Suncokreta2

Evo došlo mi je, a zašto bi se kontrolirala kad ne moram.
došlo mi je prinit malo ove moje euforije na ekran ili tastaturu kako već...
Neće me bit neko vrime pa sad i da želim pisat neću moć.
Nekima ću falit, to znam... Prekobrojna je li tako da oću.
Ja, iako sam još tu, već danima nisam.
Satare me ono vrime priprema pred putovanje.
Znate ono kad negdi dolaziš di ti je lipo svi te negdi zovu svi imaju neke kolače, kavice , orahovice....
A jebenti, triba nešto donit, sitnicu.
Pa tih sitnica puta 20.
Na kraju mi se garderoba svela na jednu pristojniju prominu, za na misu, i tuta i patike.
A šta će mi više.
Ali je zato kufer pun slatkiša, rođendanskih poklona, imendanskih sitnica, znakova pažnje dragoj susidi, i još koji univerzalni poklončić za slučaj ako sam koga zaboravila...
Danas i sutra strka, finiširat (reka bi jedan simpa planinar) sve prid put i dignut sidro.
A ustvari nisam zbog ovoga odlučila napisati post.
Nego nešto mi se mota po glavi.
Nisam skoro dvi godine bila na godišnjem, tako je ispalo...
Pri tom su me ove dvi godine poprilično iscrpile, taman kad pomislim evo sve je nekako silo na svoje misto počme nešto drugo.
Imala sam ja i svoju depresivnu zimsku fazu, iz koje sam se dijelom izvuka tako šta sam sebi u glavi zacrtala datum mog odlaska na Sveto Peliško.
I taj datum je sutra.
konačno, dugo čekani datum.
Imala sam svašta nešto proživit do toga dana, i svašta nešto sam proživila.
Kad mi je bilo užasno teško samo bi se promislila ma doće , još malo izdrži...
Ali čovik je prokleto biće...
Život je , ne predvidljiv...
Sad, kad trebam otić sve se promirilo, sve je nekako super i ovdi di sad jesam.
Nema napetosti, nema ne izvjesnoti, nema suza...
Nemam od čega bižat, nema se od čega sklonit i odvojit.
Sve štima.
Ustvari, malo mi je ža otić i ne vidit neke skroz simpa, extra simpa ljude. Malo mi je ža propustit dva vikend i jednu sridu...
Imam osječaj da ću nešto užasno važo propustit. I da to šta ću propusti je ne nadoknadivo.
ustvari ovako sam se osječala prije jedno možda 15 godina...
Pa mi nije jasno šta mi je...
A znam da će mi Dole bit lipo, da lipše ne može.
Da ću se konačno naspavat, odmorit od onih telefonskih poziva koji mi stvaraju grop u grlu.
Odmorit od nekih ljudi koji mi idu na živce svojim prijekornim pogledima
Znam da ću se odmorit od onih obaveza koje moraju biti svaki dan izvršene da bi mogle,nas dvi normalno funkcionirat.
Od određivača raspoloženja, koji su se, ne mogu virovat, u zadnje vrime baš nšto podobrili.
Toliko mi je lipo da me je straj.
Toliko mi je i ovdi lipo da mi je žaj
Malo mi je ža otić, ali to još samo danas.
Sutra kad sidnem u katamaran, kad se odlipim od Splitske rive
Počinje taj dan, koji sam čekala...
Koliko sam ga čekala , jebate...
I sad mi recite da čovik nije prokleto biće
Lipo mi je
A da stavim kamen u postolu!!!
SRETAN VAM USKRS!!!

