Koliko san se sve ove godine nasluša prednosti tehničkoga napretka. Malo pomalo, čak su se i tehnički orjentirani časopisi, bar oni koji meni dodjedu pod ruku, prišaltali i od od „How to ..“ ka ča su bili u zoru informatizacije postali jedan veliki reklamni prospekt.
A ono u navodnicima, ako i postoji, postala je samo jedna rubrika pri kraju, koju čitadu čudaci i kurijožasti, kakvi san ja. Sve novo ča se more naučit iz časopisa, a kako bi mi pomoglo u mome redovitome poslu, more se jedino odatle i vidit. Za sve ostalo danas ionako moreš bita barba Googla 
Opet glavinjan sa početkon, zadanon temon i ostatkon teksta. Deboto ka lokalna karba (svađa, za sjevernjake) na nekome opskurnome portalu, kad bilo koji objavljeni članak priraste, već nakon četvrtoga-petoga komentara, na vjekovnu saborsku raspravu „Kome je dida bija ustaša a kome partizan“ (TBF)
Nego, da se ja vratin na pravi kolosijek. Dobija san danas kartolinu, iz Zagreba. Neš ti! ... rekli bi dežurni mudrijaši i oni koji slučajno zalutaju ovo pročitat. Ne razumin takove, je li „Neš' ti Zagreba!“ ili „Neš'ti kartoline“. 
.......... Fala lipa, Sandra!
Odgovorija bi jednima i drugima protupitanjen: Kad ste zadnji put napisali kartolinu (razglednicu, za sjevernjake)?
Mlađima, ovima ča su se rodili sa tastaturon/mišon/mobitelon se i ne čudin, oni nimadu pojma o čemu govorin. Ka da čujen posprdne komentare „opet oni stari *** zvizdi o nekakvin komunikacijskin dinosaurima koji su odavna izumrli, a moredu se vidit samo u muzejima i na retro-izložban".
Ovo i ne pišen radi takovi, nego radi onakvi ča me razumidu ... koji su u životu napisali više od jedne kartoline.
Mea Culpa, čak san i ja skoro bija diga ruke od pisanja ... par godin nisan ni božićno-novogodišnje čestitke sla. Ove godine san ih posla šest ... ako Bog da zdravlja, dogodine ću opet. Dobija nisan nijednu!
Silon prilika, baš i ne đirajen puno ka ča san pri jema običaj ... pa sad pogotovo, kad mi neko od prijatelja i poznanika putuje po bilome svitu, zamolin da mi impoštaju kartolinu.
Iako vridi ona „nikad ne reci nikad“, mala je vjerojatnost da će me put odvest priko Velike Bare. Ali zato jeman mlade rodbine onamo ...
.......... Fala lipa, Irena!
... a i roditelji ponekad pođu obać potomke, pa ih uvik zamolin za mali dašak Kalifornije na fotografiji, oštampan na tvrdoj karti, koji je proša više kilometri nego ča ću ja ikad proć.
Zima je, sedin sa nogan podignutima na malome stoliću, i ne mogu reč da san osičen od svita, jer san deboto intravenozno uštekan na par portali, fejs, gmail, i pozorno pratin ča se događa, makar u medijskome prostoru. A ne nedostaje mi ni informacija iz prve ruke, jer je vrime od spremanja Mašogadura pa svako malo svrati ekipa iz moje mašogradske maškarane udruge „Kampanel“ sa friškin batudan, slikama i tu i tamo kojon pričon, ča če uskoro izać u našoj periodičnoj tiskovini „Mašogadur“. Fala na pitanju, dosadno mi baš i nije. Čak se nađe i ponešto posla iz „bele zgrade“ ... bar ono ča mogu obavit ovako dok još nisan u „voznome stanju“.
Zima je, sniga pune vijesti ... zamislite, bezobraznik jedan, drznija se padat u prvi misec, usrid zime, kako ga nije sram. Ne triba puno, da se zakuva novi ogranak rasprave i međusobnoga neargumentiranoga i uskogrudnoga međusobnoga pljucanja, pogotovo kad se u to sve uklopi medijska kampanja za lokalne izbore. „Puno razloga za tuču, i sve uvrede jako teške“ (TBF).
Snig ka snig, nisan baš obožavatelj, ali neki jesu. I moredu sebi priuštit poć par dan na skijanje.
.......... Fala lipa, Dijana!
