Sinoć sam radia budalu od sebe. Ne sviđa mi se to. Sad me sram. Kvragu i alkohol. Sad mi je neugodno.
Imam nekog perverznog užitka u tome da sam toliko živ da se mogu ponašat kao idiot. Ali ono, bolje da to ne radim.
Pretjerana reakcija je bila, ma nepotrebna reakcija, suvišno skroz jedno crno raspoloženje. A u prvi momenat me nije baš udrilo, ali onda još par glupih sitnica, i najedanput sam bia u groznom stanju di sam ima želju sebi nešto loše napravit. Kreten.
Pa nisam ima čime, ali nisam onda triba biciklu bacat okolo, i ne da udre druge ljude (makar me jedan momenat uhvatila ideja da je stvarno i bacim na sve oko sebe), bidna mašina, škripi i ovako i onako, i krepaje mi pod nogama. Ne da se nisam treba na bicikli iskaljivat, nisam se treba uopće, ali šta sam ja moga razmišljat onako pijan. Bah.
Sad mi se ne pokazuje lice pred nikim.
Svejedno, drago mi je da me je ima ko smirit i popričat sa mnom.
Danas sam u tupilu koje mi paše, u glavi mi je sve široko i misli se polako valjaju u nečemu gustome i ugodnome (samo šta mi misli nisu baš skroz ugodne, al eto... ma, nije ništa strašno, nego se stalno vraćaju kopkat po sinoć, a ja ne bi), a i ja sam spor i polako se valjam. Ka da sam uspia konačno naučit polako hodat, gegat se okolo, objesit se na svoju kičmu i lamatat udovima opušteno dok idem po hodnicima i klapam sandalama (prašnjavim, sa prašnjavim stopalima, crnima od masti od lanca (kako sam to uspia? naravno da su mi prsti na rukama crni, ispa mi je bia lanac, ali šta prsti na nogama?), sa crvenkastim sitnim ranicama od svih onih oštrih biljaka). Ma, to je samo posljedica malo sna i puno pića. Kad nema mamurluka, to je sve dobro.
Osa mi je neka bila počela radit gnijezdo u sobi, i gledali smo se jutros, ja sam sta nagnut, sa rukama, na leđima, a ona raširenih nogu iznad toga maloga sivog valjka na peteljci, i gledala me sa onom opakim žuto crnim licem. Mislia sam se, ubit ili ne ubit? Neću osinje gnijezdo u sobi, ali mi je nekako neugodno skašit nešto samo zato šta je tamo di ja neću da bude.
Pa sam to riješia fino kukavički, kad je izletila, zatvoria sam prozor. Valjda sad negdi drugo radi to gnijezdo.
Gladan sam iša poslušat jednu javnu raspravu (trebalo bi uvest zakone o ograničavanju količine beskorisnih riječi i od strane građanstva, a pogotovo od onih poslaganih izad stola), i taman je završia pljusak, pa sam gleda neke crno zlatkaste mjehuriće u tamnoj lokvi, tamo na Savskoj, kad sam se penja sa Gagarinovog puta.
Mnjah... spava mi se.
Post je objavljen 29.06.2006. u 21:43 sati.