Tišinom... ja vičem!

Mrzim ga, gadi mi se, jebe mi se živo za njega, odvratan je, gnjusan je, narcisoid je, doslovno je glup, smrdi, umišljen i djadjoidwoimeofijefowijwoifiomdiwmoifj drugih stvari! Tako je, dobro ste shvatili, to je nitko drugi nego naš "omiljeni" TPO ili Treća Porezna Opomena. Prijatelj mi je, ako se to može tako nazvati, jer ispričavam se ali on se na mene nasadio jer nije imao nikoga drugog na svijetu. Maloumnost, idiotizam, kretenizam, cinizam su njegove najveće vrline a ljubav, poštovanje, plemenitost, samostalnost su njegove najveće mane ako me razumijete. Da, to je zaista tako. On je jedan od onih ljudi koji su toliko okruženi svojim egom da se ponekad pitate a zašto uopće postoji. Tu je da se hrani energijom drugih jer svoju nije dobio kada se rodio! Izgled mu je veoma iritantan, pun je prišteva, i to onih... ogromnih. Mliječni brkovi mu još rastu, lice mu je neuredno i i zamazano crvenilom njegovih prišteva, ima najčudnije obrve koje ste ikada vidjeli, duljine 5 cm svaka ako ne računate spojene obrve, te 30 cm visine... Pogled je veoma mutav i imate osjećaj da gledate u mutiranu žabu krastaču. Pa.. nacrtao sam ga za vas da vam lakše predočim na što mislim hehe :D

Oznake: kritika

Slobodan, slobodan kao ptica. Ah, kako li je vani lijep i divan dan. Pogledao sam u bistro nebo i uputio smiješak cvrkutavim ptičicama. Vjetar se nestašno poigravao mojom kosom, koja je lepršala na sve strane. Sunce, o kako me punilo toplom energijom, zrak je bio svjež i čist, a u glavi mi je lagano... melodično svirao Chopinon "Proljetni valcer". Zatvorio sam oči... potpuno lagano... potpuno nevino... te brže bolje zapalio jebenu cigaretu. Cuclao sam tu cigaretu kao da mi je zadnja, jer u tom trenutku se pojavio... ON!!!! Usrani TPO mi dođe iza leđa i na uho mi šapne - Ej srećo imaš pljugu?-, sva radost ovoga svijeta je nestala, kao da mi se dementor približio, ali čini mi se da nisam bio daleko od istine. Neznam iz kojeg razloga ali TPO me uvijek, ali uvijeeeeeek zove "srećo". Sad da se razumijemo, ja nemam ništa protiv osoba koje imaju simpatiju prema istome spolu, naravno, nemam razloga za to, nikada mi nisu ništa nažao učinili i sretan sam što i oni mogu voljeti, a ljubav je veoma snažan osjećaj, ali to je TPO ljudi... gad, gnjus, njegov ego je ispred njega toliko ogroman da niti on sam ne shvaća koliki je gad od čovjeka. Uskoro će biti post gdje ću ga opisati kao što sam opisao sebe.

-Nemam, ovo mi je zadnja...-, naravno da sam lagao. Pa lik niti ne zna pušiti, pafta, jebote počne ti bit žao cigarete koja mu je u rukama.
-Haha ajoj, onda ćemo partati ovu tvoju?-, umm onak ne?!
-Može.-, ....mrzim se.
-Ajde daj mi sada dim.-, pa gle gada nisam niti zapušil pravilno... dao sam mu cigaretu i pogledao ga. Povukao je dim ali ne u sebe nego u usta te napućio ribe kao poluretardirani som i izdahnuo van.
-Uff, dobra je, baš ti onako paše dok povučeš, znaš jer moraš povuč da osjetiš cigaretu, pa izdahneš dim van da ne ostane u tebi jer ti se bude počelo vrtjeti.-, dubokoumno sam se složio i pokušao resetirati svoj upravo sprženi mozak nakon ove izjave. Pušim već 4 godine, valjda sam onda skužil kak se jebeno puši. I tako narednih 20 minuta, koliko i traje naš veliki odmor u školi, sam stajao i gledao u njega dok je on opet po tisućiti put pričao priče koje su em bile neistinite, glupe i tako manje bitne u mom životu. Hm.. dati ću vam primjer razgovora. Čik je izgorio nakon toga, nitko ga nije ni pušio, moje misli su bile drugdje a TPO je zbilja mislio da ga slušam. Gledao sam mu tu mutavu facu i isprva kao i svaki put razmišljao da ga zarežem žiletom, jer smatram da će tako puno lijepše izgledati, mislim čovjek ne bi bio prestrašen kada ga vidi na ulici.

