Malo umnosti

Napad na osobu...

četvrtak , 30.06.2005.

Imala sam potpuno drugu temu na umu, ali sam prvo pročitala neke "moje" blogove. I vrlo brzo sam se uzrujala. Ne uzrujavam se lako, dapače, to treba biti baš nešto što me jako takne. A ovo me baš taklo...

Bila sam na blogu kod pegy, pisala je o ponosu i baš sam se zamislila nad time kako ponos može biti zeznuta stvar. Imala sam nešto za reći na tu temu i da mi se ne dogodi kao kod huluvuice da komentiram isto što i netko drugi, pročitala sam prijašnje komentare. A onda šok...

Anonimni komentator je popravo napao pegy, ali ne njen blog ili njen post ili njen komentar ostavljen negdje drugdje, nego nju kao osobu. Zašto? Mislim da je to napravio jedino i isključivo zbog toga da je povrijedi.

Pegy i ja, smo se nekoliko puta razmimoišle u mišljenju. Ona ima svoje...ja svoje i u nekim slučajevima smo se malo "zakačile", ali to nije otišlo nikamo dalje od razjašnjavanja i obrazloženja svojih stavova. Na kraju krajeva ne bi bili ni normalni da svi isto mislimo. Ili ne bi bili iskreni, što je puno gore. Takva komunikacija je i puno zdravija od one "slažem se s tobom", pogotovo kad nije istinita, a i zanimljivija je.

Koliko god nam ovo blogiranje bila zabava ne vjerujem da ima osoba koja je imuna na namjerno zlobne i ružne komentare. Svi stvaramo mišljenje o nekoj osobi putem njenih postova, dizajna, komentara...ali, ako mi se ta osoba na neki način ne svidi, jednostavno neću više dolaziti na taj blog. I stvar riješena.

I inače se u životu dogodi da netko priča neke stvari, koje možda čak ni ne misli, ali pod utjecajem ljutnje ili takvog negativnog osjećaja. Nije mi to baš neko opravdanje. Koliko god bila ljuta na nekoga ne želim ga povrijediti, mogu to napraviti doduše slučajno iz neznanja, ali namjerno nikada.

Eto toliko, blog je jako dobra stvar. Istresla sam iz sebe šta me muči i sad se osjećam bolje. I nisam pri tome povrijedila nikoga...što bi rekao moj tata "iz toga se nešto naučiti dade" :))

Krivac...

utorak , 28.06.2005.

Nikad nisam imala potrebu tražiti krivca za nešto što se dogodi. Dogodilo se, ako se može ispravi se ili se situacija pokuša staviti u neku novu dimenziju gdje se negativan predznak stavlja u pozitivan. Od onih trivijalnih stvari, tko je razbio čašu ili prolio mlijeko po tepihu do nekih težih i dubljih životnih osnovica. Tko je kriv? Slijed okolnosti, sudbina ili nešto treće. Tako se dogodilo i gotovo.

Kad se silom traži krivca, lako ga se nađe. Obično to nismo nikada mi sami, nego netko drugi ili treći. Vjerojatno je tako lakše. Ne bih znala.

A sad istiniti primjer iz života o traženju krivca. Bilo je to prije par godina, došli smo u posjet mojoj Nani (baki) i Dedi. Nana nam je sva uzrujana otvorila vrata i odmah počela pričati:

- Joj, šta mi se dogodilo...cijeli dan sam sama doma. Deda je otišao obavljati neke stvari i nije ga do sada bilo doma. Išla sam peči štrudl, jer budete vi došli i i i zaboravila sam staviti šećer!! A za sve je kriv Stari !
- Pa dobro Nana, može se štrudla i posipati šećerom....
- Nije to više to, joj kak sam ljuta.... Deda je kriv!!!
- Pa ne peče on štrudle...
- Ne peče, al stalno gnjavi i zapitkiva...Deda je kriv!!!
- Ček, kak je Deda kriv, sad si rekla da nije ni bio doma...
- Da, al da je bio doma, rekao bi mi "A jesi li stavila šećer?" :)))

Nasmijali smo se na tu Naninu teoriju. Nakon par minuta, kad je vidjela da slatko jedemo štrudlu koju smo posipali šećerom, nasmijala se i ona.
A mi još uvijek prepričavamo zgodu sa šećerom iznutra ili izvana i s Dedinom krivnjom. Vrlo je primjenjiva :)))

Kako li će me to tek boljeti....

subota , 25.06.2005.

