Jesenje jutro…probudio sam se ne dovoljno kasno, koliko sam hteo….noćas mi je ostao uključen TV (tako je to kod nas koji živimo sami, držimo uključen TV da se čuje bar neki glas….glas da ispuni tišinu)…Hm….buđenje uz dnevnik na nekom od režimskih programa…izveštaji o tome kako bolje živimo, kako smo ponosniji i kako nas svi razumu…nijedne vesti o Crnoj Gori, Sloveniji…svi su autistični….niko ni ne primećuje da naš ministar spoljnih poslova ima reatardiran pogled, da dinkić rasprodaje sve što je ostalo i šalje ljude na ulicu…hm…ima ih još…velja, jelašić….kompletna sps i radikalska ljiga…skakavaca, koji su mi pojeli mojih poslednjih 20. godina…da…oni nisu ni važni….ni sa jednim od njih ne bih u kafani popio piće…samo se bojim kakav će odgovor imati moja deca, ko je kriv za njihovo tanko detinjstvo i bezperspektivnu mladost: te papirne figure ili ja…
postoji jedna priča koju im nisam ispričao, nisam je ispričao nikome bila je sakrivena u meni…imao sam 11-12 godina, koji je to razred?…neka pauza između časova, svi smo se muvali po školskom dvorištu…kapija (velika anfort…u Njegoševoj ulici, sadašnja Svetina gimnazija, a onda osnovna škola) bila je otvorena…izlazili smo napolje na ulicu…pored kapije naslonjen na zid bio je bicikl prodavca semenki, sa korpom semenki zakačenom na volan…ne znam ko je zavukao ruku prvi u korpu…ali, posle prvog i svi ostali…po jednu, pola šake…da ne budem različit od drugig, uradio sam to i ja…semenkar se vratio, počeo da viče, a mi deca smo počeli da bežimo…ne znam kako, ali on krene za jednim mojim drugom i za mnom….vijanje oko parkiranih automobila…moj drug stane…semenkar krene da mu zavali ćušku i ništa…i primeti da ja i dalje bežim….pa krene za mnom…ja trčim, a on vozi bicikl…skroz do Trifkovićevog trga…bežim, a noge mi sve teže…kada me je uhvatio bio sam sav oznojan…mora da sam izgledao skroz izbezumljen…on me uhvati za ruku i počne da vodi nazad u školu…” Sada ću te prijaviti dežurnom nastavniku”…kako to sve sada izgleda glupo…ali, aja sam bio preplašen….doveo me je u školsko dvorište…verovatno više nije ni on znao šta da radi sa mnom…počeo je da priča deci kako će me prijaviti dežurnom, a deca su ga molila da to ne uradi…ja preplašen, a on zbunjen…jednog trenutka me je pustio, okrenuo se i otišao…ostao je samo strah…ne sećam se da sam nakon toga nešto tuđe uzeo…da li to ima veze?
p.s. nekada velika slova na početku imena treba zaslužiti…to ne ide automatski…
Post je objavljen 02.03.2008. u 10:14 sati.