Marketing
Zamislimo da mi je glava podijeljena na sobice, a u svaku sobicu stane cijela glava (to ima dosta veze sa osjećajem da mi je mozak sad u premaloj lubanji, valjda onaj umor od ovih zadnjih par mamurluka), i u svakoj sobici je samo dio svega, a vrata ima samo na ponekim zidovima, i puno je razbacan put... ovi, ajmo ovako... zamisli najjednostavniji oblik labirinta, di je masa istih soba spojena u jedan mrežasti tlocrt (ma onako kao list iz teke na kockice), e, a ja sam onda malo u jednoj, malo u drugoj, i nikad mi ni u jednoj nisam skroz cijeli pri ruci, pa kako se mičem iz jedne u drugu, tako mi se mijenja raspoloženje kako di šta nađem. Otiđem u drugu, i znam nešto drugo (a ne znam možda više ono prvo, ili možda znam oboje, samo onda više ne znam treće), i ne mogu napravit više ono šta bi moga da sam još u prvoj. Pa se tako mijenjam, nekad brže, nekad sporije, nekad cijeli dan u istome smjeru stojim, a danas lutam među ćelijama, i kad poželim nešto radit, već se nađem na drugome mistu prije nego počnem, a onda više ne znam kako, i niti sam siguran di se vratit, da se sjetim kako.
ummm... (e, kako onaj glas na početku napisat? onaj šta se dobije kad to idete po englesku pročitat? ne mogu pisat "mmm...", jer to dođe kao... uf, kako se zove ta vrsta glasanja? kako bilo, od užitka. ajmo dalje) malo sam puno rastegnuo uvod. Slika mi je u glavi skroz jasna, ali mislim da nije skroz napisano jasno. Ma, nebitno.
Ne volim kad mi neki čudni autopilot izleti na površinu, kad se na momenat isključim (ali ne namjerno, barem ja mislim), ili povučem, a neki mi glupi agent preuzme, i onda se dvi minute kasnije tučem po glavi (to ono metaforički. je li metaforički? ili je to neka druga stilska figura? interesantno kako sam to sve pozaboravlja, a u školi mi je išlo na živce šta stalno te stilske figure ponovo učimo, jer jebemu, ko ne zna šta je metafora? a evo ja, ne sićam se) jer sam nešto skroz krivo razumia, i skroz sam krivu stvar u odgovor reka. Ma mislim da ponekad pobjegnem, jer shvatim to točno, al se negdi nešto prešalta, prepadne se možda ostvarenja, pa uključi sigurnosnu opciju, eliminira odma kasnije veće moguće štete (radi takvih stvari volim pit. manje se onda uključuje).
I nikako ne volim kad ispadnem grozno grintalo, a imaju specifični okidači za to. Eh, ponekad se zamislim, jerbo će to bit nekakva ovisnost, jebemu. Uopće ne razmišljam onda unaprijed, ni unazad, ni sa strane, nego samo opsesivno. Pa valjda ispadnem naporan. A, šta ću. Onda mi posli bude neugodno. Pa onda opet drugi put isto. No, dobro, šta sad.
Počelo je puhat dok ovo pišem, hučat mi kroz pritvorene prozore, gurat mi zrak oko nogu, uvlačit mi se pod kosu. To je dobro, ljepše je tako za spavat. A svaka pomoć dobro dođe, još mi rebra probleme čine. Bude mi bolje, a onda se precijenim i idem biciklom okolo, ili neke velike pokrete radim, pa me počne opet bolit, i tako sinusoida. Ali se amplitude smanjuju, a krivulja izravnava.
Vrijeme opet smisao za humor pokazuje. Kad smo vrijeme za sat promijenili, promijenilo se vrijeme iz kasnog ljeta u ranu jesen. Sunce jučer, oblaci danas, pravi pospani dan, prava nedjelja. A pet dana ranije, sunce je po Poljičkoj (zagrebačkoj, ne splitskoj) lijepo izvlačilo stvari. Ima jedan dvor, i ima njegov zid, i izad njega stabla, krošnje, lišće. I volim kuće koje su oko njega, i sunce je taman prekrasno ušlo u zelenožutocrvenkasto lišće i plavo nebo, i napunilo jutarnje sjene, i tako to. A meni su žurilo na posao, i nisam slika to. Sutra sam opet proša tu, i mislia "kvragu i posal, i kašnjenje. danas slikajem.". E, ali sam ima bit doša malo prerano, i stabla su bila u sjeni, a meni se nije stajalo ispred staračkog doma, i nije mi se gledalo u onu bakicu šta je robu stavljala sušit (vidila me da stojim sa aparatom tamo. sad da sam sta tamo još jedno deset minuti tako, bilo bi čudno), pa sam otiša. Računa sam da ću opet za koji dan potrefit, a sad su nam sunce ukinili, i sat su mi makli, pa i da ga ima, bilo bi negdi drugo. Eh.
Slikajite uvik kad je momenat.
Ova je za utjehu, par metara naprid, pa pogledat desno, tamo je taj dvor.
A ova je za kraj stvari koje rastu. Dok ne počnu opet, barem ću se manje znojit. To je isto dobro.
Post je objavljen 29.10.2006. u 21:21 sati.