Suncokreta2

Ne volim sebe kad sam grintava.
Nisam zadovoljna sa sobom samom, takvom.
Ne volim da drugi misle da sam takva, ali negdi moram izbacit svoju frustraciju.
Pa onda to i činim.
Ovdi.
A bude mi krivo kad vidim da uvik nešto grintam.
to je zato jer mi se kad mi je dobro, neda pisat.
Osim ako me opet ne strefi takva euforija da ne znam di ću sa emocijama.
Uglavnom, pišem samo kad nemam koga pilat.
I evo, sad sam baš razgovarala sa jednom dragom osobom i u jeku razgovora shvatih da sam baš sretna i dobre volje.
Da me je skroz prošlo ono pesimistično, tužno i jadno raspoloženje.
Prišaltalo me samo u par dana.
Ustvari, proša je PMS i pritvorija se u MS, ha pa je odma lakše
Shavitla sam da ja te ljude, takve i takve, ne moram konzumirat, pa je još lakše
I prihvatila sam činjenicu da nikad neću imat brdo love, da mogu radit ono šta bi baš silno htjela, ali da i u ovom životu mogu uživat u okvirima mogućeg. Itekako mogu uživat.
Uglavnom.
Slatkice, na tvoj komentar iz prethodnog posta mogu ti reć samo sljedeće.
Da odredila sam si baš tu terapiju.
I život poprima totalno drugačiji smisao.
U svakom slučaju, nisam bila na godišnjem od lita. i nije čudo da sam već počela pucat po šavovima. Većina sebi priušti neki godišnji po zimi, neko skijanje, sanjkanje ili šta li već. A zima je meni osim šta mi nije draga i najradnija od svih godišnjih doba. Tako sam ja, evo tek jučer riješila, recimo, zadnji zadatak iz zime. Ima tu još nekih sitnica koje bi trebala riješit u ova tri dana i onda mogu na zasluženi odmor. Od cijele jedne sedmice.
Znam mnogi će mi zavidit, ne radim u prosvjeti, a imam uskršnje praznike... hehe.
Ali cilu sam zimu radila i na godišnjem sam bila prošlo lito. Dobro sam ja to sve izdržala.
Nadam se da mi u onih tamo 8 dana neće zazvonit mobitel, da se neće nešto zakomplicirat pa da moram prekinut svoj odmor. Virujem da će sve štimat onako kako triba.
Samo sve triba pripremit na vime.
Zato se moram žurit.
Neću se ovdi dugo zadržavat, jer imama posla, na poslu, doma , po butigama i štandovima
Triba ka i obično, kupit spizu, cviće, čokoladne zečiće. Triba očistit stan, prekontrolirat auto, spakirat sve stvari ...
Joj, sad me već negdi vata euforija. Kad se promislim 8 dana za šetnju, branje šparoga, kopuckanje oko kuće, ispijanje kave na teraci, bez presinga, čitanje knjige, možda i udicu umočit u more, popit kavu sa dragim ljudima...
Ah jeli to samo san...
Ili nije.
Zima je završila, evo završava i korizma. Vrata su otvorena, a na kraju hodnika je Svjetlo.
Pozitivna energija, čista pozitivna energija.
I bi tako...
Sretan vam Uskrs !!!

Došlo m je da naglas kažem kako uz lipi broj dragih mi ljudi sve više shvaćam da oko mene ima gomila duhovnih nakaza.
Jadnika i bijednika koji lagano ali sigurno zagađuju moj život.
Prvo sam mislila ne mogu mi ništa, al sad mi se čini da su me okružili i da izviru sa svih stana i da lagano zatvaraju i sužavaju krug. A ja se mičem prema sredini, još uvik okružena tim nekim dragim ljudima, a onda već u sljedećem trenu kužim da i neki dragi, skidaju dobro napravljenu masku i prestaju glumetat, pokazujući svoje pravo jadno lice...
Eto tako se osjećam.
Eto takvi me ljudi okružuju.
Ma baš me briga ako su jadni jadni su sami sebi, ako su mižerje najveće su mižerje sebi. Ne mogu ni zamislit kako je teško sam sebi bit mižerja, pa po cile dana mozgat kako ćeš lišije proć.
Prenaporno.
Briga me je samo zato šta me iscrpljuju, šta troše moje vrime i uzimaju mi dobre emocije.
Briga me je, šta me čine nesretnom i nanose mi štetu.
Zato me je briga.
A najviše me je briga šta sve to rade u rukavicama, tako da im ne mogu i nikada neću moć sasut u facu sve ono šta stvarno o njima mislim, i šta ih nikada neću moči izbrisati sa popisa poznanika, susida, rodbine, prijatelja.
Nikad.
A jako bi tila.
Zato jer me čine nesretnom.
Znam, ne mogu minjat druge, mogu samo sebe.
Mogu se ,možda, prisilit da se ja sama drugačije odnosim prema njima.
Zašto ja ne bi bila bezobrazna i drska.
Jer mi je neugodno, jer sam tolerantna, jer me niko nije naučio, jer sam budala.
budala, bila, bit ću zauvijek.
Kretenčina, koja dozvoljava drugima da od nje rade malog kretena i velikog idiota.
Ma pun mi je kufer.
Neću klet, kletve se vračaju.
Ali duboko vjerujem da ti se zlo mora vratit i mižerja i jad i bijede i očaj..
Iako nikad ne likujem, jer već do tada zaboravim, nije me briga.
Ustvari nadam se, da su ti takvi trovači moga života ionako nesretni sa sobom samima, takvima jadnima, mižerjastima , kakvi već jesu...
Umorna sam.
Životni tempo mi je prebrz...
Neda mi se ovako živit..
Tila bi se odmorit, stvarno odmorit i družit se sa sobom samom..

