... da ne zamirite, i ja san, davno, obaša cilu županiju, i šire, sa mlaznicon u ruci i brentačon na kostima, ma koliko mi šutjeli o tome ...
E, i zaboravija san napisat, član sam DVD "Mladost" čin san uspija nagovorit mater da mi se potpiše na pristupnicu, od 1977. godine.
Davni dana ... oko Vele Gospe 2001. godine smo prvi put izašli vanka. Zakonita i ja, naravno ... i ča mislite di smo išli? Na utakmicu Hajduka. Mislin da je bilo kontra Ferencvaroša ... jedna od oni litnji utakmic kojima se Hajduk čupa ne bi li odgriza koji bokunić sa UEFA-inog stola punoga delicija.
Sićan se dobro te utakmice, bili smo prilično hendikepirani jer je sa nama bija i fra Ante Grčić, pa mi je puno puti beštimja zastala u grlu ... vidija je i on koja je ura pa nan je na poluvrimenu da smjernice glede izražavanja ča moremo, a ča ne moremo, je li, kresat ... pa je drugo poluvrime prošlo u puno smirenijemu tonu.
Da san i tija ne mogu zaboravit prvi izlazak ... u to doba nisan jema digitalca, pa niman baš puno slika ... jedino san iskopa ovu, kad smo Zakonita i ja u Purger Vakufu dočekali Novu 2002. godinu.
Iako je „Stalna na tom svijetu samo mijena jest“, kako je mudro izjavija Preradović, kao obradu one latinske „panta rhei“ jema bit da postoju još neke konstante u Lijepoj Našoj ... jer, evo još nakon desetak godin su na kampanelima katedrale postavljene bauštele
Sićan se da je bilo mašo zima, jer kad san seja na onu Matoševu šentadu na Gornjemu gradu, zamalo san se zalipija koliko je bila ledena.
Vrime gre, doša je začas Dan „D“ .... i onda san se na najgori mogući način naučija da ne valja nikad činit velike planove. Datum se poklapa sa danom kad su maškare u Mašogradu. Tribali smo moj kum @pechina, Zlato mamino, moja malenkost i vlasnik plavoga Kadilaka kabrioleta pridvodit kolonu maškar ... ali kako je Zakonitoj na dan vinčanja umra ujac, zamalo smo sve morali otkazat!
Pir je bija deboto utiho, bez trumbetavanja, nismo ni išli na maskenbal ka ča smo planirali nego je bidan Žuti odozgar doša, ka po jajima, u ime maškar čestitat. A na čelu kolone smo ipak bili prisutni, makar duhom, iako smo fizički bili da ne rečen di ...
Krasno mi je započeja ti prvi od marča miseca dviijadeitreće godine ... ali, kako bi u reklaman rekli, to još nije sve ... Nedugo nakon sritnoga događaja, dogodija se jedan malo manje sritan. Ili bolje da rečen, da san jema MAŠO sriće da san uspija učinit salto sa Agilon i dočekat se na gume. Malo gipsa, mirovanja i uskoro san bija ka novi. Taman da se mogu počet vatat u koštac sa „brzin prston“ i pokušavat nadmudrivat sa Tarikon. Zakonita je bila sa menon u pratnji, a ja san još bija na štakama, kad san prvi put iša u „katedralu hrvatskog duha“.
Virujte mi na rič da je ovo ona sa menon na slici, jer su se šminkeri iz ekipe „Milijunaša“ jema bit malo zaigrali.
I nemojte mislit da smo mirovali u međuvrimenu ... prije toga auto-salta smo malo i điravali okolo, Na „medeni vikend“ smo bili do Grada .... i sve doli do Prevlake, dokle se god moglo doć sa auton. A na povratku smo (nedilja, treći misec) prošli cili Pelješac, po Korčule i tek smo u Pločan uspili nač neki restoran di smo mogli ča izist.
Prvo Jurjevo smo, naravno, zajedno išli gori timbrat kartelu ...
... a svako malo bi bili prošetat po Splitu, povirit u kino, bilo vidit koji dobar film ...
... ili makar samo malo zajebavat kinooperatera Ogija. Izleti su bili na razne strane ... do Primoštena ...
... ili makar samo povirit na mašogradski maskenbal, obučeni prigodno ka dvi dvorske lude.
