Suncokreta2

U jednom mi se trenu pari da blogove pišu samo oni ljudi koji nisu sa nečim zadovoljni kojima nešto fali.
Onda pogledam sve ljude koje čitam i koji mene čitaju pa mi se pari da nije to baš tako.
Baš mi se ne pare neki luzeri, neki tipovi, likovi ili šta ja znam, kojima je život toliko dosadan da ga moraju nadopunjavat, zaokruživat, ukrašavat, sa pisanjem bloga.
Onda me uvati faza da mi se nikoga ne čita, pa da mi se čita samo neke. Pa me čapa da čitam ali ne komentiram, pa me čapa da komentiram a ne čitam...
Pa me uvati da sve napišem šta mi leži na duši, pa me uvati da uopće više ništa ne pišem. Pa me uvati ...
Ma svašta me uvati...
Malo me je proša onaj žar, recimo nekad bi, ustvari vrlo često pisala o nekome tako da ga ni ne spomenem.
Recimo opisivala bi nešto materijalno, skroz materijalno a ustvari govorila o nečem skroz ne materijalnom.
Tako sam zabavljala sebe. Bio mi je baš gušt smislit priču za koju ću samo ja znat o čemu ona govori.
Evo recimo sad ću se skroz prišaltat na drugu priču. Moj radni stol je u prostoru koji je jako prometan. To je privremeno rješenje, zbog nedostatka prostora.
I evo sad u ovom trenutku, baš sad dok ovo pišem dvoje nepoznatih ljudi. Sasvim nepoznaih. Ustvari jedna mama i njeno dite side sasvim blizu mene i bulje. Doslovno bulje. Ka da sam televizija. Ja se suzdržavam da ne puknem od smija. Evo stvarno borim se svim silama da ne puknem. Ne znam zašto sam im ja toliko interesantna. Čak se ne trude kriomice čirit, ko zna biće im se čini da prebrzo mlatim po tastaturi ili šta ja znam...
Pri tom mobitel mi stalno zvoni, a ja moram službeno odgovarat na ne službene pozive. Jer me slušaju. I to ne prikrivaju da slušaju...
Još ova gospođa tako iritantno žvače žvaku da mi dođe zaurlat.
Ne tako davno negdi sam slušala neku emisiju u kojoj su se spominjali neki statistički podaci o tome koliko ljudi pere ruke nakon wc-a.
Podatke sam zaboravila samo znam da veći postotak žena pere ruke nego muškarca.
I uvik sam se pitala zašto ljudi ne peru ruku, to mi nikako nije bilo jasno i ko su ti ljudi i kako izgledaju.
I uvik sam se pitala ko mi garantira da taj neko ko nije opra ruke nije taka bilo šta šta ću posli njega taknut ja.
bljak...
I evo recimo. radim u nekoj maloj sredini, sve dama do dame, intelektualka do intelektualke. A sve oko mene kontaminirano šporkim rukama.
Ma ustvari me zanima kakvu školu triba završit, koliko robe markirane triba kupit i koliko šminke triba stavit na lice, da bi se znalo oprat ruke....
E Bože tila sam napisat nešto sasvim drugo, ma šta drugo treće ili pak četvrto...
Samo još jedna rečenica, meni za dušu.
Nekako me odlazak na Biokovo stalno mimoilazi.
A Biokov mi je puno drago i privlačno. Doduše ne mislim da neće doći vrime za to. Doći će, znam da oće. Kockice se pomalo slažu...