Otkako san pročita prvi put u novine da je napravljeno indijansko selo u parku na Zvončacu, tija san to povirit, naravno, sa mojon Prinčipeson, i sa njezinon prijateljicon, također.
Smatra san da će nan izlet u prirodu, kakvu takvu, bolje doć od traumatičnoga iskustva odlaska u kino gledat film (Kung-fu panda) koji se šeficama nije svidija, pa su se one same zabavile, u kinu naravno, ne obaziruć se puno na okolinu 
Dunkve, molajmo sad kino na miru ... oćemo Indijance!
Radi se o nekakvin obožavateljima Winetua, izmišljenog lika poglavice Apača iz serijala knjiga Karla Maya, koje smo mi svi gutali u mlađin danima, bar mi muškići, a za curice ne znan. Dobro se sićan sličica i velikoga albuma u koji su se lipile. Običnin lipilon, jer je u ono doba bija luksuz činit naljepnice, a «sličice» su bile na tvrdome kartunu, pa su mogle poslužit deboto ka hladno oružje 
Bija san malo skeptičan prema ekipi koja pokušava materijalizirat činjenicu da su se filmovi o Winetou, dobrin dilon snimali i na našin bliskin lokacijama, ka ča je kanjon Zrmanje, i sa obilatin korištenjen domaće ekipa ka statista, pa se zna diko potkrast i koji «Indijanac» ča bi mu se dobro vidila tetovaža «JNA» ili slično ...
Ali, ruku na srce, moran reć da me je izvedba oduševila. I nisan bija jedini ... bilo je mašo svita. Sa dicon, naravno.
Za početak, tribalo je doć do tamo ... tribali smo se uputit u četvrtak, ali tati je uletija posal, pa nismo mogli, odgođeno za petak. I doša ja u petak skupit nji obadvi u vrtić, a ono sva dica budna i obučena, a nji dvi još sidu u piđami, još sa očima na po koplja. Vinka je brzo došla sebi, ali prijateljica Sara nikako. I onda kad joj je doša otac, više nije tila poć sa nama. I gotovo. Zaludu nagovaranje ... Sve se urotilo kontra nas ... i Indijanac ... čak i vremenske prilike 
Uputili se mi sami ... a ono počela kiša. Ali gremo bar prošetat ... a ono do Splita prominila tri, da ne rečen četiri, godišnja doba. Samo je još snig falija, i poledica ... A na mjestu radnje suvo ka barut, kada ne pada kiša u Kaštila, tamo NI KAPI!
Brzo smo se parkirali, da se vrime ne pridomisli i ravno na ulaz Indijanskoga sela ...
Za dnevnu OBITELJSKU ulaznicu (roditelji i neograničeno dice, niko nije tražija domovnicu) od pedeset kun, dobijete šetnju po indijanskome selu, koje, ka i svako selo, jema na sredini svoj totem ...
... jema i prave wigwame, oliti njiove šatore, u kojima se lipo moglo sidit na onin njiovin dekicama ...
... a moglo se i jahat na malome konjiću, bez sedla, opet na onoj njiovoj dekici ...
... naravno, uz sigurnu ruku voditelja, a i tata je bija pr ruci, zlu ne tribalo.
Moglo se i gađat sa lukon i strelon, ali to Vinki nije bilo interesantno pa mi se nije dalo ni slikavat. U cijenu je također bilo uračunato i pituravanje u ratničke boje ...
... koje je strpljivo radila jedna mlada squaw, i tamo je bija najveći red, tribalo je najviše čekat, ali Vinka je, za divno čudo, bila strpljiva i nije ronzala, a dokle je bila na «tretmanu», nije njanci trepnila, atroke da se pomakla, i evo rezultata ...
... a pero, za na glavu, je uzela refužo, jer je mladoj squaw nestalo trake za oko glave, pa smo rekli da ćemo u babe užicat koji laštrik.
Ko je baš tija, moga je vazest koji suvenir, to je jedino još, osin ulaznice, ča je tribalo platit, a meni su upale u oko ove majice sa motivima Indijanaca ...
... iako je tu bilo još i portafoji, bračoleti i sličnih đinđa, koje su nekad zločesti bljedoliki davali crvenokošcima za zlato, a eto sad oni prodaju nama ...
Bilo je tu još mali milijun razni detalji koji malo bacaju na indijansku kulturu, ili barenko na stereotipe koje svi mi, zahvaljujući westernima, jemamo o njima ...
... i za kraj, u zalazak sunca, ekipa je malo zaplesala oko vatre, na kojoj se u trinoge kuvala voda ...
Nisu doduše Apači, niti blizu, pri bi reka da su neki južnoamerički indijanci, ali ko na malo gleda, malo i vridi, nije bitno uticalo na ukupni dojam. A meni je ovo bilo lipo, i vas bi se izgriza da nisan Vinku odveja povirit, iako moran priznat da ni meni nije bilo mrsko.
Zdravi mi i veseli bili, howgh!   
|