-E jaoo, znaš što se meni dogodilo jučer? Znači, išao sam poslije škole u birc sa frendom, i znaš tamo radi jedna konobarica ono ja nju poznajem, kužiš svaki dan sam tamo skoro i tak sam bio tam ono da me malo gleda i to sve. Meni ali samo meni prodaje pivu nikome drugome, znaš kako je to dobar osjećaj? I tak ono ja pričao snjom, e da i došao sam doma pa sam sa svojom ekipom iz vatrogasne imao neke malo vježbice i to, pa smo išli piti u Denim, a to ti je birc kod mene, tam je bila neka mala uff, mene je gledala stalno i došao sam do nje i ona mi je odma dala svoj broj, e i onda sam ti išao sa svojim frendom na igralište igrali smo nogomet, mislim ja tebe ne kužim zakaj ne voliš nogomet, no i onda sam došao doma imao sa sa svojom obitelji pokersku večer i sve sam ih spotrl, i onda sam se bil otuširal znaš ono koristil sam neki novi gel za tuširanje, pa sam se opral i onak, išel sam spavati al prije toga sam moram zdrkati na konobaricu i ovu malu danas, pa sam bil svršil po sebi, a kaj malo sam s rukom obrisal nikaj strašnoga i onda na fejs otišao malo i tako ono ljudi me vole imal sam puno poruka hehe i znaš to mi se desilo jučer... a brate mili daj i ti budi ko ja, malo ono muvaj ljude druži se s njima, nemaš curu već kolko dugo jebote, pa kurac ti je postal paučina, mislim neznam kak je to ja ti svako malo pojebem neku tak da kužiš... moraš biti više ko ja, ja sam ti uzor znaš i ti si izgubljen bez mene i budem ti ja nabavio neku od svojih kurvica da te obrade... malo si čudan kužiš, ti imaš nekakvi karakter koji je odbojan svima ja ti to dobro znam. Saznali smo da se baviš nekakvim meditacijama i to, pa kaj si ti vještica nekakva zakaj se baviš mag...-, aaaa nee nije uspio završiti, nisam mu dopustio. Dogodio se jedan od rijetkih trenutaka kada se ja zapravo izborim jer počeo je manipulirati u razgovoru, a manipulatore i one koji naređuju prezirem, jer ja nemam toleranciju nad autoritetstvom... a to je već priča za neko drugo vrijeme. U tom trenutku je vjetar zapuhao, a ja sam se TPO konačno nakon dugo vremena unio u facu i zaprijetio mu!

-E sad bi bilo jebeno dosta!!! Pričaj, hajde!! Usudi se izgovoriti do kraja dana još ijednu riječ o meni, pokušaj me slomiti, pokušaj mi oduzeti svu moju energiju samo da bi sebe nahranio, samo pokušaj. Reci ti kaj god hočeš ali ne petljaj mi se u stvari koje pogotovo TI ne razumiješ, jer ih se bojiš!! Izazivam te... Koliko god miroljubiv bio, ovo mora prestati jednom za svagda, ne mogu te jebeno trpjeti, jel ti sebe uopće čuješ kaj govoriš?!!! Tako mi i treba kad sam se upustio u prijateljstvo empatičara i narcisoida, a to dvoje su najgori neprijatelji... kao vatra i led!- uhh.... počelo mi je biti žao, a zašto, nisam imao pojma. Nisam se htio derati na njega, jer ja to nikome nikada ne radim, ali moji osjećaji su bili jači. U sebi sam osjećao elektricitet, pa sam otišavši od TPO-a primio metalni dio ulaznih vratiju škole i stresao se od "kratkog spoja". Zamislite da tako svaki dan slušate istu verziju priče samo sa promijenjenim sadržajima. Prokleto je bolesno, prokleto je prokleto.

-Hahaha ajoj srećo baš si smiješan kad si ljut!-, doviknuo mi je TPO... pa ti mene zaista jebeš, zar ne? Baš sam se veliko odmorio jebem ga....