Rekla sam, ne tako davno, da ne volim krajeve. Ustvari ne volim za nešto reć da je konačno, ako u to nisam sigurna.
A u ovu odluku uopće nisam sigurna.
Ustvari ono i nije odluka nego faza.
Malo ću stat.
Neda mi se pisat. Jednostavno neda.
Ima nekih stvari o kojima bi pisala ali ne mogu, zato šta mi je crnjak, stvarno pisat o nekim svojim emocijama. Doduše , uvik ja namistim jednu rečenicu koja meni puno više znači nego šta bi iko moga i pomislit. Doduše, nekad i cili post napišem da bi ukonponirala i jednu tu rečenicu, koja ustvari govori, jedina o onome o čemu bi ja rado govorila.
Opet kompliciram, jel da...
Svitu moj..
Siča li se iko da sam prije dva miseca rekla da ću ić na Sveto Peliško tlo...
Eto prošla su dva miseca, skoro...
Ovj tjedan triba sve polako kupovat, spremat i planirat za šta lipše provest tih 9 dana Dole.
Osim toga, lipo mi je..
Zakačila sam se za neke Turbo drage ljude i za planinu i za svašta nešto lipo
I sad mi je to potpuna preokupacija...
A ja volim , kad u nečemu uživam, predat se potpuno...
Ne volim muljat, onako reda radi...
Triba mi neko vrime da me prestane držat ova euforija...
Osim toga došlo mi je proliće i nemam volje bit za kompjuterom...
A ako i jesam za kompičem, na nekim sam drugim stranicama...
Nemojte mi šta zamirit
Vratit ću se ja, samo da me prođe ova faza...
Iako mi je toliko lipo da nebi volila da brzo prođe
Još ću ovaj tjedan stavit neke fotkice, a postove o istim ili sličnim temama ćete moć čitat na Brodovom
ili Vincijevom blogu...
Nemojte šta zamirit , još jednom
Idem guštat
Ima li šta lipše

Znam neki ljudi puno očekuju od ovoga posta.
Ali morat ću ih razočarat, posta će bit…
Ali kako to kod mene obično biva, lajava jesam ali nisam spretna u prenošenju emocija.
Šta definitivno ne znači da ih nemam, imam ih i previše ali , jednostavno, nisam rođena
Za izrazit sve ono što proživljavam.



Bjelašnica – predivna planina.
Bosna – predivna zemlja.
Bosanci- savršeni domaćini.



Vremenski uvjeti- savršeni pogotovo za nas Dalmatince, željne sniga i drugih elementarinih (ne) pogoda bijele boje.
I najvažniji element, definitivno najvažniji element, ekipa iz Splita, znači ljudi sa kojima smo proveli najviše vremena – totalno iznenađenje.
Jeli vam se ikada dogodilo da se nečemu veselite, toliko se veselite da vas je frka da se nešto ne zakomplicira. Da se nešto ne dogodi obrnuto od onog kako bi htjeli
Evo recimo, ja do nekoliko sati prije odlaska nisam bila sigurna idem li ili ne.
I kako to obično kod mene funkcionira, kad mi jednostavno ža onda se ne bunim, ne žalim i ne kukam. Uredno sam odradila tu patnju i strepnju.
I dobila nagradu



Dobro je ne ostaje u bolnici možeš putovat.
Išla sam leć iza 1 digla se u 3.
Ma držala me euforija, nebi ni onako spavala.
Već od samog početka od prve sekunde sve je bilo savršeno.
Bilo je toliko savršeno da ni u najluđim snovima nebi takvo savršenstvo mogla kreirat.
Ustvari, je li vam se ikad dogodilo, meni je ali se uvik začudim, da na nekom početku nekog upoznavanja, nazovimo to tako. Postoje neki ljudi koji vam se čine sličniji, ili manje slični.
Do tih zaključaka najčešće dolazim, bar ja, na temelju oblačenja, ponašanja, izgleda, bučnosti.
E sad, lako je čut one bučne
Normalno i bučni mogu biti manje ili više zanimljivi.
Ali dovoljno su bučni da čuješ šta su i kako razmišljaju i dali su duhoviti ili su ovakvi ili onakvi.
Ali tihi i samozatajni, ili recimo rezervirani, o njima baš puno ne možete saznat pogotovo ako su ta druženja površna i ne redovita.
I onda vam se dogodi da nakon nekoliko mjeseci „nekog poznavanja“ ustvari imate totalno krivu sliku o nekome. Imate neko svoje mišljenje koje opet potkrepljujete šutnjom ili neuočljivošću ili rezerviranošću, ili mrkim pogledom nekog od tih protagonista.