I tata bi sine ... ne da ne bi nikad sta na skije, jer svak jema svoju cijenu, ali tribala bi stvarno bit lipa kesa  koja bi me natirala da stanen na te dvi daske. Ča san jedini, prvi i zadnji put učinija još ka pučloškolac, sredinon sedandeseti godin prošloga stoljeća. Zavidan san onima ča su išti skijat. Ne, naravno radi sebe ... negoi radi Vinke, jer znan koliki bi joj bija gušt! Zavidan san, ali ne zato ča su ONI išli, nego zato ča ja NE MOGU.
I na kraju, ali nipošto najmanje važna, je i ova crnobila kartolina, koja pari ka da je ispala iz nikoga vrimeplova ili barenko starojugoslavenskoga crnobiloga filma.
.......... Mašograd iz zraka, početkon šezdeseti godin prošloga stoljeća ... Fala lipa, Zvonko!
Ne samo da je zanimljiva, vengo jema i zanimljivu priču. Za početak, nisan je dobija pošton, vengo uredno ispisanu, i adresiranu na mene, ali u paketu, u kojemu je bila umotana ova stara knjiga, koja datira još iz sedandesetiosme, godine kad san se ja borija sa zadnjin razredima Šuvarove prosvjetno-odgojnoga eksperimenta zvanoga „usmjerena srednja škola“
Knjiga o mome Mašogradu. Koju ja, naravno, već jeman, ali kako, odakle? Moj dobri prijatelj Zvonimir, šetajuć buvljakon na Britanskome trgu u Zagrebu, priko oka je vidija uočljivu narančastu koricu, koja ga je, naravno, asocirala na moje rodno misto. Nekad davno je neki Sućuranin kupija/dobija ovu knjigu, za uspomenu, za dar, ko bi ga zna. Čak se ni iz posvete one napisane izbliđenin rukopison, vjerojatno naliv-peron, ne more odgonetnit o kome se radi.
Bar ja nisan uspija pročitat rukopis da vidin o kome se radi. Nekome je s vrimenon stara prašnjava knjiga postala fagot (teret, za sjevernjake) pa je se odlučija rješit ... Zvonimir je to primjetija i skupa sa gornojon kartolinon, koja je bila unutra, posla meni u južnije krajeve.
A i ta crnobila kartolina, ča je bila uložena u klnjigu, jema svoju priču ... sastala se cila ekipa iz četrdeset/pedeset/šezdeset i neke, i nikako nismo mogli odgonetnit kad je snimljena aerofotografija sa kartoline. Škole još nima ... znači, prije šezdesetičetvrte. Od kompleksa zgrada na Gospici postoji samo ona najbliža staroj cesti, koja je zgrađena 1958/59, a nima ni zgrade u kojoj san ja sta, koja je vrsnica sa školon ... isto tako ni nova crikva nima kampanela, a ja ga se sićan okad znan za sebe, recimo šezdeset i neke. Da ne spominjen u donjemu livome kantunu slike staru zgradu u Đardinu, di je u svoja doba bila pučka skula, niko vrime i vrtlič u koji san ja iša i koju godinu kasnije privremeni vatrogasni dom, dokle se nije zgradija ovi sadašnji, jer je staru zgradu tribalo srušit i zgradit ambulantu.
I onda neka mi neko spomene SMS
Ove godine, za razliku od nekih proteklih, dobija san možda desetak-petnaest SMS čestitki, ča za Božić, ča za Novu Godinu. Odgovorija san, iz pristojnosti, samo na one ča san dobija, a ničin izazvan nisan posla NIJEDNU!
Samo šest pravi papirnati čestitki, kupljenih na nedavnome posjetu Zagrebu, kad san bija povirit Interliber, na UNICEFovome štandu.
Sve kartoline spreman, tako da se uvik, dok me sjećanje još služi, mogu sitit ča mi koja znači, odakle, kad i od koga san je dobija ... ka i ča san radija u to doba.
Zdravi i veseli bili! 
|
ali nastojaću to ispravit prvon prilikon. Malo pomalo san resta ... i došlo vrime da zaradin svoje prve pineze ... Mediteranske igre, a ja onda tek napravija legitimaciju, zar san se prvi put i obrija to lito ... radili smo ka vatrogasci, u friško otvorenome vatrogasnome domu, od milja nazvanome „Baraka“. I to onako zapravo, za pineze 
