Suncokreta2

Idem ča. Neda mi se više pisat. Nemam potrebu. Eto to je prava istina.
O nekim tužnim stvarima mi se neda pisat. Neda mi se kukat. Nema smisla.
Pa to automatski znači da već pola potencijalnih tekstova ne mogu napisat.
Neda mi se ni hvalit. Neda mi se izvještavat kako mi je negdi bilo. S kim mi je dobro bilo i u kojoj mjeri.
Nemam potrebe.
Nemam potebu objavljivat fotografije da se hvalim lipotom kojoj sam bila svjedok.
A to znači da ni druga polovica potencialnih tekstova neće naći utočištena mome blogu.
Mogu vam reč da mi je lipo, u realnom svitu.
Pa vam ne triba bit ža šta idem ča.
Obično najteže opišem sve ono šta mi je lipo.
Mislila sam da će mi se vratit inspiracija i da će mi opet bit gušt pisat, pa taman i največe pizdarije.
Ali ne nalazim trenutno u tome nikakvo zadovoljstvo.
Čirit ću vas ja, to je sigurno.
Nemojte mi zamirit ako vas čirim a ne komentiram, jerbo mi se pari da nisam više u stanju ni komentare ostavljat. Nekako mi se čini da su sve teme prezahtjevne. Pa bi tribalo ulazit u detaljniju analizu ili nedaj Bože u nekakve polemike.
A to mi se neda.
E sad šta je pravi razlog ovom mome stanju, nisam baš sigurna.
Došlo je vrime da saznam.
Ali ne u virtualnom nego, u ovom drugom, realnom svitu.
I zato vam idem ča.
Ne želim da mi blog postane obaveza. Neka mi ostane gušt. Pa mu se možda opet nekad vratim.
Sad je vrime da odem.
Vani je sunce, dolaze puno lipa vrimena, a ja bi puno toga tila
Adio...

E da samo još nešto.
Slatko grka- mi se vidimo ovoga lita.
Brode- ti si tu ionako uvik negdi.
Pupak- obavezno se javi čim dođeš
Chatcheru- ako ikad budeš kroz Split prolazija javi da srknemo tu medicu na rubnome kamenu!!!
Svi ostali a pogotovo oldbat, filipinka, i bilakava , kod vas ću ionako dolazit redovito .
Stojte mi dobro

U jednom mi se trenu pari da blogove pišu samo oni ljudi koji nisu sa nečim zadovoljni kojima nešto fali.
Onda pogledam sve ljude koje čitam i koji mene čitaju pa mi se pari da nije to baš tako.
Baš mi se ne pare neki luzeri, neki tipovi, likovi ili šta ja znam, kojima je život toliko dosadan da ga moraju nadopunjavat, zaokruživat, ukrašavat, sa pisanjem bloga.
Onda me uvati faza da mi se nikoga ne čita, pa da mi se čita samo neke. Pa me čapa da čitam ali ne komentiram, pa me čapa da komentiram a ne čitam...
Pa me uvati da sve napišem šta mi leži na duši, pa me uvati da uopće više ništa ne pišem. Pa me uvati ...
Ma svašta me uvati...
Malo me je proša onaj žar, recimo nekad bi, ustvari vrlo često pisala o nekome tako da ga ni ne spomenem.
Recimo opisivala bi nešto materijalno, skroz materijalno a ustvari govorila o nečem skroz ne materijalnom.
Tako sam zabavljala sebe. Bio mi je baš gušt smislit priču za koju ću samo ja znat o čemu ona govori.
Evo recimo sad ću se skroz prišaltat na drugu priču. Moj radni stol je u prostoru koji je jako prometan. To je privremeno rješenje, zbog nedostatka prostora.
I evo sad u ovom trenutku, baš sad dok ovo pišem dvoje nepoznatih ljudi. Sasvim nepoznaih. Ustvari jedna mama i njeno dite side sasvim blizu mene i bulje. Doslovno bulje. Ka da sam televizija. Ja se suzdržavam da ne puknem od smija. Evo stvarno borim se svim silama da ne puknem. Ne znam zašto sam im ja toliko interesantna. Čak se ne trude kriomice čirit, ko zna biće im se čini da prebrzo mlatim po tastaturi ili šta ja znam...
Pri tom mobitel mi stalno zvoni, a ja moram službeno odgovarat na ne službene pozive. Jer me slušaju. I to ne prikrivaju da slušaju...
Još ova gospođa tako iritantno žvače žvaku da mi dođe zaurlat.
Ne tako davno negdi sam slušala neku emisiju u kojoj su se spominjali neki statistički podaci o tome koliko ljudi pere ruke nakon wc-a.
Podatke sam zaboravila samo znam da veći postotak žena pere ruke nego muškarca.
I uvik sam se pitala zašto ljudi ne peru ruku, to mi nikako nije bilo jasno i ko su ti ljudi i kako izgledaju.
I uvik sam se pitala ko mi garantira da taj neko ko nije opra ruke nije taka bilo šta šta ću posli njega taknut ja.
bljak...
I evo recimo. radim u nekoj maloj sredini, sve dama do dame, intelektualka do intelektualke. A sve oko mene kontaminirano šporkim rukama.
Ma ustvari me zanima kakvu školu triba završit, koliko robe markirane triba kupit i koliko šminke triba stavit na lice, da bi se znalo oprat ruke....
E Bože tila sam napisat nešto sasvim drugo, ma šta drugo treće ili pak četvrto...
Samo još jedna rečenica, meni za dušu.
Nekako me odlazak na Biokovo stalno mimoilazi.
A Biokov mi je puno drago i privlačno. Doduše ne mislim da neće doći vrime za to. Doći će, znam da oće. Kockice se pomalo slažu...

