Provaću van bar malo sa pisanon besidon približit kako je bilo, jer, legenda kaže, @Tojine slike jemadu dušu, ka i videjo @Iskrenoga, a obadva su također primjećena na Barbarincu.
Nadan se da će cila štorija ispast bar malo bolje od onoga vica o tri pandura u patroli :D
Ovo je, ako je virovat plakatu, već peta manifestacija na našemu sućuraškome „Otoku jubavi“, kako mu tepamo odavno. Zašto jubavi? Pa zato, jer se puno mladići i divojak iz našega maloga mista upoznalo i, dapače, zbližilo na tome otočiću, maloj oazi prirode, ajde, ne moreš reč baš netaknute, u srcu ovega istočoga kantuna Kaštelanskoga zaljeva.
Još pri par godin smo Vinka i ja bili namirili poč na feštu n Barbarinac, ali smo bili malo okasnili, jedva na zadnji brod, nije ni vrime baš bilo sjajno, pa smo se istin brodon vratili nazad, a Vinka nije tila njanci izač vanka. Iz broda. I ovi put se bila namusila kad san jon reka da gremo na Barbarinac, ali odobrovoljilo je to ča je bilo lipo vrime, a i Zakonitu san nagovorija da gre s nama. Nisan ni ja bija baš puno puti namo, a njoj je ovo bilo prvi put.
Da ne bi opet okasnija, uputili smo se malo ranije, rekli našima da naas ne čekaju za obid ... i dok si reka keks, eto nas na Rivi, točnije na Mulu, di čekamo prvi brod ...
Ništa se ne smi pripustit slučaju, da se ne bi ča zaboravilo, zato nas juniore i žutokljunce dolazu stari prikaljeni borci i veterani Barbarinca opratit, i udijelit koji koristan savjet.
Jedva smo dočekali krenit. Naročito moja Vinkica, a ni Zakonitoj nije bilo svejedno. Vrime je bilo FENOMENALNO, taman za poželit. More skoro bonaca. Bar u početku ...
... a i grijota bi bila, kad smo se već našli na brodu, malo ne potegnit koju sliku našega maloga mista, bar iz ovega kntuna. Nije mi baš svaki dan prilika ovega se nagledat ... mislin, uživo.
Sve je bilo lipo i krasno, dokle nismo pasali za puntu od fabrike, cimentare, ex. „Partizana“ sada nazvane po našemu svesu zaštitniku sela „Sveti Juraj“. Ni pejzaž stoljetni naslaga cimenta nije bija baš za izložbu, ali lako bi mi za to, počelo je bilo malo i valjat. Svi smo bili prisritni kad smo se napokon približili „Otoku Ljubavi“.
Čas posla smo bili na čvrstome tleju, a barba Žuti mi je pomoga pridržat nji dvi da mi i ne odnese ono malo bure, dokle i ja uspijen slikat. Je da nije pozadina baš za izložbu, ali ča ćemo sad, ne moremo pobignit od istine. Svita ka u priči, ča se tiče Mašograda, od velečasnoga, do predsjednika MO, a i šire, viđeni su čak i dogradonačelnik i još neki pročelnici i gradski vijećnici. Nakon ča smo se sa sviman ispozdravljali, obašli smo, korak po korak, cili otočić, primjetivši krasne cvitove kaktusa u cvatnji ....
... koji je bija pun cili otok. Jema bit da je ti kaktus jedan od ritki biljak ča moredu živit na podan borova, koji umetedu i običnu travu tako da na podan borovine morete vidit najčešće golu zemju, eventualno stare iglice koje su odavno otpale.
Uspili smo se, fala na pitanju, i okupat. Samo, ča drugi put ovamo ne gren brez čizam za kupanje, jer san se cili izriza na žive i one manje žive primjerke pizdic ...
Ipak, nije sve bilo tako crno. Mogla se iz neobičnoga kuta gledanja sagledat recentna škverska lipotica ....
... ili, za prominu, umisto IZNUTRA malo IZVANKA pogledat jedan od hramova šopingoholičarske kulture, izniklih u zadnji par godin u naše misto, naročito istočno od cimentare.
Nije nan se dalo mirovat, a inač smo svi po prirodi kurijože, pa smo tili obać BAŠ SVAKI kantunić otoke. Čak su mi se nji dvi i pentrale na stine ....
Lipa lagana šetnjica na friškome zraku, uz laganu buru koja je smanjivala osjećaj vrućine, a i more, svega pomalo ... a ča ćemo nego prigladnit. I prižednit, naravno ...
E, tu san vas čeka. Ka bilo ko nan je gradelava!
Županijski prvaci u gradelavanju su se pobrigali da niko ne ostane gladan, a naši juniori i cure iz Maškar su se brinili da niko ne ostane žedan ...
Svemu, nažalost, dojde kraj. Zakonita i ja smo mogli još ostat, ali šefici je, kad je već sve obašla, bilo dosadno. Nije bilo njezine ekipe ... i bilo nan je vrime za poć doma.
Barba Pela nas je začas pribacija brodon priko puta, kod „Jadrankamena“, a barba Buiš odotamo auton do Mula, di smo ostavili naše prometalo.
Ugodno provedeno nediljno prijepodne, lipa spiza na čistoj, koliko-toliko, ariji. Neprocjenjivo!
Zdravi i veseli bili!
|
Tako san i ja nikidan jedva dočeka vist o koncertu Zucchera. Ali, kako mi je bilo drago vidit punu dvoranu za Simple Minds, to se pokazalo samo ka iznimka koja je potvrdila pravilo. IPAK je ovo grad CAJKI. Naravno, ne mislin samo na one uvozne, nego i na ove naše, domaće. Da i sad ne nabrajan, potrajalo bi ... i ženske i muške. A i neću i reklamrat ... Bija san razočaran kad je koncert odgođen. Službeno zbog tehničkih razloga. Neslužbeno, radi maloga interesa. 
Zato mi je bilo još draže kad san vidija da se koncert IPAK održaje. 
