Pjesme s drugog kata
07.06.2006., srijeda
|
U zadnje vrime često pokisnem. Bia sam optimist danas, pa nisam uzea kišobran sa sobom, a nisam vidia ni dva popodnevna pljuska jer je roleta na mome prozoru razbijena, pa ne vidim vanka, i taman je kiša stala kad sam kupia kruh, ne prije. Ali je ova bila prava proljetna, a ne zimska ka ovih zadnjih par, šta sam se jutros mislia gledajući ona stabalca na teraci je li im ono lišće počelo žutit? (evo, gledam sad, sunce je, pa opet sve ima odgovarajuću boju, ali mi jesu nešto blidi...) Palo mi je nešto na pamet dok sam noktima čupka osušene komadiće iz onoga željeznog dijela na čekiću za meso, ali se sad ne mogu sjetit šta, a mislim da je bilo interesantno. Možda nešto vezano za pamćenje. Uf, ova prošla rečenica mi je bila jasnija i finije oblikovana dok je bila u glavi. Nego, jutros sam sta, čeka semafor za preć Savsku, tamo kod Vodnikove, i jedan se crveni balon mota po cesti (bit će je jedan šta je otpa sa onoga grozda balona na vratima škole za osobne potrebe (ili tako nešto, glup naziv. frizerska, u svakom slučaju. imali su jučer dan škole, pa su dali piturat ogradu između škole i pruge, i iznili su vanka manekenske glave sa grozno gustim figurama)), i nijedan mu auto nije ništa moga. kako bi koji doša na njega, gurnuti zrak bi maka balon, a trag auta bi ga povuka za sobom (zapravo bi bilo bolje reć brazda, samo šta je to nekako čudna riječ). Prvo su ga auti sa juga odgurali prema gore, u Savsku, onda su ga oni od gore vratili prema križanju, a onda smo svi krenili prelazit ulicu, i ljudi su ga povukli za sobom, pa je izaša na pločnik. Bia je prije koju godinu u Motovunu neki film (je li palestinski, francuski ili koprodukcija, ili nešto?) di se crveni balon mota po Jeruzalemu, Palestini i izraelskim kontrolnim točkama, a ja sam vidia samo inserte na predavanju o specijalnim efektima na kojem je prividni postotak idiota bia ogroman, i od tih inserata mi se film činia blesav, a navodno je dobar bia. Zadnjih par sedmica koncerata i izlaženja me učinilo umornim i pospanim, pa se držim doma zadnjih par dana, paše mi. Još po ovakvome vrimenu, pogotovo, makar evo, čim vidim nebo, miče mi se. U par dana posla, uspia sam dekodirat prometnu strukturu Senja uz pomoć zračne snimke i zastarjelog katastra. Ponosan sam na sebe, jer kad sam prvi put bacia pogled na ona predgrađa na Strmcu, pripa sam se, ono mi se nije činilo labirint, jer labirint se može vidit, primjetit, znaš di je put, znaš di je granica, znaš šta moraš pratit za ga probat iščitat, a ovo je bila masa kamena, glomaznih kuća, malih kuća, šupa, potleušica, šikare, stabala, makadama, ograda, puteva, puteljaka i nešto malo ceste. Ma, sa nešto truda i ispadanja očiju, sad znam di šta ide (barem dok ne izađem na teren i vidim da sam sve krivo shvatia...) Bia bi red ovih dana popit nešto, nisam od petka. Evo jedna slika od prije misec i po, čisto za podsjećanje da je stvarno bilo proljeća:  Također, oduševljava me svjetlo i 8 sati navečer. |