Oznake: kritika

Relativno sunčan dan, onako, pokoji oblaci ali totalno su zanemarivi. A pošto je lijep i sunčan dan, zatvaram se u kuću kao Drakula i ostatak svijeta ne zna da postojim. U svojoj sobi puštam korijenje te usput pratim živahnu sestru koja me pokušava pobijediti u šahu. Trudi se malena, to mi je drago jer pokušava riješiti problem gubljenja ponovno i ponovno dok me negdje ne ulovi u grešci.

-Isuse... pa kak si me opet dobio?!-, razborito je mahnula rukama.
-Nemam blagog pojma...-, iskreno neznam igrati šah na onaj strategičarski način, ali znam što figurice rade pa reko da iskoristim njihove sposobnosti.
-Pa kak nemaš pojma, već si me pet puta pobijedio... PET PUTA!!!-, histerično je pokazala svojih malih pet prstiju.
-Imaš osam godina, a već si sad dosta dobra u šahu... velim ti zbilja mi je teško igrati protiv tebe.-, u njezinim se nebesko-plavim očima iznenada pojavi nada, a na licu širok i iskren osmijeh. Ah budalica moja. Obožavam ju, jao koliko god se ona i ja ubijali, da nju netko dirne a da to nisam ja, taj instantno ostaje bez glave. Valjda se to zove "bratska ljubav".
-Idemo se igrati vani?-, upitala me mala plavokosa.
-Ne?-, znam što mislite... đubre sam, devedesetak posto vremena joj odgovaram sa NE pa mi je moguće već prešlo i u naviku.
-A daaaaj noooo... baš si neki.-, naravno da mi je dala taj tužni pogled koji nisam mogao odbiti jer ima jebeno reflektorske "kawaii" okice.
-Ahh... no ajde... idemo se loptati?-
-IDEMOOOO!!!!!!!!-, okej smiri se živahna!

I pođosmo moja sestrica i ja prema van, uzeo sam našu omiljenu loptu koja mijenja boju kada je zagrijete pa je tako originalna boja crna a kad ju zagrijete recimo rukom, ostaje otisak žućkaste boje vašeg dlana na lopti. I prije nego što smo uspjeli izaći van, pojavi se kletva koja hoda na dvije noge.
-U pičku mile matere, da ih jebo u kurac s tim, pas mater jebo v pizdu poznanjsku, koju pičku materinu, jeboti cucak mater.-
i da... to je moj pradjed, kud hoda tu izgovori tisuću kletvi po koraku. U tom trenutku nije bilo nikoga u kući a pradjed je išao iz toaleta prema svojoj malenoj sobici. On uvijek tako razgovara sam sa sobom, a još više razgovara kada shvati da je u blizini netko od ukućana tako da može javno popljuvati sve... ali doslovno sve kaj se more popljuvati, i crkvu i političare i susede i svoju ženu i rodbinu u petnaestom koljenu itd. A zapravo sve kaj govori se vrti u istim segmentima.
-Što te muči deda?-, kako sam to rekao mislim da me niti činčila ne bi čula, a pogotovo ne čovjek od 85 godina pa sam ponovio malo glasnije.
-Što te muči deda?!-, trgnuo se iz svojih misli i napola izgovorenoj rečenici "ciganske kurve". Progovorio je hrapavim, i pomalo pijanim glasom.
-Što bi bilo?-, očekivani odgovor, i ja isto pitam gluposti.
-Ma ništa deda...-, nastavio sam put prema van i otišao se dodavati i loptati sa sestrom. Uživali smo, a onda se dogodio "show".
Zamislite sada ovo:
Pradjed izlazi iz kuće sa vrećicom u kojoj nosi praznu bocu jamnice i ključeve od svoje kleti. Lelujavo hoda do svojeg srebrnog Clio automobila i splašeno stane gledajući u mene i sestru.
-Praunuče moj... što to koristite?!-
-Loptu deda...-, vatrenim pogledom promatra loptu.
-Nemoj... baci ju, hiti ju, zapiči ju nekam u tri pičke mile materine, lopta je crna pa zar ti ne razumiješ? Nemoj se baviti vražjom magijom i još ovu malečku u to... AHH!!! Kaj je to?!!-
-Deda kakva vražja magija ovo je lopta koja mijenja boju!-, lopta je požutjela zbog mojih i sestrinih dodira a ded se usrao kao grlica.
-Što je na ovu kuću palo, unuci su mi opsjednuti vragom i koriste črnu magiju protiv mene jao jao Bog vas oslobodil greha.-, moja sestra se smijala, a meni je mozak pregorio od ovakve retardacije koja je prošla kroz moje uši... mislim znam da je čovjek živio u praznovjernom dobu ali ovo je nenormalno, koliko je star toliko je i pošašavio, a valjda to tak treba biti. Mislim ak neznaš o čemu se radi onda bolje šuti... Deda je znači praktički odbježao u kuću a ja sam namjerno uzeo štap i došao do njegovog auta, te na podu pored auta ogrebao i nacrtao pentagram te smjestio tu "kameleon" loptu na sredinu pentagrama. Za kraj sam odgledao njegovu neustrašivost kada je ritnuo loptu i uzviknuo -Ma marš u pičku materinu beži od mene!-
Imao sam plan da navečer kada ide sam do kuhinje po nešto za pojesti, zaogrnem plahtu oko sebe, zapalim svijeću i po stepenicama bacim tu loptu da ona prva dođe do njega i zbuni ga a onda se pojavim ja i glumim da sam vila Velebita koja će mu uzeti dušu ovom zapaljenom svijećom. Ali mislim da ništa od toga, nisam tu da ubijam ljude srčanim napadajima. Eh... a da sam takvo nešto ispričao gospodinu Jučer... ostao bih razočaran. Mora da su to vražje magije...

