Pjesme s drugog kata
29.06.2006., četvrtak
|
Sinoć sam radia budalu od sebe. Ne sviđa mi se to. Sad me sram. Kvragu i alkohol. Sad mi je neugodno. Imam nekog perverznog užitka u tome da sam toliko živ da se mogu ponašat kao idiot. Ali ono, bolje da to ne radim. Pretjerana reakcija je bila, ma nepotrebna reakcija, suvišno skroz jedno crno raspoloženje. A u prvi momenat me nije baš udrilo, ali onda još par glupih sitnica, i najedanput sam bia u groznom stanju di sam ima želju sebi nešto loše napravit. Kreten. Pa nisam ima čime, ali nisam onda triba biciklu bacat okolo, i ne da udre druge ljude (makar me jedan momenat uhvatila ideja da je stvarno i bacim na sve oko sebe), bidna mašina, škripi i ovako i onako, i krepaje mi pod nogama. Ne da se nisam treba na bicikli iskaljivat, nisam se treba uopće, ali šta sam ja moga razmišljat onako pijan. Bah. Sad mi se ne pokazuje lice pred nikim. Svejedno, drago mi je da me je ima ko smirit i popričat sa mnom. Danas sam u tupilu koje mi paše, u glavi mi je sve široko i misli se polako valjaju u nečemu gustome i ugodnome (samo šta mi misli nisu baš skroz ugodne, al eto... ma, nije ništa strašno, nego se stalno vraćaju kopkat po sinoć, a ja ne bi), a i ja sam spor i polako se valjam. Ka da sam uspia konačno naučit polako hodat, gegat se okolo, objesit se na svoju kičmu i lamatat udovima opušteno dok idem po hodnicima i klapam sandalama (prašnjavim, sa prašnjavim stopalima, crnima od masti od lanca (kako sam to uspia? naravno da su mi prsti na rukama crni, ispa mi je bia lanac, ali šta prsti na nogama?), sa crvenkastim sitnim ranicama od svih onih oštrih biljaka). Ma, to je samo posljedica malo sna i puno pića. Kad nema mamurluka, to je sve dobro. Osa mi je neka bila počela radit gnijezdo u sobi, i gledali smo se jutros, ja sam sta nagnut, sa rukama, na leđima, a ona raširenih nogu iznad toga maloga sivog valjka na peteljci, i gledala me sa onom opakim žuto crnim licem. Mislia sam se, ubit ili ne ubit? Neću osinje gnijezdo u sobi, ali mi je nekako neugodno skašit nešto samo zato šta je tamo di ja neću da bude. Pa sam to riješia fino kukavički, kad je izletila, zatvoria sam prozor. Valjda sad negdi drugo radi to gnijezdo. Gladan sam iša poslušat jednu javnu raspravu (trebalo bi uvest zakone o ograničavanju količine beskorisnih riječi i od strane građanstva, a pogotovo od onih poslaganih izad stola), i taman je završia pljusak, pa sam gleda neke crno zlatkaste mjehuriće u tamnoj lokvi, tamo na Savskoj, kad sam se penja sa Gagarinovog puta. Mnjah... spava mi se. |
25.06.2006., nedjelja
|
Loš dan, kakvi već znaju bit. Trebalo mi je sa nekim pričat, pa je i to ispalo naopako. I koža mi je nekako drugačija. Osjećaj dodira, oću reć. Svilenkast, odvojen, pinku neugodan. A takav mi je i okus u ustima, makar, istina, nisam danas ni jea ništa nego dva pjata juhe. Ma dobro, to mi je od toga šta sam lega jutros u osam, ali mi se poklapa sa pogrešnom atmosferom ciloga ovoga dana. Ustvari, jutro je bilo divno. Spuštanje biciklom u sedam i po ujutro niz Nazorovu je krasna stvar, u tišini (pjevaju ptičice, ali to se računa kao tišina), kroz sjenu i friško jutarnje sunce, po praznoj cesti, kroz prazni grad, kroz nedjelju i snove ljudi šta spavaju u tim kućama kraj kojih smo prolazili. I Ilica ide u sunce ujutro, divno, mirno, predivno svjetlo, jednostavno svjetlo u tonovima sunca i slojevima tamnih kuća, naslaganih tamnih masa šta su beskrajne u sebi. Nikad nisam prije Ilicom iša u tu uru, i pogotovo ne u takvo divno jutro, još ugodno (zora je i prelijep, i najgori dio ljetnog dana, kad se zrak počne kuhat i svježina večeri, i sve šta se po noći događalo, sve se prekida, i opet je vruće, i momenat je kad vidiš da ono čemu si se nada, šta si pokušava tu večer, da od toga ništa, i oti'ćeš doma, na noge, biciklom, busom ili trajektom, osjećat se podbuhlo, i natrulo i leć u krevet di ćeš slabo spavat, jer ti dan ne da), ali me sitilo na Split. Doli živim na Matejuški, i gledam na jug, na 180°, na Splitska vrata, i u školu bi iša u isto ovakvo sunce, u krasni stilizirani grad, a izad leđa bi mi bile kristalne šarene boje osunčanih kuća, i ponekad bi sta i polako se okrenia, pogledom od