Kad Tibica voli plavuše…

Nisam osoba koja previše pamti detalje. Slušat ću vas sve šta mi kažete ali nemojte se čuditi ako nakon nekog kratkog ili dugog vremena jednostavno se nemogu sjetiti da ste mi to rekli.
Nije da vas nisam slušala, nije da vas ne doživljavam, jednostavno moj mozgojedac ne percipira neke stvari.
Moja koncentracija nije na zavidnom nivou i jednostavno riječi prolaze kroz mene.
Žao mi je zbog toga, nije to do vas….
No neke stvari pamtim…patim ko slon… neke stvari ne bi trebala zapamtiti ali eto jesam...

Kako su me držala neka razmišljanja o prošlosti(nebi trebala o tome ali nažalost ja se teško riješavam prošlosti) tako sam u zadnjih par dana s mozgojedcom tražila sve svoje ljubavi, simpatije, slučajne prolaznike koji su ostavili barem neki mali usputni trag.
Mislima su mi šetale simpatije još iz osnovnoškolskih dana pa sve do unazad nekoliko dana.
I valjda 90% muških pripadnika koji su me zaokupljali su bili plavuše.
Razmišljala sam o tipovima muških koji me privlače i bilo ih je svakakvih-punašnijih, dozlaboga mršavih, visokih da nosom mogu parat nebo, jedva viši od mene za koji centimeter-dva, širokih ramena, bez guze, feminiziranih, duge kose, proćelavih, dlakavih, babyface-a, svakakvih ali gotovo svima je jedna stvar bila zajednička-svi su imali ili smeđu (svijetliju) kosu ili plavu.
Samo jedan je imao crnu kosu I jedan tamno smeđu. Svi ostali su bili plavuše.
Slatke male plavuše.....
Plavih očiju, smeđih očiju, zelenih očiju...plavuše....

Možda zato jer sam ja prirodno tamnokosa su me oduvijek privlačile plavuše. Nisam nikad tražila specifično plavušu ali nakraju se uvijek nekako posložilo da je moje srce zauzela još jedna plavuša.
Tijekom godina mijenjao se ukus u popratnim detaljima ali plavuše su ostale plavuše.

Razmišljam o tome koga želim, kakav bi idealan partner trebao biti....
Zamišljam da je barem malo viši od mene, toplih očiju, mekih usana u kojima bih se satima i satima gubila, širokih ramena u čijem zagrljaju bih se otapala, mekanog trbuščića (ah šta ja mogu- meni ne treba sklesani Apolon nego mekani medo;), jakih ruku, da me zna nasmijati, da me zna utješiti, da mu nije teško ništa napraviti za mene i da je uvijek tu kad ga trebam.
Želim da je ponosan na mene i da je sretan što je sa mnom i da bi cijelom svijetu htio to reči a ne me skrivat kao neku porculansku figuricu u kutiji daleko od svih.
Da je nježan, romantičan a opet ne Mr. Feminizam.
Želim nekog s kim se mogu smijati a da šala nije niti rečena. Želim nekog u čijim očima ću ja biti sve i nekog tko će u mom srcu biti sve.
Želim nekog tko će me voljeti. Želim nekog kog ću ja moći jednog dana voljeti.
A ako će k tome biti i plavuša...pa neću se buniti;)

I još da se zove.... ;))))) ah mali L.

.......(bez naslova)

Zadnji put kad sam ga vidjela razišli smo se u jako ružnim okolnostima.
Prvo nije htio da dođem, pa onda je pa onda ja nisam htjela doći jer pa ne može se tek tak poigravat sa mnom!
Ipak sam okrenula Zvijerkicu i došla. Nazvala sam ga da izađe.
Došao je. Rekao je da šta ga zezam.
Mislila sam da će mu ipak biti drago šta me vidi.
Mislim ipak sam došla, zar to ne može cijeniti?????

Otišli smo u Meka Di. Uzela sam sladoled, ne sjećam se šta je on uzeo.
Sladoled se topio, ja ga nisam mogla pojest. Želudac je bio u grlu.
Pokušala sam mu objasnit zašto smatram da mu nije stalo do mene. Pitala sam ga zašto njegovi poljupci nisu više ono što su nekad bili, zašto ne želi prihvatit moj poljubac, zašto se sprdava kad želim malo bliskosti s njime?
Rekao je da nije istina.
Pokušala sam mu primjerom pokazat šta želim i zamolila ga da se opusti i da mu pokažam.
Približila sam mu se i svoje usne lagano prislonila na njegove. I opet je napravio ono šta ja mrzim, opet je napravio ono zbog čega sam ga optuživala da me odguruje od sebe. To je možda ispočetka bilo zabavno, bilo je smiješno ali kad ti hormoni rade, kad želiš se stopit u jedno onda to nije ništa drugo nego omalovažavanje...mojih osjećaja...mene...

Odmaknula sam se i suze su samo krenule.
Nisam ga mogla niti pogledati.
Zašto je to učinio?
I još se nasmijao. Rekao je oprosti i neću više...nisam mu vjerovala...nisam ga niti čula...suze su samo išle...
Šutjeli smo neko vrijeme i onda je rekoa da ga odvezem doma. Nije mu dobro.
Nisam ništa pitala.Nisam mogla, nisam htjela. Mene je boljelo.
Osjećala sam obamrlost.
Osjećala sam prazninu....
Osoba koju sam obožavala poigravala se sa mnom. Osoba za koju sam bila spremna sve učiniti nije nimalo brinula o tome kako se ja osjećam.
Nije ga bilo briga o meni.
Znam rekao je davno ja sam takav ili prihvati ili ne znam.
I ja sam bila kakva jesam pa me je mijenjao. Htio je savršeniju verziju. Htio je napraviti upgrade nećega što ja nisam bila ali čemu sam težila, da on bude zadovoljan. Glupača.

