Lani, da ne rečen još pridlani, trevija san Gjuru Gajdeka, staroga vatrogasnoga mačka, u našemu vatrogasnome domu. Nismo nas dva od jučera, upoznali smo se davni dana, na dičjoj vatrogasnoj olimpijadi u Altkirchu, Francuska, 1999. godine. Znan da se on uvatija sređivat našu vatrogasnu monografiju. Na što bi dodali zli jezici da je tribala bit gotova 2011. godine, za četrdesetu godišnjicu društva. Neću sad ulazit u to zašto još nije ... bitno je da je sad pri kraju.
Sićan se dobro onda, na tome razgovoru pridlani, da san mu pokaza pripremu za moju knjigu, na što mi je on, ka stari novinarsko/grafičarski mačak da neke primjedbe. Neke san uvažija, neke i nisan, ali uvik je gušt proćakulat malo sa iskusnijin čovikon. I onda san mu doda, mada nisan ni ja u to onda baš puno virova, da bi se okladija da će pri bit gotova moja knjiga nego on završi monografiju od „Mladosti“. Sićan se dobro njegova izraza na licu kad san mu to reka a mislin da su i meni usta išla oko glave od smješka, srića da jeman uši ... kad san mu prije par dana uručija primjerak moje knjige sa posvetom.
Nakon te uvodne razmjene smješaka ... uvatili smo se posla!
Koliko nas ko jema, zajunili smo za očistit od svi nakupljeni „govana“ koji su se skupili oko ove knjige, i stvarno bi bilo vrime da ako već nije bila gotova za 40. godišnjicu, da bar bude za 42. godišnjicu.
Kad san reka svi, onda san tako i mislija. Kad me je više nažujala guzica od sidenja, ili kad je tribalo poć odradit neodgodive obaveze, uvik bi se našlo mladih snaga za uletit i nastavit posal ...
... nije bilo toga ča nismo provali napravit, i koga sve nismo angažirali, kome sve nismo objašnjavali ča nan triba ... pa makar to ponekad izgledalo ka nemoguća misija ...
Ova dvojica su deboto i noćili u Domu. Mislija san da samo moj kum @pechinna mirita oni trinajsti znak u horoskopu – „bračka mazga“, ali i ova dvojica opasno konkuriraju za isti horoskopski znak.
Noć petak na subotu, kad san zadnji put bija gori, priveli smo kraju većinu posla. Pepeljugina kočija se odavna pritvorila nazad u bundevu kad smo išli ća iz doma, pa san potega još jednu sliku ...
... samo nas nebooooo rastaviiiiiit možeeeee ...
... i onda san i ja teturajuć i bauljajuć lagano partija u Zapadna Kaštila. Srića da moja Kobila Suzi (TM) sama zna put do kuće, jer ja polak puta deboto nisan vidija cestu od zijevnja. Evo, kad se spomenen, i sad mi se vilice razvaljijedu od vatanja zraka. Pa neka mi ko reče da to nije zarazno
Zadovoljan san sa onin kako bi monografija tribala izgledat, evo par stranica radne verzije pa povirite i sami:
Pročita san je do sad jedno deset puti, tražimo greškice, ispravljamo. I mogu van reč da san skroz zadovoljan. Biće, ka i uvik, oni ča će reč da zašto je on/ona na dvadeset misti, a njega/nje nima ali to je za očekivat svugdi u Lipoj Našoj a ne samo u mašogradskin vatrogascima, di svi bolje znadu tuđi posal nego ča su u stanju napravit ono ča sami moredu učinit. Grešak će vjerojatno još bit, ka ča i jema i u mome libru, više oli manje. Bitno je da svi napravimo svoj dil posla najbolje ča moremo.
Jedva čekan skupštinu. Ili bar koji dan prije, da vazmen libar u ruke, da ga popipan, povonjan, i da osjetin makar djelić ponosa ča san i ja malo truda ugradija u njegov nastanak. A dokle to ne dočekan, do idućega puta ...
Zdravi i veseli bili!
|