Rive, preko palmi, pa na Tomića stine, i gušta bi u... nije pametno chatat na soulseeku i pisat ovo, istovremeno. izgubi se čovik. Danas je vrućina počela na križanju Savske i Vukovarske, bit će je bilo osam manje nešto. Upalia sam klimu doma i iša spavat. Danas sam na nekom rubu depresije, i ne osjećam se baš najbolje, i kako uvik mora bit, pegula se počne lipit na sve, od mašina koje crkavaju, do ukrižanih nerazumnih emanacija raspoloženja šta izazovu raspadanje kad je najmanje dobrodošlo. Bljak, ne sviđa mi se ova rečenica zadnja, moga bi šire ispričat, ali mi je pasalo to sve probat ić zbit u jedno. A eto. Bilo me strah u jednom momentu danas, jer mi se činilo da sam posta konstrukcija, a da je onaj primalni fluid, masa gline, moja prava jezgra, da do toga ne mogu doć, i da nestajem. Uloge da počinjem bolje igrat, ali da moj zbir, moj skup života, pravi sadržaj, novi, osobni i neuobičajeni, ono šta bi moga davat ljudima, ono radi čega bi me se moglo volit, da toga nema, da sam prazan. Sinoć sam iša gledat Casual Elvis u Boooksu, i bili su iznenađujuće dobri, i slikava sam, sigurno i nešto dobrih slika, ali sam danas neraspoložen, i mislim da nijedna ne valja. Zato ovdi ni nema nijedne. |
07.06.2006., srijeda
|
U zadnje vrime često pokisnem. Bia sam optimist danas, pa nisam uzea kišobran sa sobom, a nisam vidia ni dva popodnevna pljuska jer je roleta na mome prozoru razbijena, pa ne vidim vanka, i taman je kiša stala kad sam kupia kruh, ne prije. Ali je ova bila prava proljetna, a ne zimska ka ovih zadnjih par, šta sam se jutros mislia gledajući ona stabalca na teraci je li im ono lišće počelo žutit? (evo, gledam sad, sunce je, pa opet sve ima odgovarajuću boju, ali mi jesu nešto blidi...) Palo mi je nešto na pamet dok sam noktima čupka osušene komadiće iz onoga željeznog dijela na čekiću za meso, ali se sad ne mogu sjetit šta, a mislim da je bilo interesantno. Možda nešto vezano za pamćenje. Uf, ova prošla rečenica mi je bila jasnija i finije oblikovana dok je bila u glavi. Nego, jutros sam sta, čeka semafor za preć Savsku, tamo kod Vodnikove, i jedan se crveni balon mota po cesti (bit će je jedan šta je otpa sa onoga grozda balona na vratima škole za osobne potrebe (ili tako nešto, glup naziv. frizerska, u svakom slučaju. imali su jučer dan škole, pa su dali piturat ogradu između škole i pruge, i iznili su vanka manekenske glave sa grozno gustim figurama)), i nijedan mu auto nije ništa moga. kako bi koji doša na njega, gurnuti zrak bi maka balon, a trag auta bi ga povuka za sobom (zapravo bi bilo bolje reć brazda, samo šta je to nekako čudna riječ). Prvo su ga auti sa juga odgurali prema gore, u Savsku, onda su ga oni od gore vratili prema križanju, a onda smo svi krenili prelazit ulicu, i ljudi su ga povukli za sobom, pa je izaša na pločnik. Bia je prije koju godinu u Motovunu neki film (je li palestinski, francuski ili koprodukcija, ili nešto?) di se crveni balon mota po Jeruzalemu, Palestini i izraelskim kontrolnim točkama, a ja sam vidia samo inserte na predavanju o specijalnim efektima na kojem je prividni postotak idiota bia ogroman, i od tih inserata mi se film činia blesav, a navodno je dobar bia. Zadnjih par sedmica koncerata i izlaženja me učinilo umornim i pospanim, pa se držim doma zadnjih par dana, paše mi. Još po ovakvome vrimenu, pogotovo, makar evo, čim vidim nebo, miče mi se. U par dana posla, uspia sam dekodirat prometnu strukturu Senja uz pomoć zračne snimke i zastarjelog katastra. Ponosan sam na sebe, jer kad sam prvi put bacia pogled na ona predgrađa na Strmcu, pripa sam se, ono mi se nije činilo labirint, jer labirint se može vidit, primjetit, znaš di je put, znaš di je granica, znaš šta moraš pratit za ga probat iščitat, a ovo je bila masa kamena, glomaznih kuća, malih kuća, šupa, potleušica, šikare, stabala, makadama, ograda, puteva, puteljaka i nešto malo ceste. Ma, sa nešto truda i ispadanja očiju, sad znam di šta ide (barem dok ne izađem na teren i vidim da sam sve krivo shvatia...) Bia bi red ovih dana popit nešto, nisam od petka. Evo jedna slika od prije misec i po, čisto za podsjećanje da je stvarno bilo proljeća:  Također, oduševljava me svjetlo i 8 sati navečer. |