Na maskenbalu je, doduše na plejbek, sa nama bila i Vinka, ali smo, nakon ča nan se ona rodila, i dalje nastavili upražnjavat slične navike, čin je ona malo ojačala. Ili bi se popeli na Malačku ...
Photo: Vinka
... ili bi potegli malo dalje, ka ovi put povirit oni krasan most kod Skradina ...
Kad već pričamo o điravanju, jedan put san bija sam, a drugi put sa Zakoniton do Sinja na Velu Gospu ... na noge, fala na pitanju, a i vidljivo je iz priložene fotografije
S vrimenon su se điravanja malo proridila ... ali neke dobre običaje nastojimo zadržat ....
... a sad, kako me već ove zadnje dvi godine i zdravlje služi, jemamo više prilika napravit jednu pravu obiteljsku sliku ... makar za poslat božićno/novogodišnju čestitku ...
... ili zamolit dobre ljude da nas slikaju na nekome od dičjih rođendana ...
Neka nas sve skupa samo zdravlje posluži, pa ćemo uz ovakvi ZARAZNI smješak sve popratne nedaće puno lakše pribrodit ...
Ča se mene tiče, kako i nazad skoro dvanajst godin, ka i nazad ravno deset kad san potpisa papire prid svidocima ... tako i danas pivan
Još jedan put, svima vama da uputin naš domaći, najlipši pozdrav na svitu:
Zdravi i veseli bili!!!
Bogu fala ... bolnička epizoda je izad mene. U subotu san izaša vanka ... tribalo mi je par dan da se rikuperan i dojen sebi. Ne mogu reč da mi je išta falilo, dapače, ali ono nevoje gledat oko sebe ... mogu reč da mi je došlo iz guzice uz glavu da mi je dobro kako je drugima ... ako ste optimista, ili da vidin ča me čeka ako „ne buden dobar“ .... ako ste pesimista.
Srića moja da je i ta epizoda izad mene, sa onin svin iglan, inekcijama ... zadnja dva dana mi je bilo najteže kad mi je bila skinuta igla za infuziju, pa su mi sestre dnevnu dozu likarija morali davat „odokativno“ u venu.
Kako nisan baš, Bogu fala, anoreksičan, nije mi baš lako ubost u žilu. A sigurno nije pomoglo ni ča nisan baš u ljubavi sa iglan i ostalin medicinskin alatima ... dunkve, na zadnju subotnju inekciju sestra se pripala da ću zakovrnit očima, samo ča nije počela vikat „dišite, dišite“ ... uf. I sad se uznojin kad se tega sitin. Nikad narkomana od mene
Stiga san tako doma, na domaću spizu, kod moje dvi cure. Zakonita je dolazila svaki dan onamo povirit, ali Vinkica nije, jer je taman bila pribolila virozu pa smo se složili da je pametnije da se malo strpi. Kad san napokon doša, uvatila se za mene ka prilipak i nije me molala dokle nije išla u postelju.
Donila mi je čak i malo cvića u vazici, ča san ja odma odnija gori u tinel/dnevni boravak/radnu sobu, olitiga ono di san kad ne jin i ne spavan. Na opće čuđenje i znamenjivanje Zakonite, uz pitanje da ča će mi cviće gori ...
Opet doma, na kauču, isprid ekrana ... prova san se odviknit od interneta/fejsa/bloga dokle san bija na Firule. Nije uspilo Nakon pet dan reka san Zakonitoj da mi donese laptop jerbo me glava bolila od buljenja u oni sitni ekrančić od mobitela.
**** mater onome ko je kumova onemu vanbračnome ditetu mobitela i kompjutera, jerbo sve one „pametnice“ ča is badamo sa masnin prstima potiču iz te protuprirodne zajednice. Tato san jedva dočeka produženje pretplate u moji vatrogasac, i vazeja normalan mobitel, a da nije „na prste“ ...
Kako san se lagano počeja privikavat na domaće prilike, spizu, boje, okuse i mirise, proradija mi je, među ostalima, moj organ za disanje. Rekli bi zlobnici da nije ni čudo, obziron na gabarite ... najpri su mi zavonjale mimoze, odma u nedilju ....
... a onda lagano i ostalo. Proliće je u zraku, a to mi još više tuče po glavi zato jer san opet, do daljnjega, smanjenoga radijusa kretanja, pa san iša povirit samo u vrtal .... povonjat, i slikat prve vjesnike proljeća, ljubice ...
