Charlie is good tonight

nedjelja, 21.02.2010.

Kada nekoga čekam, a on ne dođe...

ponekad sama bas neraspoložen zbog postupaka nekih ljudi...neraspoložen sam kada neko ne razume ono što pišem....što slušam....što čitam....ipak, mogu biti nerapoložen samo ako je zima...proleće sve briše...nedelja, budim se oko 8...lagano spremam, mirišem dve paste za zube...više mi danas odgovara ona sa više mentola...sapun....nemam dileme...felce azzurra...jedna čarapa mi je ostala u nogavicama farmerica od sinoć, a druga je na sredini sobe...lagano se oblačim....košulju....belu....pa, farmerice...patike...otvaram vrata i izlazim...nedeljom uvek pijem kafu u nekom jeftinom kafiću-kafani na sredini između moje kuće i pijace, na bulevaru...volim da slušam šta ljudi pričaju za drugim stolovima....nekada glupe, a nekada sasvim zanimljive priče...za drugim stolom čovek i žena....ona zgodna i mlada...njene pažljivo izabrane krpice ne odgovaraju ambijentu...a, on...na granici sredovečnosti i starosti...nekako opušten, kao da ne primećuje vreme koje prolazi...on, ćuti...a, ona uzbuđena...unosi muse u lice...svi vi što živite ovako...da li ste srećni...i deca te vole samo kada im treba para...sam si...da li znaš da si sam?...gledam ispod oka u njegovo lice, sedi nasuprot meni...nekako se blago nasmeja...slažem rečenice, znaš da nisam sam...ona spusti pogled...poražena je...hm....njoj je stalo i njemu je stalo, ali nikada neće živeti zajedno....definitivno

četvrtak, 18.02.2010.

...prvi dan proleća...

Monotono je svake godine da proleće počinje po kalendaru...jutros kada sam se izvukao iz snova i dok sam počeo da krunim dan...učinilo mi se da proleće počinje...i odlučio sam...za mene je ovo prvi dan proleća...

nedjelja, 14.02.2010.

jutro kao ovo

Današnji dan...savršenstvo...volim kada zimska jutra imaju u sebi nagoveštaj proleća...nisam još bio napolju, polako se spremam da ga natenane počnem konzumirati...prva jutarnja kafa...ponovo pijem ness, u predhodnih par meseci sam izgubio naviku....ona ga nije volela...puna kada vode...u kadi čitam zen i umetnost....felce azzuro, šampon i pena...još jedna cigara...juče mi je neko užasno trebao, a danas me neko pita...ko je to...bilo bi jednostavnije da se naše emotivne potrebe u pravilnom nizu ponavljaju, ili da možemo da ih prepoznamo i kažemo....ovako...moraju ih osetiti neki drugi...

petak, 12.02.2010.

srijeda, 10.02.2010.

...neka zima...

kako to da su zime sve duže?...i kako to da me ova zima ne rastužuje?...koliko godina već nisam osetio kako je promznuti između dva susreta...prava zima sa kuvanim vinom i pečenim kestenjem, kao nekad...ne osećam se sam...dok hodam ulicama ovog grada...čini mi se da će se svakog trenutka iza ugla pojaviti neko koga godinama nisam video...idem prema centru...da li će iz magle izroniti mlečni restoran zagreb sa onim senvičima (volim i one sa sardinom i one sa narendanim jajima i sirom)....kada pređem ulicu da li ću ući u progres i osetiti onaj miris lomljene čokolade, ustajalog vazduha i prašine iz rolni štofova...sa druge strane u uzoru, na spratu još uvek se prodaju LP ploče...braća voker...njih trojica...žuti, narandžasti i crveni...

...prepoznajem tvoj korak

Kada prolaziš ovim životom...potrebno je da jasno odrediš dnevne ciljeve...ako se premoriš, može ti se učiniti da je neko neko drugi...javiš se, a on ne odgovori...svi koje srećeš imaju hiljadu lica...tvoja fikcija pravi oblik krinke...koliko puta ti se desilo da ti se neko nasmeje i da ne prepoznaš prirodu smeha...iskreno ili sarkastično...ona koju trebaš da sretneš ima samo jedno lice...ona ti se prva javi, morao bi to da zapamtiš...teško je čekati...a ovaj svet je toliko velik i vreme je toliko širok pojam, da su verovatna mimoilaženja u prostoru i vremenu...verovatno da je nikada nećeš sresti, ma koliko se trudio...ako ti neko kaže da je ostavljen, on sigurno nije neko koga čekaš...princeze nikad niko ne ostavlja...one nemaju predhodne živote, a budućnost vam je zajednička...da, princeze imaju dugu plavu kosu, ali ne nose donje delove trenerica...potrebno je prebrojati broj bedževa koje nose okačen na rancu...uvek moraju imati neparan broj...

nedjelja, 07.02.2010.

za panonsku princezu

Za koga si ti princeza?….za one koji te ni ne saslušaju dok im govoriš o svojim strepnjama i željama?...onako zamišljena nisi mi dala priliku da ti dodirnem ruku, da ti nešto nerazgovetno šapnem na uvo...nikada se nećemo smejati zajedno mojoj nespretnosti, ili nekoj glupoj šali...hm...neću imati priliku da ti ispričam sve što sam nekome hteo da ispričam, nekome samo meni važnom...da li su važne sve moje priče o mestima u koja sam sve išao i gde sve nisam išao, trebao sam…da li bi te zanimalo koga sam sve voleo i ko me je voleo?…nikada nećeš upoznati sve te žene koje sam ostavljao i koje su mene ostavljale, neke zime slične ovoj…zaista…ja sam kriv što sam ikada pomislio da neko može da ide mojim korakom…da ćuti, dok ja ćutim i da sve oseća…treba osetiti dodir i dah i naslutiti ga…treba uskladiti zimu, promrzle prste i zajedničku želju da ih ugrejem…smešno, danas smo slušali Azru u isto vreme…nisam to želeo da ti kažem, delovalo bi prozaično…proganjao me je isti davno zaboravljen osećaj…Azra u CD plejeru…Azra u Megadiskontu…smešno…naučio sam da praštam…godine iskustva…da…kada me neko povredi nemam prava da se ljutim, koliko puta sam i ja povređivao…nismo trebali da se vidimo…trebala mi je ta iluzija još koji dan…da se virtuelno brinem o tebi, da se osećam potrebnim…realnost ne postoji, toliko puta sam se uverio u to…toliko puta sam čekao nečiji poziv i nikada ga nisam dočekao…hm…koliko treba vremena za zaborav?…koliko godina za odrastanje?...

<	veljača, 2010					>
P	U	S	Č	P	S	N
1	2	3	4	5	6	7
8	9	10	11	12	13	14
15	16	17	18	19	20	21
22	23	24	25	26	27	28

Komentari da/ne?