Bez brige, ovo neće biti post o rađanju i tako tim stvarima, iako počinje rječima:

Prije skoro 10 godina bila sam sa Zvončekom u rodilištu. Nakon par dana u sobu nam je došla mlada cura od 17 godina, simpatična mlada Bosančica. Svidjela mi se jer iako je bila i sama dijete i zbunjena svim tim novinama, bila je neopisivo nježna sa svojom bebom i gledala ju je onako zadivljeno i pogledom punim ljubavi. Pošto ja imam jak osjećaj "mame kvočke", nekako sam ju uzela pod svoje. Prvo sam ju upozorila da ne jede banane, jer će se zaštopati i neće moći na wc. Nije me poslušala jer su joj bile baš fine...i nakon par dana, dogodilo se upravo to, zaštopala se i na moj nagovor ispričala je sestrama svoju muku i dale su joj čepić za guzu. Tjerala sam ju da to čim prije obavi, a ona je samo hodala gore dolje po sobi i gunđala

- Kako li će me to tek boljeti..kako li će me to tek boljeti...
- Ma, neće te boljeti, odi i obavi to...bolje sad tu, nego doma....ajde..

tjerala sam ju i ona su uputila na wc. Nakon jedno 10 minuta vratila se u sobu

- Nisam se usudila, strah me je...joj, kako li će me to tek boljeti...
- Ma neće...ajde nazad.

Opet ona na wc i opet se vrati za desetak minuta..

- Opet nisam, ne mogu ja to...sve me živo još boli...kako li će me to tek boljeti, kako li će me to tek boljeti..
- Vidi je, pa kažem ti da te neće boljeti. Lijepo odeš u wc, skineš se, otvoriš čepić..na to me ona raširenih očiju prekine
- A to se otvori??? Ne stavlja se to sve zajedno???
- Pa šašavice mala, naravno da se otvori, ne možeš to skupa s ovom nazubljenom plastikom stavljati...jedva sam joj izgovorila od smijeha.
- Ajme meni, ja skoro vako to stavila i baš sam si mislila kako li će to tek boljeti....

Nekad je i dobro da se starije i pametnije ne posluša baš odmah, pogotovo ako nije baš sve jasno, inače bi moglo boljeti :))))

eto, za one sretne koji ne znaju kako čepići izgledaju :))

Bukva...

četvrtak , 23.06.2005.

Ponekad ne samo da mi se treba nešto izravno reći, nego i nacrtati. Ne volim razmišljati šta je pisac htio reći, ako on to nije jasno postavio. Doduše, ja sama pokušavam tu i tamo biti suptilna, ali izgleda da mi ne ide baš, jer se često osjećam neshvaćena. :)

Ovaj događaj se zbio preklani, u kampu. Bilo je jutro, moji su se već razišli na sve strane, a ja sam petljala nešto oko šatora kad je naišao Hrvoje s prijateljem. Hrvoje je drag i simpatičan dečko, naši roditelji su prijatelji, tako da smo se sretali tu i tamo. Stigao je u kamp s društvom i potražio me da se pozdravimo. Predstavio mi je svojeg prijatelja i upitao me jesam li već popila kavu.

- Nisam još. Tek sam doručkovala.
- Idemo na kavu...
- Dobro...ok...

Malo su stajali obojica, kao da ne znaju što bi sa sobom, a onda Hrvoje opet progovori:

- Idemo dolje u Rene, na plaži, tamo je najbolja kava....
- Super, meni je isto tamo najfinija.

Opet oni malo stoje...i pozdrave se i odu. Nastavila sam svoje petljanje, kojeg stalno ima kod ljetovanja u kampu, prošlo je već nekih dva sata ... kad eto ti opet Hrvoja i njegovog prijatelja. I opet oni zbunjeno stoje.

- A nisi došla na kavu?
- Na kavu??? Ajme...pa vi ste to mene pozvali na kavu??? E jesam luda, ja sam mislila da vi to meni samo pričate kamo idete, onako, kao da se javljate... Pa jeste me do sada čekali? Dva sata?
- A jesmo...
- E sad mi je stvarno neugodno. Nisam uopče skužila. Ja znam biti baš bukva i treba me se izravno pozvati inače ne kužim...