... ka i sve biljčice ča ih punica sadi, sređije i zalije priko cile godine, i one su stidljivo počele bacat prve pupe ...
Danas nima škole, potira san nji dvi da se gredu prošetat vanka, lipo je vrime, i ja bi od gušta malo prođira uz more. I naravno, nigdi bez fotoaparata. Da ča će joj, jema mobitel ... onda san samo pružija ruku sa malin Ixuson, praćeno krajnje politički nekorektnon zvučnon kulison raznolikoga sadržaja, a najčešće upućenu onome ko je baštarda mobitel i fotoaparat.
Kažu mi da je cilin puten nika seoska đukela odila za njima ... dok nisu došli do mora, slikale jedna drugu. Malo san ih fotošopira, doveja na isti omjer i evo, odokativno, materijalni dokaz da će Vinkica po visini pristić Zakonitu pri nego izajde iz pučke skule.
Na povratku su malo fermale odmorit, i ubrat još cvića, onega ka ča jeman u vazi ...
.... i lagano doma. Sunce je već bilo prilično nisko, a moje su se pametnice lagano obukle, pa mi se još Vinkica došla žalit kako su jon se uši smrzle. Nakon ča su niko vrime sidile blizu pečice da uvatidu radnu temperaturu, samo su proletile kraj mene, jedva san i uspija slikat ...
Stoj ti tata gori, nama je teplije doli. Pećica na drva i tako to ... Neka gušta, još danas. Sutra neće, jer je niko natjecanje, ali od petka počinje opet i trening juda. Taman oni dan prije nego san završija u bolnicu odveja san Vinku na pregled u dičjega kirurga, koji je da zeleno svitlo za trening, ali da još niko vrime nima bacanja na ramena/na glavu nego samo lagano. Taman da Vinka nadoknadi ono ča je izgubila ... davno je bija 12.12.12. Puno lipi datum, rado bi ga ča prije zaboravija.
Petak počinje trening, a u nedilju Majka svih derbija. na Poljudu, naravno! Na moju veliku žalost, gledaću ga sa kauča. I potajno se nadat da ću tijekon utakmice itnit oni par petardi ča su nekin čudon priživile Božić. Neću bit tamo, ali ka da i oću. Zamolija san par prijateljic i prijatelji da zaviču koji put i za mene. HŽV!
Gren u ponediljak na pregled, bar se nadan da ću bit dobre volje kad buden odija tamo.
O povratku da i ne govorin ...
Doša san i do kraja, pa sad prigledajen, ispravljan greške i gledan jesan li napisa sve ča san namirija. pa ja nisan napisa ništa o onome ča je napisano u naslovu!
Pet banki je iza kantuna ... još malo više od misec dan, i zaokružijen okruglu pedeseticu, pet banki, ulazin u šesto desetljeće života
Obziron na situaciju, glede mede i svega ostalog, mislin da će moja proslava pedesetoga rođendana, ako je i bude, bit prilično samozatajna. Da ne spominjen ono ča me čeka dvadeset dan prije toga ... prva okrugla godišnjica ulaska u bračnu tvrđavu!
Biće, nadan se, puno razloga za slavlje, ali prije svega, najprije, želin da me zdravlje posluži, sve ostalo ćemo lako ...
Zdravi i veseli bili!
Subota. Lipi sunčani dan. More lagano namreškano ... a kroz jutarnju izmaglicu se vidi Brač. Je li ja ovo sanjan.
Nažalost, ne
Samo opisujen ča vidin kroza ponistru od sobe 5 na Vaskularnome odjelu KBC Firule. Čekan vižitu dežurnoga likara, dr. Dragana Barića, ka ozeba sunce. Da mi reče oću li napokon doma, ili će mi produžit boravak.
Da se razumimo ... ne fali mi ništa, sestre su prijazne i uslužne, nijednu nisan čuja da je zavikala, ili da je koga "poslala" ... o likarima da i ne govorin ... ali ja oću napokon zagrlit moju Vinku, nakon ča se detaljno operen u domaćoj kadi ... ili ću još koji dan samo gledat njezine crteže ča mi svaki dan pošalje po Zakonitoj, kad me dođe obać.
U zdravlju, neokrnjen san, kakvi san uša takvi ću i izać ...zasad, a nadan se i ubuduće.
Oću domaaaaaa!
Oću nazad u moje ludo, opićeno & plesnuto selo na koje me i ova slika ...