Oznake: kritika

"Što ću danas pojesti? Ne, ona nije bila tamo kad sam je videl da je otišla vamo... Jooj, mama će me ubit, dve šamarčine i sekira u glavu! A da pratim na ploču?! Ne, naravno da nebum. Katastrofa, sutra ispravljam... nešto... pa kaj ispravljam?", i onda me gadura prekine!
-Molim te da pratiš na ploču a ne gledaš kroz prozor, jer neznam što ćeš vani pametnoga vidjeti!- , bedača jedna, normalno da sam nezainteresiran kad sam na matematici. Ženska postavlja zadatak na ploču a od nas se traži da: "Odredite težinu jabuke koja je pala sa stabla i nekim čudom završila na krovu pa odredite veličinu krova kojega je podignuo tornado izvanzemaljskom letjelicom i na kraju se vratite u svoju guzicu i istražite koliko govana možete posrati nakon ovog matematičkog problema sve nakon što shvatite koliko ste glupi." Pa reko dobro onda, hajde da i to rješimo.... riješimo.. kako god. Pišem i pišem brišem i brišem, vadim kalkulator i utipkavam računicu jedan plus jedan samo da budem siguran da će to biti dva, ali naravno, moj se dragi kalkulator ozbiljno potrudio zajebat situaciju i izbaciti mi poruku "Math error". -Pa jeboti error mater!-, Naravno da sam to rekao na glas i da je u tom trenutku cjeli razred bio tiho, a profesorica? Pogledala me kao da sam joj tri puta oteo nevinost. -Mladiću, kakvo li je to izražavanje?-, a jelda, sad kao kakvo je to izražavanje, a dok si bila pijana na izletu u Sarajevo zbilja si bila sveta u jeziku. -Ispričavam se profesorice...izletjelo mi je.-
-Hmm, dobro onda, sad ćeš ti meni izletjeti na ploču i riješiti ovaj zadatak-, ček kaj? Halo pa kud si pošla, pusti neznalicu na miru, vidiš da ti se javlja ova "NAJBOLJA SAM", idi nju "izleti" pred ploču.... mahh, uzalud. I tako ajde krenem pred ploču, a ovaj moj TPO se naravno počeo smijati ko retardirana krava. Taj lik ima tolike sreće u životu a tako je glup da me boli glava kad ga gledam. Pa kakva je to pravda onda? Nema pravde... ne ne.
-Odma počni rješavati što sada gledaš u to... pa zar neznaš zadatak?-, A kad si to skužila molim te lijepo?! Na kraju si ga je ona riješila i ja sam otišao na mjesto... ajde nije bilo tako strašno.
-Hihihihi prozvala te huhuhuh-, kaže TPO.
-Ma odjebi...-, ponovno sam otišao u svoje misli i gledao kroz prozor. Gledao sam u nebo, ali kao da nisam gledao nebo nego svoje misli.. i to me jebe, ja sam osoba koja previše razmišlja. Možda je to loše a možda i ni...
-E pa daj pogle ovo-, pa šta koji kurac opet!!!
-Uspio sam nacrtati pravac!-, veselo usklikne TPO a ja se u mislima pucam u čelo.
-No pa dobro svaka budala ga zna nacrtati-, mislim da se TPO malo uvrijedio.
-Heej, pa nisam ja budala-, hmm ima pravo...
-Nisi budala... ti si debil.-, ahh obožavam svoje "comebacks".
-Ma joj srećo uvijek me nasmiješ-, ma znaš šta jebo tebe srećo i nesrećo... aj šuti bar malo za promjenu, sve kaj veliš je pileći drek.
Još uvijek ga pljujem, a prijatelj mi je... smatram se time veoma dvoličnim a to ne želim biti, ali mislim da nije problem u meni, mislim da je tu druga osoba veoma dvolična, osoba koja mi je morala reći što se to njemu zbilo jučer...