Sad su se već obojica smješkali i Hrvoje je zapitao neminovno:

- Čuj, a koje pitanje je izravniji poziv od: " Idemo na kavu?"

Stvarno, ima Hrvoje pravo. Nema izravnijeg poziva. A ja sam se zamislila koliko sam ja uopće poziva na kavu propustila jer mi nije uz pitanje bilo i nacrtano što me se pita... a i općenito, koliko toga skužim u samom govoru, a u koliko slučajeva propustim bit...

Prvi dan na poslu + slika...

utorak , 21.06.2005.

Jutros mi je bio na poslu vrlo zbunjen stariji čovjek. Dostavljač. Nije znao koje dokumente meni ostavlja, a koje uzima sobom. Sve mi je bilo jasno kad je rekao da mu je to prvi dan na novom poslu. Naravno da sam mu pomogla kako sam god znala.

Prvi dani škole ili posla, mogu biti vrlo traumatični. Nešto čega se često sjećamo cijeli život.
Ne sjećam se baš svojeg prvog dana u školi. Išla sam u nekoliko, tako da su mi se neke stvari potpuno pobrkale.

A prvi dan na poslu...toga se sjećam i ja i moje kolegice. Jedna od tih kolegica mi je kasnije postala kuma i najbolja prijateljica. Ima i ona o tome svoju priču...

- Nikada neću zaboraviti tvoj prvi dan na poslu. Gospođa Slavica je tebe i Milicu vodila ko mlade majmune po firmi.
- Joj, kak je to glupo. Pola ljudi koje sam onda upoznala nisam zapamtila kako se zovu, a većina njih je rekla da me poznaje..
- E, a bile ste ko nebo i zemlja. Ti i Milica. Milica je sa vaših 18-19 godina došla u štiklicama, kostimiću, torbici i s frizurom ko neka gospođa...a ti si bila totalna suprotnost tome. Imala si neku plavu hipi haljinu skoro do poda, torba ti je visila do koljena, kosetina ti je bila do pola leđa, od šiška nisi ništa vidjela...a preko cijele face smješak.
- Kak se toga sjećaš?
- Ma kak se toga ne bi sjećala...bile ste prizor za pamćenje. Slavica vas je smjestila u neku sobi i vratila se k nama pitat koju curu bi si ostavili za stalno. Ko iz topa sve nas četiri u sobi smo se izjasnile za tebe. Još nismo ni zapamtile kak se zoveš, samo nek ostane ona čupava plava cura.

Gospođa Slavica me dovela u njihovu sobu i ostavila. Cure su skuhale kavu, prekinule posao i počele razgovarati samnom. Ne kao radoznale babe, više u stilu " dobro došla ti nama".

Tako je prošao moj prvi dan na poslu :)))

Eto, našla ja slikicu iz tog doba, malo je mutna, ali ..ipak je to bilo davno :))

ŽM, ovo je po tvojoj želji :)))

Brummm...brummm

petak , 17.06.2005.

Domaćica iz pakla me podsjetila na još jednu temu o kojoj nisam do sada još ništa rekla. To je tema vožnje...

Ja naime, nisam vozač. Imam vozačku koju sam uspjela dobiti tek nakon tri pokušaja, ali kao da je i nemam. Vožnja mi ne ide i ne ide, ma koliko ja probavala...previše toga odjednom u autu moram napraviti i sva se zbrkam. To ne bi bilo tako strašno da pri tome ne jurim. E da, zbog toga sam i pala na vožnji...imala sam u autu pekmeze od instruktora i policajca, pa ih je bilo strah malo brže vožnjice ;))

A sve je počelo jedne davne zime kad sam se upisala u auto školu.
Prvi sat vožnje je protekao savršeno, gore dolje po parkiralištu, išlo mi je sa samo dva srušena čunja.
Drugi sat vožnje, kaže meni moj instruktor kako to meni super ide i da idemo malo u gradsku vožnju. Gradsku vožnju? Ja baš ne živim u gradu, al dobro...
Zimsko doba, napadao snijeg, ulice neočišćene...teško i pravim vozačima, a kamoli ne meni koja još moram gledati gdje je koja papućica. Nakon par instruktorovih

- Skreni sad lijevo, lijevooo, lijevoooo.....ajd dobro, može i desno.

krenuli smo malo izvan Grada, na neku malu usku cesticu. Nije prošlo niti par minuta, kad mi snijeg zahvatio kotače i lagani bum tras, pa bjelina...našli smo se poprečki u grabi.

