Suncokreta2

Eto tako mi je došlo.
Tek sam se vratila, i sad mogla bi plakat jer mi je Dole lipo bilo. Ali bilo mi je tako lipo da sam se očistila od sve negativne energije.
Pa čak nemam ni emociju tuge šta sam se vratila, doduše meni je i ovdi lipo.
Ova i ona lipota je totalno različita i triba mi i jedna i druga, ali sad sam se ipak malo utažila pa me ne drži tuga.
Sad sam opet u nekoj trinaestoj dimenziji.
Ovo sve pišem da bi opet mogla pročitat, pa opet pročitat i tako u nedogled. A izgovaram na glas tako ove riči ne budu samo jedna moja trenutna emocija. Ja želim da ovo bude moj preokret.
Ključna rič je želim!!!
A kad ja nešto , stvarno, želim... onda to, ma ajde dosta je pričanja pizdarija!!!
Evo ovako, Ja sam debela prasica!!!
U zadnju godinu dana, po nekoj mojoj procjeni sam se udebljala bar jedno 20 kila. Nemam točne podatke, jer mi ne pada na pamet stat na vagu!!!
Oblije me hladan znoj!!!
Zašto kako i kad se to dogodilo NE ZNAM!!!
Mogla bi krivit, neke ljude, koji su mi zagorčavali život, mogla bi krivit novi posao koji je tatalno drukčiji od prijašnjeg, mogla bi krivit neke teške životne okolnosti . Mogla bi krivit sebe i svoj karakter i to šta volim jest i to šta volim jest krivu hranu u krivo vrime. Mogla bi nać tisuće razloga zašto se to dogodilo, ali neću.
Zaboli me zašto se dogodilo.
Predpostavimo zbog svega po malo. A ja slaba na spizu, a ja ne disciplinirana.
Prije jedno po godine sam već zaključila da sam se strašno udebljala, jedno 10 kila recimo. Jedan konfekcijski broj. Prvo sam rekla da neću komad robe kupit jer da ne želim pokleknut . I da ću se dovest u red- Ipak sam kupila dvoje gaće. Nosila ih neko vrime. Zazimilo .Opet sam rekla da neću kupovat robu. Nekako sam se krpala sa postoječim komadima. Svoj kaput obisila na višalicu i privremeno posudila mamim. Nosila cilu zimu dvi kotule i dvoje samtane gaće koje su se rastegle, pa sam se uspila u njih nekako uvalit.
Obaćala sebi da ću do prolića imat stari konfekcijski broj.
I stvarno prominija se konfekcijski broj, nije više isti ka i onaj jesenjski.
Sad je još broj veči. Išla jutros obuč one gaće šta sam ih u jesen kupila i ne može priko bokova.
Majko moja. Od prošlog lita 2 konfekcijska broja. Koliko je to. Bar 20 kila.
Ne zajebajem se!!!
Sve je dobro dok se ne pogledam na kojoj fotografiji ili nečem tome sličnom.
A ustvari nije to največi problem. Nije to ono šta me je nagnalo na promjene u glavi.
Mislim kad bi imala i 20 kila manje nebi imala idealnu kilažu (po nekim tablicama i štatigajaznam čemu) ali bi se stvarno skroz dobro osječala.
Nije mi debljina uopče estetski problem broj 1.
Jer da imam i 10 kila više nebi izgledala idealno, niti tome težim (izgledati idealno, to je ionako relativna stvar). Jer znam da je to ne moguče i nije mi to primarno u životu. Stvarno nije.
Ali ovo me tijelo sputava.
Koči me , neda mi da radim ono šta želim i ono za šta imam volju.
Pari mi se da sam zakopčana u jednoj velikoj spužvastoj maski.
Da me ta maska sputava, otažava mi hodanje i disanje i oduzima mi slobodu. Meni, nekoj sasvim drugoj osobi od one koju možete vidit i od one koja može to i to postič sa svojim tijelom.
Imam osječaj da samo tribam odkopčat patent i izać.
Iz šetat iz nje.
I bit slobodna.
Eto ja to želim.
Želim slobodu.
I imat ću je.
To sebi obečajem.
Sloboda mi je uvik bila najvažnija.
Nikad mi do nje nije bilo lako doć.
Nikad mi nije bilo lako donit odluku da imam pravo na slobodu.
Znam sad ovdi povlačim neke sasvim druge paralele.
Ali sistem je isti.
Proces oslobađanja mora trajati neko vrime.
To znam.
Probala sam više puta, oslobađala se iz više situacija od više ljudi.
I na kraju uvik bila neizmjerno sretna.
Zato se , evo , danas več veselim.
Svojoj slobodi.
Koja će doć
Koja evo, ustvari, već dolazi.
E sad još samo nešto. Nisam napisala ovaj post, da bi mi iko rekao da sam lijepa ovakva i onakva, da bi mi iko rekao kako treba jest ujutro ovo , popodne ono, navečer ništa. Kako treba bit
discipliniran. Kako treba više sagorjevat nego unostit. Kako bla bla bla.
Ma molim vas, ja sve znam na pamet.
Znate kako se kaže, o novcu najviše pričaju oni koji ga nemaju.
E sad opet ja povlačim jednu moju paralelicu, a ta je da o kilima pričaju najviše oni koji ih imaju.
O dijetama znaju najviše oni koji ih nikada nisu izdržali do kraja...
ne interesira me ta priča...
Nisam ovaj post napisala da me iko tješi ili savjetuje...
Šta ja znam zašto sam ga napisala...
Ali znam šta sam odlučila.
I sad kad sam to na glas izrekla, sad mi nema povratka.
Jer bila bi luzer, samoj sebi.
A to nikako ne želim.
Jer ja nisam luzer, baš naprotiv...