Koja šteta! Povjesna je nepravda da ovo vrime, kad «...svak nosi Oakley cvike, svak bi piva i svira...» (TBF) nima svoga kroničara, svoga Smoju, koji bi napisa bar još tridesetitri nastavka «Veloga mista», a naša bi se kogod i za ekranizirat, makar oni od staroga Brešana sin.
U ova doba demokracije, slobode govora i eutanaziranoga (?) verbalnoga delikta svak misli da jema ča reč o tome, pa eto, kako ni moja mater nije išla u penziju iz Đardina nego iz pokojnoga Jugovinila, napisa bi i ja dvi-tri beside.
Sićan se ja jednoga moga rođe, koji je, iako u to vrime oženjen i otac maloga diteta, vata piplice isprid srednje škole ... nikako nije moga svatit neke stvari, da sad ne ulazin u detalje. Posebno su mi se usikle u mozak riči jednoga njegova susida, likara, psihijatra dapače, kad mu je reka «...... kad ćeš pristat mislit ku*cen i počet mislit glavon?»
Drag mi je Hajduk, štuf san i grintav svaki put kad izgubi, a ne triba ni govorit da me srce zaboli svaki put kad se osvrnen malo unazad pa vidin kako nas nakantaju pizdeki po deset-dvadeset bodov razlike na kraj prvenstva.
Znan, sad će me ovi mladi & vrile krvi napast da su krivi suci, Mučko Đubre i svi oni ča mu viridu iz guzice, ali neka is. I sam san bija takvi od njiovi godin 
Bija san na ONOJ utakmici kad je bačen suzavac, i ja san bija među onima ča su vikali «Ubice, ajdete na Kosovo!» jer san mislija da su drugovi organi itnili suzavac ... a kad ono, neka pijana budala od suzavca mislila da je dimna bomba pa lola zapalija. Ne znan na čemu je taj bija u tome momentu, ali znan da smo svi radi toka gorko zaplakali. I uživo, i na plejbek, jerbo odonda Hajduk nije sve do Lige prvaka pošteno odigra u Evropi.
Zašto ovo sve govorin? Pa zato ča smo velikin dilon i mi sami krivi za ovo u čemu smo se našli. I Maminjovo i moje govno smrdi ka govno, nije ni njegovo ni moje «Pino Silvestre», pa makar nas neko uvjerava u suprotno!
I sad ono najglavnije pitanje:
Prodat oli ne prodat Hajduka?
Ako već na sadašnji način ne gre, a svi vidimo da ne gre, prodat se mora!
A ča onda poslin toga? E, tu se razilazidu mišljenja.
Da ja, kojin slučajen, jeman pinez za kupit Hajduka, i portire i čistačice bi prominija!
Da ne bude da bi minja samo Upravu i nadzorni odbor.
A da ne govorin o organizaciji utakmice. Ako kojin slučajen mali, recimo, Tonči, baci baklju na teren i ja radi tega platin kaznu od, recimo, trideset iljad kun, identificira bi ga sa video snimke i on bi mi ostatak života pra pijate u studentsku menzu dokle ne bi kaznu odradija, a svaki put kad je utakmica triba bi se javit u policijsku postaju, ča bi mu bilo još gore nego prat pijate ... jerbo ne bi ni na TV moga gledat.
Vikat, pljucat, sve je to OK .... ali zakoni se ne minjadu na stadionu, ma koliko bili idiotski i nepravedni!
A one ča se igradu laserima, oni su mi najdraži! Nji bi natira da odslušaju cili repertoar Opere HNK u Splitu, vezani za katrigu u prvome redu partera! A ako in ni to ne bi bilo dosta da se urazumidu, onda bi mi mora popit bar litru bezalkoholnoga piva dnevno. Prid svjedocima!
Nadan se da će još bit prilike za poć ovako, na gostovanje, proslavit naslov prvaka ...
... ka ove 2001. godine u Varaždin. I nikome ni dlaka sa glave nije falila, a popili smo in barenko misečne zalihe piva u cilome gradu. Mi, dobro san reka, jer san čak i ja malo pleja sa jezikon poslin utakmice, pa smo Zlato mamino i ja ostali prispavat u Baroknome gradu i krenili nazad sutradan, jerbo ko zna u kojon bi foši završili da smo krenili dan ranije.
Zašto sve ovo pričan? Zato jer, ko kupija da kupija «Hajduka», moramo se pomirit da neće nas navijače, stoku sitnoga zuba, pitat za sastav uprave, za trenera oli kojega će se igrača kupit jer će, Bože moj, kupovat sa SVOJIN a ne sa MOJIN pinezima.
Niko mi neće moć odnit moj «Hajduk», moje uspomene, i sve ono ča on meni predstavlja, ali ovako više ne more, jer ako i dalje nastavimo bubat glavon u zid nadajuć se da će jedan put ZID popustit, jedino ča se more dogodit je da svršimo u treću ligu ka Varteks oli Šibenik.
Zato ovo sad triba odigrat pametno, granitnu obranu, pa na brzinu u kontru, nabacit u sredinu i valjda će neko spremit balun i gol.
Samo, kakvi smo mi, rugali smo se Špaci za «piriju» a sad za dišpet (kome? samome sebi?) nećemo da priznamo da je za sve trenere poslin njega doktor nauka, a ona momčad je za sve poslin bila «Atomska». Da ne govorin kako je po Splita još u ona doba pljucalo i po pokojnome Tomislavu Iviću, a ostatak Evrope ga je cjenija ka velikoga trenera.
I za kraj, poslin plenarne rasprave o toj temi priko marende na poslu ... pitan ja moju kolegicu Žanu, vatrenu torcidašicu slijedeće pitanje:
- Dušo, da ti koji slučajen nađeš negdi pun portapak pinez i kupiš Hajduka, bi li ti pustila da ti Bendo određije ko će bit u Upravi?»
- A fala Bogu da ne bi!
I ča ovome još triba dodat?!
Kako ćemo proć sutra? Mislin da je to u ciloj ovoj priči najmanje bitno, jerbo se u ove dane važnije utakmice igraju u Banovini i na prvome katu Poljuda, a ne na onome napaćenome travnatome terenu ... Ja toliko!
A vi ... zdravi mi i veseli bili! 
|
a mislin da su i meni usta išla oko glave od smješka, srića da jeman uši 
... kad san mu prije par dana uručija primjerak moje knjige sa posvetom.