Na drugom satu vožnje ja već instruktora prevrnula u grabu !

Vozila sam jako polako, tako da se nismo ni malo izudarali i poslje prvog pitanja jel sam dobro, upitao me:

- Jel možeš ikako van iz auta?
- Mogu, nije tako strašno, samo tako izgleda...
- Dobro je, glavno da se nikome nije ništa dogodilo. Ti samo šuti o tome, nemoj nikome ništa govoriti i sve će biti u redu. Ostani u autu, a ja idem tamo kod onih kuća pitati jel ko ima kakav traktor...Nitko neće saznati za ovo, bez brige...

Ahaaa, kak da ne. Čim je došao do prvih kuća ljudi su se sjatili, prepoznali nas i naravno, počeli sa zezancijom. Do večeri je znalo pola Grada, a i da nisu saznali, ne vjerujem da bih ja izdržala šutjet o tako nečemu...još i danas zezaju i mene, a i njega...

A to mi je bio tek drugi sat vožnje.... ;)))

Zbunjeno jutro...

četvrtak , 16.06.2005.

Kad se probudim znam biti onako pospana i nekako još više u snovima nego na javi pa mi se dogode kojekakve gluposti koje ni ne znam da sam napravila. O razgovorima da i ne pričam..

Prije koji dan ujutro, došla sam na posao i počela istovarivati svoju torbu, nisam mogla vjerovati svojim očima. Pobrala sam od kuće, sa stola, sve mobitele koji su se tamo zatekli..ni manje ni više, nego 3 mobitela mi se našlo u torbi..

Ništa strašno, al uvijek kad se tako nešto ujutro dogodi, sjetim se moga muža i njegove jutranje blamaže prije nekih 15 godina..

Ujutro čovjek ustao, otišao na posao i za jedno sat vremena se vratio. Crven, zbunjen i ljut:

- Bok, a jel ti mene ne gledaš kakav ja idem na posao?
- A kak to da si se već vratio? Šta nije kak treba?
- Pa pogledaj mi u noge...

Spustim ja pogled, a ono (pokušavam ovo bez smijeha napisati pa mi ne ide :))), a ono na jednoj nogi ima plavu tenisicu, a na drugoj sivu mokasinku !!!

- Hahahhaha, pa kak si se to obuo?
- Kak bi se obuo... jutro pospano, mrak ovdje i takav sam otišao na posao...
- Pa hahahah jedna tenisica ti je na vezanje, morao si se sagnut i zavezat ju, a cipela ti je hahaha samo na obuvanje..
- Da, a ja to nisam skužio ni dok sam vozio, ni dok sam došao na posao i ne bi ni skužio da nisam morao na wc...
- Kak si na wcu skužio?
- Kak, kak...pa morao sam na wc, sjeo sam na školjku, zjakao okolo, zagledao se u noge i i i onda sam vidio šta imam na nogama...
- A jel te ko skužio? ... tu sam se već plakala od smjeha i jedva sam uspjevala pričati
- Nije, al zato sam im ja svima rekao...da mi treba auto, jer se moram doma preobut i svi umrli od smjeha kad su me vidjeli, sigurno se i sad još cerekaju...

...a i ja se sad cerekam dok ovo pišem, ma da cerekam, umirem od smjeha...eto što jutarnja zbunjola može napraviti čovjeku :)))

Ne kužim i gotovo...

utorak , 14.06.2005.

Znam da se obično čuje izreka da je ženski mozak drugačiji i da se tu teško ko može snaći, ali ja ne kužim muško razmišljanje. Ne kužim i gotovo.

U donjem postu sam nabrojala neke svoje ne baš lijepe osobine, koje bi po mom trebale zvučati odbijajuće, a ispalo je obrnuto.

