Charlie is good tonight

nedjelja, 07.02.2010.

za panonsku princezu

Za koga si ti princeza?….za one koji te ni ne saslušaju dok im govoriš o svojim strepnjama i željama?...onako zamišljena nisi mi dala priliku da ti dodirnem ruku, da ti nešto nerazgovetno šapnem na uvo...nikada se nećemo smejati zajedno mojoj nespretnosti, ili nekoj glupoj šali...hm...neću imati priliku da ti ispričam sve što sam nekome hteo da ispričam, nekome samo meni važnom...da li su važne sve moje priče o mestima u koja sam sve išao i gde sve nisam išao, trebao sam…da li bi te zanimalo koga sam sve voleo i ko me je voleo?…nikada nećeš upoznati sve te žene koje sam ostavljao i koje su mene ostavljale, neke zime slične ovoj…zaista…ja sam kriv što sam ikada pomislio da neko može da ide mojim korakom…da ćuti, dok ja ćutim i da sve oseća…treba osetiti dodir i dah i naslutiti ga…treba uskladiti zimu, promrzle prste i zajedničku želju da ih ugrejem…smešno, danas smo slušali Azru u isto vreme…nisam to želeo da ti kažem, delovalo bi prozaično…proganjao me je isti davno zaboravljen osećaj…Azra u CD plejeru…Azra u Megadiskontu…smešno…naučio sam da praštam…godine iskustva…da…kada me neko povredi nemam prava da se ljutim, koliko puta sam i ja povređivao…nismo trebali da se vidimo…trebala mi je ta iluzija još koji dan…da se virtuelno brinem o tebi, da se osećam potrebnim…realnost ne postoji, toliko puta sam se uverio u to…toliko puta sam čekao nečiji poziv i nikada ga nisam dočekao…hm…koliko treba vremena za zaborav?…koliko godina za odrastanje?...

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.