Charlie is good tonight

subota, 22.03.2008.

13.

Počinju i završavaju se ovi čudni dani….interapt prošlosti i budućnosti…ovih par postova u poslednje vreme mi je pomoglo da se oslobodim nekih gušenja iz prošlosti…neki što su mi postovali, u svom nerazumevanju su mi preporučivali da zaboravim prošlost…i ono stereotipno…počni da živiš…da počnem da živim od danas, ili od sutrašnjeg jutra?…ne to može neko drugi, a ne ja….ja to ne mogu….i neću…
Tako…pregledao sam neke stare crtice i setio se osećanja koje sam imao dok sam ovo pisao…lepo…hoću to da ponovim…
Licemerna bejbi
Gledam te kako se budiš…noga ti viri ispod pokrivača
nešto mrmaljaš, sebi u bradu…(meni nepoznato ime)
…kao, ništa ne čujem
Otvaraš oči i mazno se protežeš
…šake ti spojene iznad glave
Kažeš ‘Volim te’…onako usput
Ustaješ i trljaš promrzla stopala
Pitaš ‘Skuvao si kafu?’
Odlaziš do prozora i otvaraš ga
Gledaš, dole, na ulicu ko prolazi
Brzo se okrećeš, prenuta
Skupljaš svoje odelo sa naslona i odlaziš u kupatilo
Kroz poluotvorena vrata čujem vodu iz tuša i slavine
i to je jedini zvuk…ne pevušiš
Izlaziš iz kupatila i -brzo se oblačiš
Kažeš ‘Žurim’
Otvaraš vrata stana i nestaješ u dovratku,
Na stolu se puši kafa koju nisi popila

petak, 14.03.2008.

12.

Još malo i dolazi kraj ove i početak Nove godine…da li se radujem?…mislim, da ne….u ovim godinama čovek razmišlja samo o danima koji su prošli…tako je to…i, ako….o samoći razmišljam mnogo racionalnije neko pre godinu, dve…naučio sam da živim sam…naučio?…kako izgledaju moji planovi….malo ih ije i potiskuje ih strah od sutrašnjeg dana…kada razmislim o tome, da li sam moja glupa tugaljivost ima realnu osnovu, ili je samo posledica datuma rođenja u ličnoj karti…shvatim da neke stvari imaju i racionalnu osnovu kada se porede…ono vreme, sada mi liči na vreme nevinosti….realno…zar nije sa ovoga aspekta glupo da je neko mislio da se ekonomija može zasnivati na ljudskoj svesti…da će se ljudi čista srca boriti za globalno blagostanje…da, i nije to bila specifičnost samo ovoga okruženja….68. studenstki protesti svugde u svetu…protesti protiv rata….Koreja, Vijetnam…deca cveća…(još uvek volim dilana i j.baez)…hm…očito sve to nije imalo realnu osnovu…i, ako…ne razumevanje današnjeg okruženja i svega što sto ima rudamentalnu materijalističku osnovu, ne rastužuje me…ne želim da budem deo ovoga…beg u prošlost je moj izbor…i čini me sretnim kada, makar i najsitniju krpicu prošlosti izvučem na svetlo dana…
U jednom razgovoru mi je moj drugar rekao da moja sposobnost da izvučem nešto iz prošlosti i da o tome pričam ima veze boljim razumevanjem samog sebe i mogućnošću poniranja u podsvest…moguće, i ako…postoji još milion stvari kojih sam svestan, a ne mogu o njima da pričam…
Setim se kako sam jedno vreme maštao o tome….kako bih neke ljude iz moje prošlosti izvukao i živeo s njima u okruženju….lepo pravljenje spiska….sada to više ne radim, ne znam zašto…i ovaj grad, sve manje ga poznajem…reklame za neke klubove u kojima nikada nisam bio i ne znam gde su…bulevari presečeni s nekim zgradama od stakla i betona, u kojima su sedišta banaka sa tv reklama….moj grad postaje nečiji tuđi grad…
I tako, neki ljudi koje sam dobro poznavao i koji su mene poznavali sada više ni ne odgovaraju na moj telefonski poziv…možda to i nije bolje, šta bi imali jedni drugima da kažemo…

petak, 07.03.2008.

11.

