Pjesme s drugog kata
29.10.2006., nedjelja
|
Zamislimo da mi je glava podijeljena na sobice, a u svaku sobicu stane cijela glava (to ima dosta veze sa osjećajem da mi je mozak sad u premaloj lubanji, valjda onaj umor od ovih zadnjih par mamurluka), i u svakoj sobici je samo dio svega, a vrata ima samo na ponekim zidovima, i puno je razbacan put... ovi, ajmo ovako... zamisli najjednostavniji oblik labirinta, di je masa istih soba spojena u jedan mrežasti tlocrt (ma onako kao list iz teke na kockice), e, a ja sam onda malo u jednoj, malo u drugoj, i nikad mi ni u jednoj nisam skroz cijeli pri ruci, pa kako se mičem iz jedne u drugu, tako mi se mijenja raspoloženje kako di šta nađem. Otiđem u drugu, i znam nešto drugo (a ne znam možda više ono prvo, ili možda znam oboje, samo onda više ne znam treće), i ne mogu napravit više ono šta bi moga da sam još u prvoj. Pa se tako mijenjam, nekad brže, nekad sporije, nekad cijeli dan u istome smjeru stojim, a danas lutam među ćelijama, i kad poželim nešto radit, već se nađem na drugome mistu prije nego počnem, a onda više ne znam kako, i niti sam siguran di se vratit, da se sjetim kako. ummm... (e, kako onaj glas na početku napisat? onaj šta se dobije kad to idete po englesku pročitat? ne mogu pisat "mmm...", jer to dođe kao... uf, kako se zove ta vrsta glasanja? kako bilo, od užitka. ajmo dalje) malo sam puno rastegnuo uvod. Slika mi je u glavi skroz jasna, ali mislim da nije skroz napisano jasno. Ma, nebitno. Ne volim kad mi neki čudni autopilot izleti na površinu, kad se na momenat isključim (ali ne namjerno, barem ja mislim), ili povučem, a neki mi glupi agent preuzme, i onda se dvi minute kasnije tučem po glavi (to ono metaforički. je li metaforički? ili je to neka druga stilska figura? interesantno kako sam to sve pozaboravlja, a u školi mi je išlo na živce šta stalno te stilske figure ponovo učimo, jer jebemu, ko ne zna šta je metafora? a evo ja, ne sićam se) jer sam nešto skroz krivo razumia, i skroz sam krivu stvar u odgovor reka. Ma mislim da ponekad pobjegnem, jer shvatim to točno, al se negdi nešto prešalta, prepadne se možda ostvarenja, pa uključi sigurnosnu opciju, eliminira odma kasnije veće moguće štete (radi takvih stvari volim pit. manje se onda uključuje). I nikako ne volim kad ispadnem grozno grintalo, a imaju specifični okidači za to. Eh, ponekad se zamislim, jerbo će to bit nekakva ovisnost, jebemu. Uopće ne razmišljam onda unaprijed, ni unazad, ni sa strane, nego samo opsesivno. Pa valjda ispadnem naporan. A, šta ću. Onda mi posli bude neugodno. Pa onda opet drugi put isto. No, dobro, šta sad. Počelo je puhat dok ovo pišem, hučat mi kroz pritvorene prozore, gurat mi zrak oko nogu, uvlačit mi se pod kosu. To je dobro, ljepše je tako za spavat. A svaka pomoć dobro dođe, još mi rebra probleme čine. Bude mi bolje, a onda se precijenim i idem biciklom okolo, ili neke velike pokrete radim, pa me počne opet bolit, i tako sinusoida. Ali se amplitude smanjuju, a krivulja izravnava. Vrijeme opet smisao za humor pokazuje. Kad smo vrijeme za sat promijenili, promijenilo se vrijeme iz kasnog ljeta u ranu jesen. Sunce jučer, oblaci danas, pravi pospani dan, prava nedjelja. A pet dana ranije, sunce je po Poljičkoj (zagrebačkoj, ne splitskoj) lijepo izvlačilo stvari. Ima jedan dvor, i ima njegov zid, i izad njega stabla, krošnje, lišće. I volim kuće koje su oko njega, i sunce je taman prekrasno ušlo u zelenožutocrvenkasto lišće i plavo nebo, i napunilo jutarnje sjene, i tako to. A meni su žurilo na posao, i nisam slika to. Sutra sam opet proša tu, i mislia "kvragu i posal, i kašnjenje. danas slikajem.". E, ali sam ima bit doša malo prerano, i stabla su bila u sjeni, a meni se nije stajalo ispred staračkog doma, i nije mi se gledalo u onu bakicu šta je robu stavljala sušit (vidila me da stojim sa aparatom tamo. sad da sam sta tamo još jedno deset minuti tako, bilo bi čudno), pa sam otiša. Računa sam da ću opet za koji dan potrefit, a sad su nam sunce ukinili, i sat su mi makli, pa i da ga ima, bilo bi negdi drugo. Eh. Slikajite uvik kad je momenat.  Ova je za utjehu, par metara naprid, pa pogledat desno, tamo je taj dvor.  A ova je za kraj stvari koje rastu. Dok ne počnu opet, barem ću se manje znojit. To je isto dobro. |
23.10.2006., ponedjeljak
|
