

našminka.

Ali mislim da primećujem

da nam tepaju mučki

ptice rugalice

zavidne

jer te volim

a ti

to osetiš

i kad nisam

pokraj tebe.

A kada i ti

legneš

ona jutarnja senka

sa tvojih bedara

postaće

deo tame

koja beži kroz prozor

i izvlači te sa sobom

na još jedno naše

noćno

putovanje


.