Pre neki dan sam primetio da mi stoni sat, koji nisam bio u stanju da pomerim za sat, na promenjeno vreme, danima, pokazuje tačno vreme..skazaljke je pomerila žena koja kod mene sprema jednom nedeljno…dobro je kada imaš nekoga ko se brine o takvim sitnicama koje te okružuju…da ona ne dolazi….ko bi dolazio?…postao sam osobenjak…neko mi je danas rekao…u početku je to tvoje opredeljenje, pa navika i na kraju neminovnost…vremenom uđeš u zatvoren krug iz kojeg nema povratka…neki….koje mislis da si ih poznavao….ne odgovaraju na tvoje telefonske poyive, a ti postajes sve manje uporan da ih sretneš…u početku se ljutiš na to što ne odgovaraju, a sada ih razumeš i opraštaš im…da….naučio sam da opraštam i srećan sam da sam sposoban da racionalno razumem nečiji postupak, koji me povređuje…da razumem njegove razloge….u stvari…ne postoji u tim postupcima svestan čin….ti jednostavno više ne postojiš u njihovim životima…
I tako….gubim se u snovima…postajem sve manje materijalan, a sve više vazdušast i nevidljiv…današnji dan služi samo da bi postojalo sećanje…
Mislim da je to bilo nakon završetka moje ponovljene prve godine na fakultetu….to leto….počela je da se druži s mojom sestrom i da nam dolazi u kuću…dve godine starije od sestre i dve godine mlađa od mene…bila je tako vesela…hm….nisam je gledao kao devojku….sestrina drugarica…i jedno veče…pred moj polazak u grad…češljam se pred ogledalom…a, ona prolazi za mojih leđa….o, kako je neko zgodan…hm…okrznuo sam je krajičkom oka…krećem u grad….idem i ja, treba da se nađem s nekim u gradu, pred kafeom (ko se još seća kafea?)….uzimam iz mamine kutije par cigareta….crvena jugoslavija (nema je više)….i tako, nogu pred nogu, ćutimo….i nešto se rađa…moramo proći kroz Dunavski park….ajde da sednemo na klupu i popušimo cigaru….ajde…tu smo se prvi put poljubili…od toga dana smo sve delili…viđali se dnevno po par puta…telefonirali čim se rastanemo…ja je pratio svako veče….sakrivao se od njenih…vraćao se svake večeri s Limana na Stanicu…peške…krunili se meseci, pa godine…postao sam dobar s njenim ocem i majkom….ona s mojima…završavali studije….ljubav…veridba, pa vojska…telefonirao sam joj svakog dana, ona dolazila…i tako….prošla vojska…ona me dočekala s mojima u Rumi na stanici…onda kod nje…nisam sigurna da te više volim…kako?…ne znam…hm…teško sam to prihvatio…izvesnosti više nema…posle se ona udala….a, ja se oženio….i tako….za sve ove godine video sam je par puta….koliko stvari je ostalo nedorečeno….zaista…

srijeda, 05.03.2008.

10.

Miša i ja smo bili dugari od kraja naših srednjih škola…ludo vreme…mislili smo da nam nikada nije dovoljno vremena za sve što želimo…toliko devojčica, blesavih pijanstva…lunjanja stopom…filozofiranja bezveze…knjige….izlazasci…
Onda se svako od nas skućio…dobio klince….nastavili smo da se družimo porodično…naše žene…deca…
Moj grad….lenje večeri uz klopu i piće…zajednički izlasci…dečiji smeh
Onda promene…početak nekih novih ratova…bili smo zbunjeni…
Jedne večeri mi je rekao….mi idemo…
Skupili smo se kod njih u stanu poslednje veče…jos nesto stvari skupljenih u beli carsav na sredini sobe…svi smo cutali…nervozno se setali po golom parketu….komsije od dole su dosle da se bune….sta to lupa….
vreme je da se krene…neko je rekao….da….da se ode…
Sve sto su imali….prodali su za 3000 eura….neciji zivot 3000 eura….da li je to mnogo ili malo…
….secam se kako su lica njihovih klinaca, bila uplakana i zalepljena za zadnje staklo autobusa….
Autobusi…svako vece…odlazili su neki koje sam poznavao…autobusi u Zmaj Jovinoj…odlaze poznati….i autobusi na Gradskoj….dolaze neki koje ne poznajem…
Pre neku godinu je dosao…doneo poklone za sve nas…iz onih prodavnica….sve za dolar…kartonsku kutiju punu gluposti…znak pažnje? Tu noc smo popili flašu jeftinog viskija koji je doneo….pricali bezveze o tome da li nas je trebalo bombardovati ili ne…nesto se prepucavali, onako forme radi…i prestali….ni ja ni on nismo bili načisto da li je trebalo ili ne…posle mi pokazivao slike novih kola i kuće kupljene na kredit…i tako…pokazivao mi je slike forme radi…nije ni znao zašto, bilo mu je glupo da se hvali, a ja nisam mogao da budem zavidan…
Posle toga više nije dolazio…nisam čuo ništa o njemu…dolazili su njegovi sinovi…suviše su dugo tamo i suviše kratko ovde da bi ih razumeo i oni mene….kada bi ih pitao kako je moj drug, pitanje da li bi razumeli….šta je to dobro ili loše…različiti su etaloni…da….rekli su mi Miša, moj dug je prestao da radi na kratke kontrakte, imaju kuću u boljem kraju, nova kola…nije mi rekao da li je srećan…hm…
I tako zapad je dosao i kod nas…puni marketi, sve na kartice…nista u dzepu…nesiguran posao….kola na kredit…i sve manje smeha…