Oznake: kritika

A sve je počelo pitanjem "Tko sam ja?". Lažem, naravno da nije. Zapravo je sve počelo naivnošću jednog petnaestogodišnjaka. Prokleta naivnost, pa gdje mu je bila pamet? U oblacima, to sigurno. Počnimo onda ispočetka, kada sam morao znati što se desilo jučer!

Pola stvari se iskreno ne sijećam, ali ti trenutci koji su mi ostali u glavi... su zapravo bili najbolniji za moju glavu, eto vrlo jednostavno rečeno. Hodao sam ulicama, prelazio zebre i semafore bar jedanputa skoro ostavši pregažen na cesti. Kažem vam, ljudi fakat neznaju voziti ili sam ja lud. Hodao sam potpuno sam, i tako svako jutro već 3 godine. Moja relacija je poprilično lagana za shvatiti, stan-škola i škola-stan, rijetko se nađe relacija koja vodi do kafića, ali o tome kasnije. Dakle, škola. Promatram te učenike i razmišljam si pa koji vrag je sa tom djecom. Ne! Nisam profesor, normalni sam srednjoškolac trećeg razreda srednje škole, koji svaki dan dobije više stresa nego kurva kurac iza Konzuma! Normalan... ali na svoj način. I tako ulazim u tu ustanovu gdje nas uče stvari koje 80% zaboravimo [POKAZALA STATISTIKA] i tražim svoj razred naravno, koga ću drugog. Neću ih opisivati, nisam zbog toga počeo pisati ovaj blog, da sam htio opisivati balavce na drogama napisao bih roman. Da ljudi samo znaju što se krije sve u mojim mislima, prije bi oni završili u ludnici nego ja postao "normalan" jelte. I eto vraćam se na svoj razred, u kojem postoji jedna osoba koja mi je znate ono "bff", tj. bar sam ja to tak mislil dok nisam progledao svojom trknutom šestom čakrom. Ja nisam osoba koja voli osuđivati i poštujem sve ljude na ovom planetu kao, ali taj mali? Kako mi je jedna veoma draga osoba rekla "Čuj, izgleda ko treća porezna opomena, gadi mi se." E pa draga moja draga osobo.... i meni se gadi, i da fakat izgleda ko treća porezna opomena. Ja sam ga samo nazvao skraćeno TPO. Sijećam se kada sam išao u prvi razred srednje škole da je TPO nosio "Max Factor" puder prvih 7 mjeseci, reflektirajući pritom sunce skroz do Las Vegasa koji je istog momenta ostal bez struje... ah divna li vremena. Isprva sam bio kao u redu s time ono možda je čovjek htio sakriti prištiće veličine doginog govna, ali ok frajer se potrudil.... na veoma interesantan način, na tome mu još nikad nisam čestitao. Ali ono što njega zapravo čini TPO-m je njegov karakter. Fuj, marš,zbljuv! Vrlo jasno u tri riječi. Takav ego kod nikoga ali kunem se kod nikoga još nisam vidio kao kod njega. Neznam kako mama i tata s njime, ali vjerujem da su tražili od Boga povrat sperme i novca bar jednom u životu. Okrutan sam... jako, i to jako dobro znam da nebi bilo zabune. Zato se ovaj blog i zove Tišinom... ja vičem! Mislite da ću kazati okrutnu istinu nekome u lice samo tak? Mislite da ću reći nešto loše o bilo kome? Naravno da neću [osim ako sam pijan, e onda ga jebaj strina Jadranka], nego ću te misli zatrpati duboko u sebe, dok me neće zaboljeti i pokidati komad moj dragocijene duše. Ovo je blog namijenjen kritiziranju mojih relnih događaja, estetika ružnoće recimo to tako, a jučer? Jučer je tek početak moje tišine koju vičem, tek početak koji ćete postepeno otkrivati u ovome blogu...

Oznake: kritika