Dovezla sam ga. Šutke. Nisam ga niti jednom pogledala.
Nisam mogla. Previše je boljelo.
Nagnuo se da me poljubi. Izmaknula sam usne.
Ako ti ne želiš moj poljubac ne želim niti ja tvoj. Nek i tebe boli!
Ispod glasa je rekao-nemoj sad reči da se nisam trudio.
Stisnula sam gas i Zvijerka je poskočila i odjurila uz škripu guma.
Jedva da je uspio vrata zalupiti.
Odjurila sam.
Suze su išle jedna za drugom, jecaji su ispunili tišinu noći.

Zašto ja?
Zašto meni????
Šta sam napravila da se tako ponaša prema meni????
Nisam dobila nikad odgovor na ta pitanja.
Nije se niti potrudio ispraviti šta je bilo učinjeno.
Nije niti nazvao. Poslao je poruku.
Kao ona će sve popraviti. Kao to je dovoljno.

Više ga nisam vidjela.
Htjela sam ali nisam. Što zbog ponosa što zbog durenja. S obje strane.
Čuli smo se.
Bila sam ljuta i povrijeđena.
Htjela sam više od onog glasa i razgovora koji kao da se vodio reda radi a ne zato šta me je htio čuti.
Pitao je zašto sam takva? Rekoh da zna.
Rekao je da bio on tu ili ne da je uvijek kriv.
Jesi kriv si jer ti nije bilo stalo.Jer nisi vidio kolko sam te voljela i kolko mi značiš.
Kolko sam se žrtvovala za tebe i kolko sam još bila spremna žrtvovati se.

I ja sam kriva. Kriva što sam ga tolko zavoljela. Kriva šta sam ga obožavala.
Kriva šta nisam rekla ne može to tako. Ili ćeš se mijenjati ili nećeš više imati mene.
Kriva sam...
Ali to sad ovako i onako ništa ne znači, zar ne?

Više nije nazvao. Završio je sagu. Odustao je.
Kukavica? Prevarant? Lažov? Ne, samo on. Onakav kakav je...

Alive and kicking!!!!

Operacija je završila u 12 i vet je rekao da Čupavca NE budim, da mu NE dajem hranu niti vodu ako sam ne traži.
Nek ga pustim da odspava kolko treba, da ga se ne budi.
Rekoh OK.

U 13 sati Čupavac je bio doma, ležao na krevetu i trzao se. OK upozorena sam i na to.
Lagano ga dragam čist nek zna da sam tu.
No Čupavac se ne trza zbog anestezije ili šta ja znam od čega. On se pokušava razbuditi.
Diže glavicu ali mu uredno nako sekundu dvije klone na krevet. Nakon 15-ak minuta pokušavanja glava je u zraku i on žmirka.
Pokušava se osoviti na noge.
Tepam mu da se legne, da spava.
Ne, on se diže. Digne se na prednje cape,pada. Pokušaj drugi opet pada.
Napokon se uspijeva podignut na prednje noge i pokušava skroz ustati.
Pomažem mu i u tom trenutku shvaćam da pesonja piški.
OK i na to sam upozorena da će nekontrolirano piškiti.
Mičem ga, kupim ike koji su bili ispod njega i stavljam ga na parket. Opet počinje piškiti.
Nije bitno oprat ću sve.
Napravio je dva koraka i pao i nastavio spavati.
To buđenje i spavanje i pokušaji dizanja na noge su trajali do kojih pol 3. Tad se je pokušao dovuć do vrata i dao nam je do znanja da hoće van.
pas koji je prije dva i pol sata završio sa operacijom hoće van? Pa dobro.
Naime moj pesonja zna da se doma ne smije piškit i jadničak se tolko mučo da se digne i ode van samo da ne bi “prekršio pravilo” ne obavljanja nužde doma.
Nosim ga van, stavljam na travu i...
Moj Čupavac pokušava dignut nogu (!!!!) i piškiti. Klati se lijevo desno, jedva održava ravnotežu ali on diže nogu!!!!
Napravi dva-tri koraka i pada na travu i spava 20-ak minuta. i tako dva puta :)

Navečer oko 7 je mališa napokon došao donekle sebi. Tražio je vodu.
Uz vodu sam ga podmićivala slatkišima-da baš nije cijeli dan bezhrane.
Oko pol 10 vidjela sam da krvari iz rane.
Šit, što sad? OK malo krvari malo ne. OK, smiruje se...joooj što se dešava?
Zovem frendicu-kaže da njen pas je imao zamotanu ranu. Moj nema. Hmmm...

Po noći se mali non stop budio. Non stop pokušavao šetati.Tražio da ide van.
Vani je stajao ko kip-buljio ispred sebe i nije radio ama baš ništa.
Spavala sam možda 3 sata.

Ujutro je Čupavcu bilo već bolje.Počeo je reagirat kad ga se zvalo.
Pogled mu je bio bistriji i NAPOKON mi se veselio i svu me izljubio kad sam ga dragala.
Popodne smo ga odveli kod veta na kontrolu i vet sav zadovoljan izjavljuje da je Čupavac i više nego savršeno.
Čudio se što se dignuo na noge već nakon 2,5 sata i pitao me da li se pas durio na mene.
Rekoh da i je, da baš nije reagirao kad sam ga zvala. Navodno je to normalno da se pas “ljuti” na onoga tko ga ostavi na operaciji. Baš vam hvala što ste me upozorili.
Sve u svemu slijedećih 5 dana Čupavac je primao injekcije, oporavio se totalka i kao da ništa se nije niti desilo.

Prošlo je već skoro mjesec dana od operacije i Čupavace je...ma pogledajte sami ;)