nedjelja, 02.03.2008.

9.

Jesenje jutro…probudio sam se ne dovoljno kasno, koliko sam hteo….noćas mi je ostao uključen TV (tako je to kod nas koji živimo sami, držimo uključen TV da se čuje bar neki glas….glas da ispuni tišinu)…Hm….buđenje uz dnevnik na nekom od režimskih programa…izveštaji o tome kako bolje živimo, kako smo ponosniji i kako nas svi razumu…nijedne vesti o Crnoj Gori, Sloveniji…svi su autistični….niko ni ne primećuje da naš ministar spoljnih poslova ima reatardiran pogled, da dinkić rasprodaje sve što je ostalo i šalje ljude na ulicu…hm…ima ih još…velja, jelašić….kompletna sps i radikalska ljiga…skakavaca, koji su mi pojeli mojih poslednjih 20. godina…da…oni nisu ni važni….ni sa jednim od njih ne bih u kafani popio piće…samo se bojim kakav će odgovor imati moja deca, ko je kriv za njihovo tanko detinjstvo i bezperspektivnu mladost: te papirne figure ili ja…
postoji jedna priča koju im nisam ispričao, nisam je ispričao nikome bila je sakrivena u meni…imao sam 11-12 godina, koji je to razred?…neka pauza između časova, svi smo se muvali po školskom dvorištu…kapija (velika anfort…u Njegoševoj ulici, sadašnja Svetina gimnazija, a onda osnovna škola) bila je otvorena…izlazili smo napolje na ulicu…pored kapije naslonjen na zid bio je bicikl prodavca semenki, sa korpom semenki zakačenom na volan…ne znam ko je zavukao ruku prvi u korpu…ali, posle prvog i svi ostali…po jednu, pola šake…da ne budem različit od drugig, uradio sam to i ja…semenkar se vratio, počeo da viče, a mi deca smo počeli da bežimo…ne znam kako, ali on krene za jednim mojim drugom i za mnom….vijanje oko parkiranih automobila…moj drug stane…semenkar krene da mu zavali ćušku i ništa…i primeti da ja i dalje bežim….pa krene za mnom…ja trčim, a on vozi bicikl…skroz do Trifkovićevog trga…bežim, a noge mi sve teže…kada me je uhvatio bio sam sav oznojan…mora da sam izgledao skroz izbezumljen…on me uhvati za ruku i počne da vodi nazad u školu…” Sada ću te prijaviti dežurnom nastavniku”…kako to sve sada izgleda glupo…ali, aja sam bio preplašen….doveo me je u školsko dvorište…verovatno više nije ni on znao šta da radi sa mnom…počeo je da priča deci kako će me prijaviti dežurnom, a deca su ga molila da to ne uradi…ja preplašen, a on zbunjen…jednog trenutka me je pustio, okrenuo se i otišao…ostao je samo strah…ne sećam se da sam nakon toga nešto tuđe uzeo…da li to ima veze?
p.s. nekada velika slova na početku imena treba zaslužiti…to ne ide automatski…

<	ožujak, 2008					>
P	U	S	Č	P	S	N
					1	2
3	4	5	6	7	8	9
10	11	12	13	14	15	16
17	18	19	20	21	22	23
24	25	26	27	28	29	30
31

Komentari da/ne?