Znam niko me ništa ne razumi.
Ne znam koliko me temeljito čitate i koliko pamtite ono šta ja izgovorim, ali ja sebe temeljito čitam i sičam se da sam jednom napisala da često za ljude za koje mislim da su predivni uvjerim se u suprotno i da bi se možda trebala družit se sa onima koji mi na prvi tren nisu uopće interesantni.
E vidite, upravo mi se to dogodilo.



Nebi tila da ispadne da su mi ljudi sa kojima sam provela ova dva dana bili odbojni, ali mogla bi reč da nikako nisam zamišljala da ćemo ikad u životu provest nekakva dva dana.
A kamoli ovakva dva, savršena, dana.
Ustvari, ništa se nije dogodilo preko noći, sve se to događa neko vrijeme.
Prvo totalna ne komunikacija iz ovih ili onih uvjerenja, pa onda eto ipak izmjeniš koju rečenicu, tek tako reda radi. Jebenti svi smo izmjenili par rečenica u dva miseca škole, pa onda je red da se eto nekad i družimo , eto tek tako.
Pa na tom druženju skužiš da je neko turbo duhovit, da je neko turbo interesantn.
I da ništa nije kako ti se čini.



Čim skužiš da si nekome simpa, odma i taj neko tebi bude više simpa. I tako to krene.Ubaci se malo zezancije, smija i skroz prominiš mišljenje o nekim ljudima.
I sad se opet vračam na početak puta.
Ekipa snova, baš snova.
Od prvog do zadnjeg.
Moram priznat još me drži euforija..
Ali najveći dokaz da je svima bilo lipo šta sve ostale drži euforija.
Dobro nismo svi istoga kova neki više lajemo neki manje, ali stvorio se neki totalni drugi odnos među tako različitim ljudima.
Ne mora mi niko virovat ali ne postoji trenutak koji bi izvojila ka najlipši.
Obično kad nešto prepričavam onda izdvojim nešto kao najvažnije, najlipše, najznačajnije.



E, ova dva dana su bila cila takva. Od početka do kraja.
Nema sekunde kad mi je bilo manje ili više lipo.
Ma dobro ajde koga ja zajebavam.
Ka planinari uživaju u penjanju. Ma moš mislit.
Ustvari uživaju ali najviše uživaju u dolasku do cilja i fešti koja tad nastaje.



Recimo meni je to ka i sex. Sve je super u predigri ali najlipše je kad osvojim vrhunac. E i tek mi je onda najvažnije da se gori šta duže zadržim, u šta boljem društvu.
Ekstaza.
Stvarno nam je bilo lipo.
Znala sam da će ovaj post biti pre dug a da ništa konkretno neću reč.
Obično to tako činim.
Ali stvarno mi je lipo bilo, guštala sam u svemu , baš u svemu…



I u bjeliću…

Danas je VINCIU
ROĐENDAN!!!!
SRETAN MU BIO, NAJSRETNIJI!!!
Još smo u Planinama, sutra ide post!!!

Ja sam i inače sklona ekstremnim emocionalnim stanjima.
Iako vrlo često to znam prikrit, tako da niko nikad i ne sazna koliko se nečemu veselim ili koliko me nešto ljuti.
Ali u ovom postu nema mista ljutnji.
Svi vi koji mi idete na neku stvar, ostanite tamo di jeste.
Ja idem.
Doduše ne mogu vam reć di.
Da me ko od ovih, koji mi idu di mi već idu, ne urekne.

Ali mogla bi zapivat.



E baš mi se piva. I pleše i svaštanešto.
Malo me straj da se ne ureknem.
Al neću znam da neću
Bit će sve savršeno!!!
Pozdrav.

Iskustvo pokazuje




kako je za uspjeh manje zaslužna




sposobnost




od predanosti




Pobjednik je onaj koji sa dušom i tijelom




predaje





onome šta radi!!!

- 12:00 - Komentari (8) - Isprintaj - #