VladKrvoglad

Oči su moje ovoga proleća
mladošću se preostalom izlegle
krila naočara sa kapka skinu
a na zidu stara fotografija
od koje mi vreme na muku staje
tražeći nesigurno po slici nju
strahom da mi je zimus preminula.
Zatvoriću preostale albume
obući se u mesečevu menu
što svet namota u niti oblaka
leto svilenim bubama rastkaje
i učauri pogled u vremenu.
Upinjem se otkriti gde je ona
i da li nam ova igra još traje
strast skrivana u pretoplome letu.
Moje želje ožegom presavija
odlaže u koverte bez adrese
lepota koja radost ozari njenu
kad završeci haljine od peska
rašiju penu sa glatke obale
otkriju bol beline njenih nogu
pokretima razmekšalog mramorja
što sjajem skrnavljenog srpa sine
iskre krade mom zadivljenom oku.
I topla jesen sa drveća pada.
Zrnavi papirni zmajevi zime
lažnim me zagrljajima napadaju
sustižu kaleme promrzlih oblaka
teško tkanje namotane daljine
bele im niti nad rekom pocepaju
i sura svila sada seda pada
prevrtljivo paperje nostalgije
po kosi njenoj još crnom pramenju