... sića na lanjski snig i svakodnevne monade u naše malo misto.
Danima se već čuti ništo u ariji (zraku, za sjevernjake) ... ništo divlje, čuje se ka da ništo šoto, ispod Mašograda kuva, ka u jednome velikome ekspres-loncu, i samo čeka da nađe niku bužu pa da izajde vanka. Apstinencija je zajebana stvar, pogotovo kad traje dvi godine.
Nisu zaludu naši stari izumislili Krnjeval, da se svit ispurga, išvoga prije korizme i odricanja od ovega i onega.
E, pa sad zamislite kad priskočite jednu godinu ... dobijete to ča mi jemamo sad. Nisan ja ka niki pa da rečen «Mašograd, to san ja» ... to nikako. Ali sve mi se pari kako ja jedva čekan, da tako puno svita čeka ovu subotu. Sinoć san se uputija u Mašograd, tribali smo se nać za spakovat Mašogadur, kojega je naš Giovanni EKOgraf u rekordnome roku ištampa.
Učas je prošla nedilja dan spremanja, dogovaranja, demokratske rasprave i manje demokratskoga i politički nekorektnoga etiketiranja svega i svakoga uz nezaobilazno zazivanje ženske rodbine nazočnih u nepriličnome kontekstu.
Za divno čudo, kako je reka naš tajnik Buiš, niko se nije ofendija, niko se nije štufa, svi smo uz minimalni broj incidenata izvukli stvar do kraja.
Dunkve, tribalo je doć malo povonjat zrak ... vidit, osjetit. Najpri, nije bilo posebno ladno, ali nima nigdi nikoga po selu. Reka bi čovik da svi doma spremadu maske za povorku .
Kako je Buiš bija tajnovit glede mista za pakovanje Mašogaduri, najpri san povirija u prostorije od maškar.
Tamo san naletija na ekipu ča su pravili Krnju, odnosno šili njegovu monturu, i to uduplo. Jerbo će jedan izgorit u subotu, a njegov alterego, da ne rečen klonirani zločesti brat blizanac će gostovat u Donja Sela na pokladni utorak.
... mogu van reč da ga jema bokun. Krnje, naravno Sad mi je jasnije zašto je ekipa iz komunalnoga pogona jučer pošteno isikla granja i očistila visoko poviše ceste na Rivi
Na pitanje di je pakovanje, dobija san samo sliganje ramenima i pokaživanje prston na jednu katrigu ...
Ajde neka, dobija san vrlo slikovit odgovor. Sam san to tražija. Iz susjedne prostorije su, taman kad san tija izač, dopirali nježni zvuci klapske pisme. To su naše divojke iz klape «Putalj» vridno vježbale.
Osta san koji minut kod cura, naranija dušu lipon pismon i produžija dalje, na zadatak ... dočekala me, naravno, dobro ugrijana i zadimljena prostorija, i gomila oštampani Mašogaduri koje je tribalo uvalit u kesu, zavarit kesu i slagat u kašetu, koja će opet na sigurnome bit do subote u podne, kad bi tribala bit organizirana prodaja u trafiki "Libero" u staroj Grlinoj kući na Gospici, u caffe baru Madera i tijekom same krnjevalske povorke.
Neš'ti posla ... Ništa ča nekoliko dobro istrenirani i iskusni članov udruge KPU Kampanel ne more završit u kratkome roku, uz griz pizze i gucalj pive ...
Oko jedanajst uri je već sve bilo cakum-pakum, zajednička skupna slika ...
... i laku noć, vidimo se još koji put ove dane, i naravno, u subotu na povorci.
Zdravi i veseli i maškarani bili!
Dva miseca prisilnoga kućnoga pritvora, reka bi deboto ka pok. Blaženi Stepinac, samo ča ja nisan bija radi pulitike, vengo radi zdravstvenih razloga. Pomalo mi ovo prilazi u naviku. Rekli bi amerikanci bad habit, loša navika, ali pokopa san Sad Owl još lani, kad mi je pape partija. Ne smin se molat (pustit, za sjevernjake) nego se svakome problemu izbeljit i krenit dalje. Kako bi napisa jedan moj neshvaćeni facebook i nadasve RL prijatelj: da je čuja da smijeh produžije život.