Recimo da sam danas osvojila Oskara.
Ustvari, recimo da se osječam kao da sam osvojila Oskara.



I recimo da se želim zahvaliti svima onima koji su mi na neki način pomogli da ga osvojim.



Prvo se zahvaljujem mami i tati...
Pa se zahvaljujem brodiću šta mi je dao ideju i inspiraciju...
Pa se zahvaljujem vinciju šta me je naučio da planina voli svakog ko nju voli...



Pa se zahvaljujem lipotici šta pomaže maloj suncokreti osvojiti svoga Oskara...



Pa hvala Bogu na lipome vrimenu, na lipome danu i šta je sve bilo kako je tribalo bit.



I na kraju hvala svima iz skupine A , svima šta viruju da nam je samo nebo granica!
Živili!!!

Eto tako mi je došlo.
Tek sam se vratila, i sad mogla bi plakat jer mi je Dole lipo bilo. Ali bilo mi je tako lipo da sam se očistila od sve negativne energije.
Pa čak nemam ni emociju tuge šta sam se vratila, doduše meni je i ovdi lipo.
Ova i ona lipota je totalno različita i triba mi i jedna i druga, ali sad sam se ipak malo utažila pa me ne drži tuga.
Sad sam opet u nekoj trinaestoj dimenziji.
Ovo sve pišem da bi opet mogla pročitat, pa opet pročitat i tako u nedogled. A izgovaram na glas tako ove riči ne budu samo jedna moja trenutna emocija. Ja želim da ovo bude moj preokret.
Ključna rič je želim!!!
A kad ja nešto , stvarno, želim... onda to, ma ajde dosta je pričanja pizdarija!!!
Evo ovako, Ja sam debela prasica!!!
U zadnju godinu dana, po nekoj mojoj procjeni sam se udebljala bar jedno 20 kila. Nemam točne podatke, jer mi ne pada na pamet stat na vagu!!!
Oblije me hladan znoj!!!
Zašto kako i kad se to dogodilo NE ZNAM!!!
Mogla bi krivit, neke ljude, koji su mi zagorčavali život, mogla bi krivit novi posao koji je tatalno drukčiji od prijašnjeg, mogla bi krivit neke teške životne okolnosti . Mogla bi krivit sebe i svoj karakter i to šta volim jest i to šta volim jest krivu hranu u krivo vrime. Mogla bi nać tisuće razloga zašto se to dogodilo, ali neću.
Zaboli me zašto se dogodilo.
Predpostavimo zbog svega po malo. A ja slaba na spizu, a ja ne disciplinirana.
Prije jedno po godine sam već zaključila da sam se strašno udebljala, jedno 10 kila recimo. Jedan konfekcijski broj. Prvo sam rekla da neću komad robe kupit jer da ne želim pokleknut . I da ću se dovest u red- Ipak sam kupila dvoje gaće. Nosila ih neko vrime. Zazimilo .Opet sam rekla da neću kupovat robu. Nekako sam se krpala sa postoječim komadima. Svoj kaput obisila na višalicu i privremeno posudila mamim. Nosila cilu zimu dvi kotule i dvoje samtane gaće koje su se rastegle, pa sam se uspila u njih nekako uvalit.
Obaćala sebi da ću do prolića imat stari konfekcijski broj.