Evo već neko vrime nemam fotoaparat, osoba koju sam zamolila da ga odnese na servis vjerojatno to nikada neće učinit. Iako ako ona nema vrimena ne znam ko ima... al eto nije joj pripritet...
Neću žugat, nego samo objašnjavam zašto će ovaj post bit bez fotografija koje bi ga dodatno ukrasile.
Ova je zima baš bila kišna i duga.
Ne znam kada je zadnji put vikend bio sunčan. Al evo izgled da ipak ide na bolje...
Povratak u planinu uvik je veselje, ali povratak na Velika vrata, planini , bonus je veselje.
Divno je kad skužim da i nakon dva miseca ne pentranja nisam ništa izgubila na kondiciji, pa mi zapravo uspon predstavlja samo užitak bez onih primisli "šta je meni to trebalo"
Ustvari jednom se dogodi klik u glavi nisam svjesna kad mi se to dogodilo niti se to postepeno događalo. Samo sam jednog dana umisto filma "šta je meni ovo trebalo" počela uživat u filmu "Bože hvala ti na ovoj lipoti".
Ustvari kad sad promislim, trebala bi Bogu zahvaljivat šta sam skužila da je to lipota.
Jeli možda tako kod puno stvari ne vidimo njihovu pravu lipotu. Jer na prvi tren izgledaju teško , naporno, besmisleno...
Treba li nam fotoaparat da vidimo kako nam je negdi lipo.
Izgleda da triba.
Tek kad zamrznem neki trenutak shvatim koliko sam u njemu uživala.
Sada sam zamrzla cili ovaj vikend.
I uživam u prelistavanju fotografija. Miljona sličica koje su predivne...
Kako u dva dana stane cili jedan paralelni svit.
jedino se malo teško prišaltat.
Doduše lakše bude kada znam da je sezona tek počela, i da će se ponavljat, ponavljat i ponavljat
A tek koja je sreća šta znam da se opet prikazuje onaj film "hvala ti Bože"...