A zašto neshvačen? Pomalo ... tek san počeja. Ovo kuva u meni još od petka uvečer, kad san jema prvi pravi izlazak još od lani, kad je bila godišnjica bombardiranja naše nesriknje crikve, za ne falit usrid mise
Puno toga me je sitilo na lanska događanja, kako je lani Željku Didoviću umra otac, ove godine je umra Petar Kalun. Od Đeme otac, pa san mu se od straja žalova priko posrednika da ne bi opet bija koji deža vi ...
Ukratko, jedva san dočeka oti prvi izlazak, ka pas kad ga moladu sa lanca. Samo ča ja nisan obaša i zapiša sva stabla u bližoj okolici, nego mi se tajming poklopija sa prvon „Noći pod maskan“ i nadan se, ubuduće, tradicionalnon pridajon ključi KPU Kampanel od strane našega predsjednika MO Zorana, našemu prisidniku od maškar Marinu. To ča su obadva Bonacina, i iz plemena Antikini, nije promaklo onima ča zapišijedu događanja i zanimljive detalje u naše malo misto. I to posebno one detalje koje bi glavni akteri najradije zaboravili. Dosje je već od par stranic, ali ćemo ga sačuvat na sigurnome mistu, za Mašogadur dogodine ...
Za kojega se iskreno nadan da ćemo ga spremat na neutralnome terenu, a ne kod mene doma, sa mojon nogon dignuton na kušinu .
Daleko od toga da mi je mrsko da mi ekipa dođe, unatoč svin fejsbukima, guštan malo proćakulat sa dragin prijateljima ... ali sam proces slaganja ovakove periodične tiskovine ka ča je „Mašogadur“ više sliči na peškariju (ribarnicu, za sjevernjake) vengo na visokointelektualni brainstorming zapadnociviliziranoga tipa. A priznaćete, kad počmu letit opisno-odgojne imenice i glagoli vrlo slikovitoga značenja, da nije baš pedagoški da mi moja mala Vinka čuje tatu i ekipu kako se međusobno verbalno častidu.
Tako mi modula 4. ZO
Dunkve, teškon mukon smo uspili završit Mašogadur dvobroj dvanajst u zadanin vrimenskin okvirima. Naoko isti gabariti, 28 stranic plus 4 vanjske, ali sa puno više materijala. Ne, nismo postali čarobnjaci priko noći. Samo smo reklame mali sponzori, koje su bile razbacane na cca tri stranice priko ciloga broja, zajedno sa ostalin malo većin sponzorima sve smistili na pridzadnju stranu. A i tekst „Centar svita“ smo ne puno, nego malčice sitnijin sloviman, pa je na kraju „unutra“ skoro trideset posto slik više nego zadnji put. Rekli bi zli jezici da je lako bilo skupit materijal jer smo imali dvi godine vrimena.
Bome, nadmašija san se ... nikad opširniji uvod! Ali, kažem ja, kako bi reka Vaha, nije bilo lako dva miseca stisnit u dvi beside.
Uputin se ja tako lagano na Sokolanu, i očekujen, poznavajuć ekipu iz maškar, ono klasično use, nase ... a ne bi se okladija da nije diko u škuro bilo i podase.
Odma s vrat me dočekalo ugodno iznenađenje. Mladi lavi i tigri, da ne rečen novi vitri ča su zapuvali u maškaran nisu samo deklarativni ... nego se vidilo odma ovon prilikon. Maške nisu bile zbrda-zdola, nego se vidi višednevno planiranje i uloženi trud.
Ono ča ne bi jema često prilike vidit na ovakovin događanjima su uža i šira obiteljska okupljanja, ča me je isto ugodno iznenadilo ove godine ...
Zokići
Božini
Ka i uvik, neka rečedu da je u vinu istina, ni maškare nisu za bacit, pa su i ovon prilikon isplivale na površinu karakterne osobine koje se uspješno prikrivadu tijekon cile godine ...
Ali to večeras nikome nije smetalo. Svi smo se zabavili večeras, molali ručnu kočnicu i udrili po gasu ... da ne ostanemo gladni, pobrinila se mješovita ekipa „Garaže“ ...
Nije baš da je bila spiza za Mašošef, ali gladan niko nije bija, jer su kobasice bile po recesijskin cjenan, a da niko ne ostane žedan, pobrinila se isto ekipa mladi lavi iz maškar, u postavi za šankon ...
Iz priloženoga je vidljivo da su uspješno obavilli posal ...
