Treba mi sklonište od buke

Nije to nikakva bajka.
Bezazleni neka
zapuše svoje rumene uši i ćute.

Zavoleli smo se,
ponesto pseći i svetački.
zakovali se jedno u drugo klanfama zuba.

Imala je u oku električnu centralu,
a ja neke bandere sasvim crvene i žute.

Ispričali smo ramenima i rukama nešto
što u prevodu na disanje znači: ljubav.

A detinjstvo je te noći otišlo
iz njenih cipela.

Mahalo je šarenim kockama.
Knjigama punim slika,
igračkama
i snovima.

Otišli su konvejeri masnica
i odleteli listići presovanog staniola.

Svet je odjednom postao viši
za jednu neznanu zvezdu,
tamo negde nad glavama,
nad krošnjama,
nad krovovima.

I samo malo dublji,
za krišku naprslog bola.

Nežnost je bila lepljivo hranljiva
kao želatin,
dok je s mirisom znoja
tekla niz njeno rame.

Odjednom smo imali i suviše ruku
vezanih u sulude čvorove.

Paralisana noć na podu
uvlačila je vunastu njušku
u rukave pidžame.

A zidovi su neprestano rasli,
rasli,
i obrasli u paprat i u borove.

Nije to nikakva bajka.
Samo,
sećam se...
ona se nešto prvo malo izgubila.

Posle je bila sasvim ja,
tako da je nisam ni prepoznavao više.

Potonuli smo kao grumen mlevenog koljiva
u smolu,
u krv,
i u mleko.

U mraku izmišljenih šuma,
u mraku zelenom od kiše,
ruke su dobile krila i odletele nekud
do bolesti daleko,
do slepila daleko,
da nam se ne vrate više.

Posle je zaspala.

Bio sam u njoj budan,
sav loman,
i sav ranjav.

Spavala je kao moja pripitomljena koza.
Kao moji rškavičavi laktovi.
Moje poderane nozdrve.
I oprane žile na rukama.

Spavala je kao čuperci trske u močvari.
I kapilari granja.

Kao tkivo algi i sluzokože okeana.
Kao utrnuli umor trabakula u lukama.

I detinjstvo je sasvim otišlo
iz njenih cipela.

Bez nje su sklopile oči
sve lepe lutke na svetu.

Bez nje su plišani medvedi
savili male ruke
cicanim musavim pajacima oko vrata.

Priče su iz šarenih knjiga
pobegle sasvim nečujno
na neku dobru planetu,
da sutra drugom kanu u oči mrvu zlata.

Nije to nikakva bajka.

Sklupčana kao narandža,
sva meka,
sva sitna,
sva mlaka,
ona je spavala u mom izgladnelom uhu
i crepovima šaka.

Ljubav,
koja se prvi put usnama kopa i siše,
ima neslućenu vrednost neke dragocene rude.

Ima male razdrešene pertle nespretnosti,
i ružičaste okuke tek otkrivenog stida,
i glečere kristala neke predugo čekane
stidljive terevenke.

Ona je,
kad se prodje,
to lekovito disanje pozajmljeno od kiše.
I bedra što ce sutra gumeno da se probude.
I grudi što ce u zoru biti laste i evenke.

(M. Antić)

... epilog

Najdivniji grad...
zašto me sad to - najdivniji
... i to - grad,
navodi na - najobičniji gad?
možda zato jer će ovog istog starog Antića
silovati i drugima podastrijeti
kao ljubav
kad tad
a ja ću živjeti s njim
kao da je moj
i on
i bajka
i grad