Jučer čitam neki tekst o nama Hrvatima. Koji smo grintavi i ljuti na cili svit pa i na sebe same.
Kako smo totalno namrgođen narod koji nikoga ne voli uključujući i sebe same. Pa nakon toga čitam na "fejsu" status jedne meni drage, puno drage, osobe, koja mi je taj tekst o Hrvatima i poslala, kako s odriče svoje nacionalne pripadnosti, jer ne želi biti mrgud...
A onda jutros slušam tu meni puno dragu osobu, baš jako dragu, kako gunđa meni u slušalicu a sebi u bradu. Pravo Hrvatski, nema šta. Ne može se nacionalnost izvuč iz tebe tek tako. Uglavnom, nisam uopće ovo pisala zbog politike ni zbog Hrvata, nego da opravdam rečenicu koju ću sada napisati.
Ja sam nekad tipični Hrvat, kao ne volim Slovence. Ajde pitajte me zašto ih ne volim, zato jer sam Hrvat, to je recimo jedino racionalno objašnjenje. A znam toliko divnih Slovenaca, dapače, čak i kao turisti su divni.
Ustvari biće da serkim da ih ne volim ali tako se držim, valjam se po podu na viceve o maloj zemlji Sloveniji, o njihovoj maloj pomorskoj floti i svemu njihovom malom.
I eto sad dolazi ironija.
Imala sam baku.
Danas bi joj bio 100 rođendan. Na moju žalost doživila ih je samo 80. Od toga sam je ja poznavala samo svojih 16 godina, ali ostavila je na meni jak dojam. Volila sam je. Puno sam je volila . I ona mene i sve nas.
Bila je žena ipo, iako je u njoj bilo možda malo više od metar ipo. Sićam se kako sam mirila kad ću je prerast, a tek sad shvaćam da je malo ko može prerast. Bila je ispred svoga vremena , glavna faca u svom mistu. Pekla je najbolje hroštule i radila najbolji krokanat na svitu. Nije imala force u rukama pa bi taj krokanat osta debel ka palac, najlipši. A medenjaci to su bili naj medeniji i najtvrđi medenjaci na svitu. Savršenstvo. Skupila bi nas dicu i vodila nas na večeru. Nedavno sam našla pismo koje sam joj pisala....
Draga bako,
ovdi je lipo vrime,a dole
kako si
ja sam super
Ako mi budeš slala lovu po starcima, nemoj im je dat u ruku nego je stavi u kuvertu i zalipi
Voli te puno tvoja...
Jebote kakva je to baka bila. U prvom srednje zapalila je sa nama na balkonu CROATIU. Plesala je i pivala po cile dane. Točala noge u moru i kupala se samo kad zađe sunce...
I bila je Slovenka...
Jebote ta baka je bila Slovenka.
Naučila me slovenske pisme pivat, znale bi skupa ujutro u krevetu mantrat po slovenski...
Ironično jel da...
Moj dide je na popis stanovništa 71. nagovorija je da se upiše ka Hrvatica...
Pretpostavljam, poznavajući je, da njoj to uopće nije bilo bitno...
Vjerojatno se samo nasmijala , otplesala valcer do popisnog lista i zaokružila šta kaže grintavi dalmatinac...
Volili su je svi i stari i mladi.
Njena kuća bilo je misto okupljanja
Volila sam njene priče iz mladosti
Ka cura živila je u Rijeci
I kad je upoznala moga dida došla sa njim u malo misto, zločesto i bisno
A ona navikla na gradski život
Nije joj to bio problem, prilagodila se
Znala je govorit nekoliko jezika, ka šta misto ima poštara , dotura tako je imalo i volontera, turističkog vodiča...
DA, bila je Slovenka...
Volila sam je i još je volim ditetu sam dala njeno ime...
Ironično jel da
A naj ironičnije je to šta ta baka nije uopće moja baka po krvi
Ona je mamina mačeha
Zamisli, Slovenka , mačeha... Pre strašno
A jedini moj predak kojeg se sijećam sa toliko ljubavlju
Stvarno ironično
Bako znam da si tu negdi
Ovdi je kiša, al neće još dugo,
kako je tebi gore
ja sam dobro
ako mi budeš slala šta love molim te stavi u neku kuvertu da drugi ne vide...
Znat ću ja da je od tebe...
Svako ima svog anđela , pa taman bio i Slovenski...

Eto valjda to tako uvik kod mene biva...
Drži me sjeta, neka pozitivna.
Nije to ona zimska varijanta, puna tuge i jada. Nego neka sladunjava , sjeta, sjeta za nekim budućim danima. Aj nek me neko razumi ako može. Balašević, svira već dana dva, pa nije ni čudo da je taj D-mol negdi u meni sa mnom.
Ali ne tugujem za nekim prošlim danima, nego se nježno, najnježnije, veselim budućim, sjetnim danima. ahaha, da i to sam ja...
Jučer sam shvatila da su stabla u mome drvoredu propupala. Grane su nabubrile. Kada stanem ispod stabla ništa se ne vidi osim neke izbočine na svakoj grančici, ali kada gledam cijeli drvored iz daljine vidi da u krošnji postoje neki tragovi zelenila.
Neobično je to, inače bi se neke stvari trebale bolje vidit iz blizine. Ali , evo, situacije, kada se bolje vidi iz daljine.
Kad se iz daljine sve čini optimističnije.
Pa povlačim paralele i donosim zaključke...
U meni optimizam, i ne strpljenje...
Ja bi htjela sve sada i odma, a tako je lipo čekat da se dogodi...
Ma znam, sve ovo miriše na ljubav, jel da...
Ali i ona ima različite dimenzije i oblike...
Recimo, zaljubljujem se, opet, u sebe
Zašto ne
Isto kao što se opet zaljubljujem u taj moj drvored, iznova
Isto kao što se zaljubljujem, zar opet ...
Neka