I stvarno prominija se konfekcijski broj, nije više isti ka i onaj jesenjski.
Sad je još broj veči. Išla jutros obuč one gaće šta sam ih u jesen kupila i ne može priko bokova.
Majko moja. Od prošlog lita 2 konfekcijska broja. Koliko je to. Bar 20 kila.
Ne zajebajem se!!!
Sve je dobro dok se ne pogledam na kojoj fotografiji ili nečem tome sličnom.
A ustvari nije to največi problem. Nije to ono šta me je nagnalo na promjene u glavi.
Mislim kad bi imala i 20 kila manje nebi imala idealnu kilažu (po nekim tablicama i štatigajaznam čemu) ali bi se stvarno skroz dobro osječala.
Nije mi debljina uopče estetski problem broj 1.
Jer da imam i 10 kila više nebi izgledala idealno, niti tome težim (izgledati idealno, to je ionako relativna stvar). Jer znam da je to ne moguče i nije mi to primarno u životu. Stvarno nije.
Ali ovo me tijelo sputava.
Koči me , neda mi da radim ono šta želim i ono za šta imam volju.
Pari mi se da sam zakopčana u jednoj velikoj spužvastoj maski.
Da me ta maska sputava, otažava mi hodanje i disanje i oduzima mi slobodu. Meni, nekoj sasvim drugoj osobi od one koju možete vidit i od one koja može to i to postič sa svojim tijelom.
Imam osječaj da samo tribam odkopčat patent i izać.
Iz šetat iz nje.
I bit slobodna.
Eto ja to želim.
Želim slobodu.
I imat ću je.
To sebi obečajem.
Sloboda mi je uvik bila najvažnija.
Nikad mi do nje nije bilo lako doć.
Nikad mi nije bilo lako donit odluku da imam pravo na slobodu.
Znam sad ovdi povlačim neke sasvim druge paralele.
Ali sistem je isti.
Proces oslobađanja mora trajati neko vrime.
To znam.
Probala sam više puta, oslobađala se iz više situacija od više ljudi.
I na kraju uvik bila neizmjerno sretna.
Zato se , evo , danas več veselim.
Svojoj slobodi.
Koja će doć
Koja evo, ustvari, već dolazi.
E sad još samo nešto. Nisam napisala ovaj post, da bi mi iko rekao da sam lijepa ovakva i onakva, da bi mi iko rekao kako treba jest ujutro ovo , popodne ono, navečer ništa. Kako treba bit
discipliniran. Kako treba više sagorjevat nego unostit. Kako bla bla bla.
Ma molim vas, ja sve znam na pamet.
Znate kako se kaže, o novcu najviše pričaju oni koji ga nemaju.
E sad opet ja povlačim jednu moju paralelicu, a ta je da o kilima pričaju najviše oni koji ih imaju.
O dijetama znaju najviše oni koji ih nikada nisu izdržali do kraja...
ne interesira me ta priča...
Nisam ovaj post napisala da me iko tješi ili savjetuje...
Šta ja znam zašto sam ga napisala...
Ali znam šta sam odlučila.
I sad kad sam to na glas izrekla, sad mi nema povratka.
Jer bila bi luzer, samoj sebi.
A to nikako ne želim.
Jer ja nisam luzer, baš naprotiv...