Evo došlo mi je, a zašto bi se kontrolirala kad ne moram.
došlo mi je prinit malo ove moje euforije na ekran ili tastaturu kako već...
Neće me bit neko vrime pa sad i da želim pisat neću moć.
Nekima ću falit, to znam... Prekobrojna je li tako da oću.
Ja, iako sam još tu, već danima nisam.
Satare me ono vrime priprema pred putovanje.
Znate ono kad negdi dolaziš di ti je lipo svi te negdi zovu svi imaju neke kolače, kavice , orahovice....
A jebenti, triba nešto donit, sitnicu.
Pa tih sitnica puta 20.
Na kraju mi se garderoba svela na jednu pristojniju prominu, za na misu, i tuta i patike.
A šta će mi više.
Ali je zato kufer pun slatkiša, rođendanskih poklona, imendanskih sitnica, znakova pažnje dragoj susidi, i još koji univerzalni poklončić za slučaj ako sam koga zaboravila...
Danas i sutra strka, finiširat (reka bi jedan simpa planinar) sve prid put i dignut sidro.
A ustvari nisam zbog ovoga odlučila napisati post.
Nego nešto mi se mota po glavi.
Nisam skoro dvi godine bila na godišnjem, tako je ispalo...
Pri tom su me ove dvi godine poprilično iscrpile, taman kad pomislim evo sve je nekako silo na svoje misto počme nešto drugo.
Imala sam ja i svoju depresivnu zimsku fazu, iz koje sam se dijelom izvuka tako šta sam sebi u glavi zacrtala datum mog odlaska na Sveto Peliško.
I taj datum je sutra.
konačno, dugo čekani datum.
Imala sam svašta nešto proživit do toga dana, i svašta nešto sam proživila.
Kad mi je bilo užasno teško samo bi se promislila ma doće , još malo izdrži...
Ali čovik je prokleto biće...
Život je , ne predvidljiv...
Sad, kad trebam otić sve se promirilo, sve je nekako super i ovdi di sad jesam.
Nema napetosti, nema ne izvjesnoti, nema suza...
Nemam od čega bižat, nema se od čega sklonit i odvojit.
Sve štima.
Ustvari, malo mi je ža otić i ne vidit neke skroz simpa, extra simpa ljude. Malo mi je ža propustit dva vikend i jednu sridu...
Imam osječaj da ću nešto užasno važo propustit. I da to šta ću propusti je ne nadoknadivo.
ustvari ovako sam se osječala prije jedno možda 15 godina...
Pa mi nije jasno šta mi je...
A znam da će mi Dole bit lipo, da lipše ne može.
Da ću se konačno naspavat, odmorit od onih telefonskih poziva koji mi stvaraju grop u grlu.
Odmorit od nekih ljudi koji mi idu na živce svojim prijekornim pogledima
Znam da ću se odmorit od onih obaveza koje moraju biti svaki dan izvršene da bi mogle,nas dvi normalno funkcionirat.
Od određivača raspoloženja, koji su se, ne mogu virovat, u zadnje vrime baš nšto podobrili.
Toliko mi je lipo da me je straj.
Toliko mi je i ovdi lipo da mi je žaj
Malo mi je ža otić, ali to još samo danas.
Sutra kad sidnem u katamaran, kad se odlipim od Splitske rive
Počinje taj dan, koji sam čekala...
Koliko sam ga čekala , jebate...
I sad mi recite da čovik nije prokleto biće
Lipo mi je
A da stavim kamen u postolu!!!
SRETAN VAM USKRS!!!
Post je objavljen 20.03.2008. u 11:47 sati.