Nikada mi ne bi palo na pamet da bi muškarci, odnosno muški blogeri za osobu koja ne zna šivati, ne peče kolače ni torte, nikada skoro nije doma, popije svu pivu iz špajze (doduše kupimo jednom godišnje onaj paketić od 6 piva od 2,5 deci, al svejedno), svo cvijeće joj uvene i sve tako nešto neženstveno, proglasili gotovo idealnom ženom.

Meni to nikako ne štima i skroz mi je naopačke. Mislila sam da bi idealna žena u očima muškaraca trebala biti kod kuće, kuhati, šiti, nositi papuće i pivu, baviti se isključivo "ženskim" stvarima i ne gurati se u neke "muške" poslove ni užitke...

A možda ne kužim, baš zato što sam žensko? :)))

hmmm...

Neki dan mi je kolega rekao da ja samo izvana izgledam kao krhko i nježno žensko biće, a iznutra sam muškarac. Možda i ima neke istine u tome kad se zna da:

- ne gledam sapunice
- ne čitam ljubavne romane
- recepti ne postoje u mojim knjigama
- svako cvjeće mi uvene
- znam sašiti gumb i gotovo
- od šminke imam samo maskaru za oke i labello
- nisam nikada bila na dijeti
- volim kuhati
- svadbe su mi glupe i ne volim ići na njih
- kolače i torte ne pečem ni pod "moraš"
- znam sjesti pred tv s bavariom u rukama i gledat nogomet
- izvrsno pečem roštilj
- sve mi je skupo po trgovinama
- ne pamtim tračeve
- ne poznajem susjede, one malo dalje od dvije kuće, ako nisu u papućama
- ne volim plesati
- ne volim slušati kako je tko rodio, čak i vojska mi je zanimljivija od toga
- ne idem kod krojačica
- volim svemirske stvari
- ženski časopisi su mi glupi
- i nikako, al baš nikako ne mogu izreći da sam tužna, samo da nisam sva svoja...
- ne samo da to ne znam izreći, nego ni napisati, sad sam popravila..valjda :))

Tata, kupio sam ti loptu...

petak , 10.06.2005.

Zadnji dan toga puta u Krakowu, brat je odlutao na svoju stranu s društvom, a ja sam ostala sama. Što bi meni savršeno odgovaralo da kod brata nisu bili skoro svi zloti i marke koje smo imali.

Nešto zlota je ipak bilo kod mene, tako da nisam imala nikakvu paniku. Šetala sam se glavnim trgom i naišla na trgovinu u kojoj je bila kožna nogometna lopta, idealan dar za našega tatu. Bila je nešto skuplja nego što sam si mislila, al neka...zadnji dan je, imamo još puno novaca...a i kako ćemo se vratiti i za svakog imati neku sitnicu, a za tatu baš ništa. Kupila sam je i nastavila šetat gradom s loptom pod rukom.

Šetala sam šetala dok se nisam umorila, a onda sam skupa s loptom sjela na gradski trg i čekala brata. Zna on da su svi novci kod njega i da me mora pronaći, a ovo je bilo mjesto na kojem smo se nalazili i bila sam sigurna da će uskoro doći.

Nisam isprva ni skužila kako vrijeme prolazi, zabavljala sam se gledajući turiste i slušajući ulične svirače. Ubrzo sam ogladnila...

Prebrojala sam sve svoje zlote i imala sam taman za jedan mali kozji sir što su ga prodavali ulični prodavači na svakom čošku. Loptu pod ruku i kupila sam si taj sirić. Nije mi baš dugo potrajao, a i ožednio me je. Ništa, loptu pod ruku i na fontanu pit vode.

Opet sam sjela, naravno s loptom pod rukom na trg i čekala, čekala, čekala..prolazili su sati.. nije mi više bilo zabavno čekati. Gladna sam, umorna, zadnji dan je, a i ta lopta mi je već počinjala ići na živce. Samo imam brigu s njom. A i sve sam novce za nju dala, da nisam sad bih makar mogla jesti kak se spada.

Brat se pojavio tek kasno posljepodne, taman pred put za nazad. Držeći loptu u ruci, očitala sam mu bukvicu koja je poprilično dugo trajala. Spakirala sam tu glupu loptu u njegovu torbu i krenuli smo busem kući.