Skupljam ozlijede vikendom u zadnje vrime, rebra ovaj put. Ne mogu sad pošteno spavat zbog njih, pa me sad glava boli, onako uzročno-posljedični lanac. A ne treba pijan vozit biciklu. Ma mislim, treba skroz je zabavno, samo šta onda ne treba padat, ili barem treba padat bezbolno, to mi je prošli vikend uspilo. I nakon šta su me digli s poda, ja pitam ljude: "Je li ko vidia? Kako sam to pa?", i svi mi kažu da su vidili, i niko mi ne zna objasnit kako sam to pa. Pouka je i da svjedoci trebaju bit trijezni. Ne bi ovo na sudu bilo prošlo. Nije ni bilo spektakularno, čini mi se. A boli me gori, sa desne strane, ka da sam se superherojski isprsia u susret betonu, samo šta sumnjam da sam bia dovoljno pribran za ekshibicije u tome momentu. Vjerojatnije je da sam se samo izvalia na stranu kad sam usporia za pozdravit. Eh. Vidia sam ježa, neku večer kod stražnjih vrata od portuna. A danas ptice kako idu ća, jato dugo, ka neka cesta od crnih točkica preko tamnog neba, sivoplavih oblaka, i ležim i gledam ih kroz prozor, muzika je lagana, melankolična (e, sasvim slučajno se tako stvari poklope, režiserska bravura onako), i poneka se probija kroz gužvu u suprotnom smjeru, krilata mala silueta, ka od kolaža da je animirana, valjda je izgubia svoje, pa ih ide nazad potražit. Imam posla na poslu, čak i nešto korisno. Malo po malo mi počinje kapkat i odgovornost u ruke. Pokušava sam isto tako zadržat mirno lice kad sam se spušta skalama iz zavoda, nekako mi je bilo neugodno smijat se sam sa sobom. Ali to tako bude kad u glavi imaš sliku Isusa razapetog na nabujak. Zna bit čudnih razgovora, uistinu. I još ne znam je li se više znojim kad na noge idem radit. Danas sam mora, jer mi se nije dalo riskirat bolnim rebrima (ma ništa puno, natučeno je samo, al su mi zato usporeni refleksi i to...), samo je danas i zatoplilo, pa usporedba ne valja. Idem sutra sa biciklom. |
10.10.2006., utorak
|
Ne isplati se nogom tuć stup od javne rasvjete, jači je kako god okreneš, a ne promijeni ništa. Treba to izbjegavat. Zapravo, treba izbjegavat sve šta dovodi do toga da tučeš nogom stup od javne rasvjete, ali to je već druga priča. Sad šepam okolo, a mislim da sam i iskrivia palac na desnoj nozi. Ali je dobra strana šta sad moram biciklom ić radit, pa odjedanput imam više vrimena, i prije puta tamo, i posli puta nazad. Još se ni ne znojim, ne skupljam znoj s lica i ne štrapam ga naglim pokretom u onaj kut di je koš, niti kad dođem doma svlačim napola mokru majicu šta se ne da povuć, nego se uporno drži mi leđa, pa me uvik strah da ću je rasparat (i još i očale uvik zalijem znojem), ni ne svaljujem se na stolicu vrel, skidat postole. Sve je ležernije. To je dobro. A valjda će i prst prestat bolit. Bia sam u Chicagu, i vratia se. Ima par sedmica, i ne sjećam se više. Mislim, sjećam se, ali ne za potrebe ovoga. Fali mi friško iskustvo da ga pročeprkam i izvučem ovde. Sad imam onu perspektivu, je li, samo šta mi se jednostavno ne da. Dosadilo mi je bilo pričat kad sam doša nazad. Ne šta su me ljudi pitali, nego šta sam brzo sve svea na malu seriju istih rečenica i istih detalja. Razočaralo me kako mi malo stvari pada na pamet kad me netko pita. A bila je masa detalja. Grad je velik, allover potpuno. Centar strši. Elevated izad kuća je fascinantan. Avioni nadvožnjakom idu iznad ceste na O'Hareu. Putevi su ravni. Vjeverice su slatke, i ulaze u kante za smeće, zapravo su ušminkane pantagane. Čisto je. Rubovi centra su čupkavi, mješani komadići svega, ustvari, dođu kao ona prašina izad orbitreka. Ima barem jedan pravi bar, sa dvojicom koji igraju biljar, sa ricastom starom šankericom, grkinjom mislim, šta je mama svojim gostima, pogotovo onome jednome šta sam sidi za šankom, i drvo je staro i tamno. Podzemna je glasna, dođe ka nojz bend. Amerikanci su pristojni, uglavnom, previše pristojni, uglavnom. Ili iritantno službeni. Osiguranje je crno, šoferi su latino. Čistači su isto latino. Antikvarijata ima masu, knjiga ima masu, ima i barem jedan pravi stereotipni antikvar šta te upozorava odma da budeš tiho i da ugasiš mobitel, i ima rožnate cvike, i sijedu kosu i bijelu bradu, malo onako deblji, i ne vjeruje novčanicama od sto dolara, jer su možda krivotvorene. Knjige su isto tako jeftine. Stare. Nove, kako di, kako koje. Dućani s muzikom su isto divni, jeftini i obilati. Ovi alternativniji. Veliki lanci nisu toliko jeftiniji. Hrana je obilata, a nije ni toliko loša, nije ni puno skuplje. Daju ti odma vodu čim sjedneš, i dopunjavaju ti stalno. Koncerti su bili divni. Bolila su me leđa, moje genetsko nasljeđe. Sa oca na sina ide to i bubrežni kamenci. Divno je bilo, uglavnom.           Bučimir ima detaljniji opis puta, sa nešto slika sa koncerata. |