Pre neki dan sam primetio da mi stoni sat, koji nisam bio u stanju da pomerim za sat, na promenjeno vreme, danima, pokazuje tačno vreme..skazaljke je pomerila žena koja kod mene sprema jednom nedeljno…dobro je kada imaš nekoga ko se brine o takvim sitnicama koje te okružuju…da ona ne dolazi….ko bi dolazio?…postao sam osobenjak…neko mi je danas rekao…u početku je to tvoje opredeljenje, pa navika i na kraju neminovnost…vremenom uđeš u zatvoren krug iz kojeg nema povratka…neki….koje mislis da si ih poznavao….ne odgovaraju na tvoje telefonske poyive, a ti postajes sve manje uporan da ih sretneš…u početku se ljutiš na to što ne odgovaraju, a sada ih razumeš i opraštaš im…da….naučio sam da opraštam i srećan sam da sam sposoban da racionalno razumem nečiji postupak, koji me povređuje…da razumem njegove razloge….u stvari…ne postoji u tim postupcima svestan čin….ti jednostavno više ne postojiš u njihovim životima…
I tako….gubim se u snovima…postajem sve manje materijalan, a sve više vazdušast i nevidljiv…današnji dan služi samo da bi postojalo sećanje…
Mislim da je to bilo nakon završetka moje ponovljene prve godine na fakultetu….to leto….počela je da se druži s mojom sestrom i da nam dolazi u kuću…dve godine starije od sestre i dve godine mlađa od mene…bila je tako vesela…hm….nisam je gledao kao devojku….sestrina drugarica…i jedno veče…pred moj polazak u grad…češljam se pred ogledalom…a, ona prolazi za mojih leđa….o, kako je neko zgodan…hm…okrznuo sam je krajičkom oka…krećem u grad….idem i ja, treba da se nađem s nekim u gradu, pred kafeom (ko se još seća kafea?)….uzimam iz mamine kutije par cigareta….crvena jugoslavija (nema je više)….i tako, nogu pred nogu, ćutimo….i nešto se rađa…moramo proći kroz Dunavski park….ajde da sednemo na klupu i popušimo cigaru….ajde…tu smo se prvi put poljubili…od toga dana smo sve delili…viđali se dnevno po par puta…telefonirali čim se rastanemo…ja je pratio svako veče….sakrivao se od njenih…vraćao se svake večeri s Limana na Stanicu…peške…krunili se meseci, pa godine…postao sam dobar s njenim ocem i majkom….ona s mojima…završavali studije….ljubav…veridba, pa vojska…telefonirao sam joj svakog dana, ona dolazila…i tako….prošla vojska…ona me dočekala s mojima u Rumi na stanici…onda kod nje…nisam sigurna da te više volim…kako?…ne znam…hm…teško sam to prihvatio…izvesnosti više nema…posle se ona udala….a, ja se oženio….i tako….za sve ove godine video sam je par puta….koliko stvari je ostalo nedorečeno….zaista…
Post je objavljen 07.03.2008. u 21:51 sati.