Čim smo stigli kući, odmah nakon pozdravnih pusa, počeli smo vaditi stvari iz torbi, uzbuđeno ih pokazujući mami i tati. Taman sam vadila nešto zgodno iz svoje torbe kad sam čula brata kako kaže:

- Gledaj tata, kupio sam ti loptu....rekao je to važnim glasom, punim sebe i svoje dobrote..
Tata je ganuto rekao:
- Hvala, sine !!! i od sreće je zagrlio moga brata.

Mislim da uopće ne bih tako reagirala, da tata nije bio tako oduševljen , al on je bio sav ozaren i toliko sretan zbog pažnje moga brata da sam ja jednostavno pukla i sve ispričala šta i kako je bilo i ko je ustvari kupio loptu i ko je bio gladan i žedan i cijeli dan ju nanašao...

a moj brat ima veliku sreću, ako mu onda nisam razbila nos, vjerojatno nikad ni neću :))))

Susjeda i kokoši...

srijeda , 08.06.2005.

U mojoj ulici su same obiteljske kuće. Posložene su tako da je isprva kuća, pa dvorište pa vrt, na kojem netko uzgaja mrkvu, peršin i te stvari, a netko ne. Kuće graniče s drugim kućama, vrtovi s drugim vrtovima.

Baka i deda su se prije jedno 4 godine doselili sa sela i sobom donjeli kokoši. Kamo s njima...na vrt, tamo nikome ne smetaju, a svima će dobro doći koje jajčeko. Smjestili su ih u kokošinjac, ogradili, a sve to napravili uz samu ogradu koja djeli naš vrt od susjednog. S te strane živi jedna starija susjeda koja ima preko 80 godina, al je vitalna i po cijele dane zna biti na svom vrtu i raditi tamo ono što se već na vrtu radi. Puno puta dok smo razgovarali s njom znala je pljeveći baciti koju zelenjavu našim kokošima, jer njima fino, a ona ne mora hodati da to negdje drugdje baci. Susjedska idila...sve do jednog dana kada je susjeda preko ograde zatražila da maknemo i sredimo više te kokoši:

- A zašto susjeda, šta vam smetaju, pa samo vam je vrt blizu kokoši..
- Smetaju me dok sam na vrtu !
- Pa šta vam rade? Kako vam sad odjednom nakon 4 godine smetaju?
- Gledaju me!!!!
- Molim??
- Gledaju me...i kaj se tak čudite, ja nikaj više nemrem delati od tih vaših kokoši! Stalno me gledaju pa gledaju! Sredite to više jer ću se nekome žaliti !

E lude li babe...na sreću, deda je imao jednostavno rješenje za nesvakidašnji problem. Neku staru deku je prebacio preko ograde, za prvu ruku. Susjeda postala zadovoljna, kokošima ta deka nije smetala i svi sretni i zadovoljni...

P.S. Htjela sam sve to uslikati, ali čim bih došla do ograde sve te lude kokoši bi se sjatile prema meni i i i i gledale me ;)))

Utjecaj kultnog na...sve

ponedjeljak , 06.06.2005.

Zanimljivo mi je koliko neki kultni filmovi ili knjige imaju utjecaja na nas, na naše živote, poglede na svijet, način razmišljanja i tako te stvari.

Za sebe znam, da zahvaljujući Adamsu svugdje vidim broj 42 i gdje ga god vidim, ima mi neko posebno, dublje značenje. O ručniku da i ne pričam...znam i tjerati ljude da ga čitaju, one ljude koje volim. Ne ručnik, nego knjigu ;)

To nije slučaj samo s Adamsom, nego i sa Star Warsima, Simpsonima, Kosi, Kumovima i još nekim filmskim i literarnim djelima.
Primjerice, netko kaže da ima nesanicu, a meni odmah pada na pamet citat iz Kluba boraca i želim mu reči da "čovjek kad ima nesanicu nikada zapravo ne spava i nikada zapravo nije budan..." Ili... kad netko priča o nesretnoj ljubavi, suzdržavam se da ne kažem da za nju u Vodiču piše : "Izbjegnite, ako je moguće..." ili...za velikog psa pomislim da je Strahovučić..