Malo pomalo, pristizale su domaće i furešte maškare, a s vrimenon su se iznosile i prilično zanimljive ideje za zabavu nazočnih maškara ...
Čak i oni koji se nisu satrali za umaškarat, našli su koga da in popravi prosjek ...
... ili su ipak ostali širon otvoreni očiju kad su vidili da i slikajen ...
Većina nji bi se ipak deboto profesionalno namistila kad bi primjetili da san okrenija moga Cannona put nji ...
Ili se nisu njanci obazirali na me, u ognjici sportskoga nadmetanja ...
... lako je bilo sa Uvodićen igrat ...
Srića, nisan bija jedini sa fotoaparaton, pa san zamolija Antu Majića da me sa mojin aparaton slika sa mojin kumon @pechinon, koji se za ovu priliku maškara u Crvenoga Kmera ...
Kakova bi to večer bila brez škandala ... svi su očekivali ča će se dogodit, oćedu li frcat iskre i zapalit Sokolanu, kad se ova dvojica nađedu skupa ...
prvi javni bliski susret vlasnika dva mašogradska portala; sucurac.info (livo) i sucurac.com (desno)
... ali susret je proteka u duhu, starin nesvrstanin rječnikon rečeno, miroljubive aktivne koegzistencije. Škandal je doša odonamo di se najmanje očekivalo. Iako su cure skrikale i bacale riđipete kad su vidile „najdraži“ dres ...
... nekima od mladi lavi se ta egzibicija nije baš svidila, pače nisu se njanci tili slikat sa njin ... malo južina, malo nezgodni karakteri, a i di koja kap ... teške su riči pale, pa se, navodno, Mario čak i ispisa iz KPU Kampanel. Šteta!
Žaj mi je ča se to dogodilo kad san već bija iša ča, pa ovo pišen samo prema izjavam nazočnih. Nadan se da će za koji dan, kad se glave malo oladidu, svi uvidit svoje pogreške i pokušat izgladit nesporazume.
Kad san se oko devet i nešto uputija nazad, još me ništo sitilo u kome san se selu rodija. Trevin prijatelja Đemu, spomenutoga na početku, kojemu je bija umra otac, pa san mu se tek sad žalova. Nije aktivno sudjelova, radi pokojnega oca, ali mora je doć malo povirit.
Pita on mene:
- Kako zdravlje?
A ča ću mu reč,
- Bolje je, počeja san radit.
- Jesi li napisa Mašogadur?
- Jesan, iša je jučer u tisak!
- Sad moreš i umrit .... reče i odjezdi lagano unutra, sa demejanicon pod rukon.
E, ovi dijalog oslikava specifičan načuin komunikacije nas iz Mašograda. Jer, da su akteri ovoga dijaloga podrijetlon malo zapadnije ili istočnije, ili nedabože priko „meke granice“ ... letale bi šake a možda i noži.
I to me je opet sitilo na Mašogadur, i na to ča mi je bilo najgore i najteže od sve tridesetidvi stranice ako računan i korice.
Liva unutrašnja strana korice! Dva dana san se natirava završit, stalno san je odgađa za kraj kad sve završin ... i jedva. Srce me je zabolilo, grop u želucu ... Ali, neću, ne smin otkrit o čemu se radi. Dvadeset kun nije puno ... a ovi put će se Mašogadur moć nabavit na par misti dan-dva ranije od povorke.
Ali to još nije sve ... kad san već pritiska "pip, pip" za otvorit Moju Kobilu Suzi (Suzuki Swift, za sjevernjake) čujen glas izad mene:
- Ajme, već greš ća, a ja se taman uputija kupit HNK "Jadran"
šeik Al Antika sa dijelon svoga harema, u poslovnoj posjeti Mašogradu
Već san se tija vratit, učinija korak nazad, ali san se na vrime pridomislija, da ne buden mora opet u ponediljak n popravni kod dr. Barića. I zato ...
Zdravi mi, veseli i maškarani bili!
P.S. Samo djelić atmosfere otu večer, bar ono dok san ja bija doli ...
. 
Dva dana san se natirava završit, stalno san je odgađa za kraj kad sve završin ... i jedva. Srce me je zabolilo, grop u želucu ... Ali, neću, ne smin otkrit o čemu se radi. Dvadeset kun nije puno ... a ovi put će se Mašogadur moć nabavit na par misti dan-dva ranije od povorke. 