Nije da sam neki čovjek od citata, jednostavno su mi to samo asocijacije na neke teme i poklapaju se sa mojim mišljenjem. A da sve te kultne i kulne stvari imaju utjecaj na sve i svašta jučer mi se još jednom dokazalo kad mi je moj Zvonček uzbuđeno rekao:

- Mama, mama..jučer je susjed otišao na starvorse.
- Super, već su došli u naše kino...
- Ma ne mama u kino...
- Nego gdje?
- Pa valjda na onaj trg....
- Na trg? Pa kako prikazuju film na trgu?
- Jooooj, ma ne film mamaaaa, nego onaj pjevač pjeva, ma znaš onog Starvorsa, Jasmina Starvorsa....

E, da...

petak , 03.06.2005.

Jučer na poslu jedva sam dočekala da su gužva malo slegne, da napišem prijatelju mail. Taman sam započela s pisanjem kad je stigao poslovni partner. Jel ga baš sad trebalo? Al dobro je, ne treba mene, samo će u mojoj sobi pripremiti neke dokumente za sastanak s direktorom. Smjestio se čovjek, raširio neke stvari po stoliću, izvadio mobitel i kalkulator i sav je bio u svojim papirima. Izvrsno, idem ja završiti mail, baš me uhvatila inspiracija.

Pišem ja pišem, ono što bi se reklo 100 na sat i sa skoro svim prstima. Zanijela se ja u temu, moja omiljena je i imam jako puno toga za izreći...kad odjednom skužim glasnu tišinu u sobi.

Dignem pogled s monitora, a ono ... poslovni partner se zavalio na dvosjed, ostavio sve šta je radio, gleda me sa simpatijom, a osmijeh mu je od uha do uha...Odmah sam znala šta je u pitanju, ali ipak idem za svaki slučaj pitati :

- Jel sve u redu? Trebate nešto?
- Neeee, sve je u redu, samo sam se zagledao u Vas. Pišete i pišete, a svaki čas se smješkate...
- Hahahaha, a ja sam mislila kako djelujem da pišem nešto Ozbiljno i Važno.
- Znate, još bi Vam to i prošlo i sa samim smješkanjem, ali ste pri tom i kimali glavom i jednom rekli naglas " E, da!"
- Upssss...eto, nikad glumice od mene....a baš sam mislila kako imam Ozbiljnu facu na licu...
- Paaaa, imali ste izraz lica ko je govorio Ozbiljno Se Zabavljam, a i ja sam se zabavljao skupa s Vama, znači dvoje nas je....

I ne samo dvoje pomislila sam...ali i zapitala sam se kada i u kakvim situacijama mi se sve šta mislim vidi na licu... a ponekad to baš i nije najpametnije ;)))

Lapsus...

četvrtak , 02.06.2005.

Jutros pričam s dvojicom kolega u hodniku:

- Idete u grad? Ajd nek mi netko od vas kupi OB Kulturu, light, od pola litre..
- OB? Kakva je to kultura? hahahaha valjda bosanska ...
- Ma zabunila sam se hahaha, AB kultura... Ček, kak to misliš bosanska?
- Pa znaš, ono ko u Bosni .... odidas umjesto adidas, pa OB umjesto AB ....
- Ih, mladi tek oženjeni dečki pa takve asocijacije...kod spomena OB vi pomislite na Bosnu...

Dobila sam dva pogleda puna nerazumjevanja, malo su me gledali, zanemarili i nastavili pričati šta se sve može kupiti na Amazoni u Bosni....

Baratanje rječima i mozgom...

srijeda , 01.06.2005.

Moja Huluvuica je tad imala skoro 4 godine. Ujak joj je obećao za rođendan kupiti Barbie kuću, ali jako mu je brzo došao taj rođendan ...

- Čuj, nisam skupio dosta novaca za tvoj poklon. Znam da sam obećao, al nemam. Jel se možemo dogovoriti drugačije?
- A kako?
- Pa da ja tebi dam novaca za pola kuće?
- Ne može!
- Ma dajjjj... košta 500 kuna, to je jako puno novaca, nemam toliko...jel može?
- Ne može!
- Vidi je, grozno se osjećam, imaš i ti nešto novaca pa si dodaš...jel može? Daš ti novce za pola kuće?
- Ne može! ...onda ga pogleda mudro... - ne dam ti novce za pola kuće, al ti dam pola novaca za cijelu kuću!

:))))))))