Suncokreta2

Dugo se nisam javljala sa nekim misaonim postom. Virujem da vam je toga falilo.Svašta se događalo kroz vrijeme mog ne javljanja. čak sam u svoj prenatrpani kalendar uspila ubacit još jedan odlazak na Kozjak, do Sv. Ivana, i posli teškog uspona klopu i piće.
Kažu iskusniji planinari da smo skužili bit planinarstva. Malo se penjat pa na nekoj fešti vratit sve kalorije, da se nebi stančali u struku, ustvari koja kalorija više od potrošene nebi bila loše...
Tila sam pri kraju godine napisat jedan post o tome kakava je bila ova 2007. i oprostit se od svih sranja i seratora kojima je misto u toj godini.
Tila sam se ispovidit šta sam sve prvi put napravila ove godine, i nije mi ža.
Tila sam ispričat koji su me ljudi ugodno a koji neugodno iznenadili i koji su me samo iznenadili.
Tila sam ispričat kako su me neki ljudi skroz ugodno iznenadili, a ja ih uopće nisam gledala tim očima...
Neke sam tila i imenovat.
Svašta sam tila.
Nekima sam tila posvetit i nekoliko postova, ali nisam.
Možda i jesam samo oni ne znaju , nisu se pripoznali, nisu ih ni drugi pripoznali.
Jedino je bitno da ja znam da su oni bili tu...
Čudna godina...
I kad je cila godina tako čudna, čudno bi bilo da i njen kraj ne bude čudan
Čudno je koliko stvari čovik može utrpati u jedan dan i čudno je da šta je dan utrpaniji, nekim čudnim stvarima, nudi se sve više nekih čudnih stvari da ih potrpaš u taj isti dan
Znam ništa me ne razumite, ali ja sebe razumim i to je bitno
Pari da mene iko čita jer me razumi
Mene baš svi i čitaju jer me ne razume
Jer da me razume....
Ja Ja Ja, pa mislim, lav sam, šta je tu neobično
Ali sinoć nisam bila jedini divan lavu , u mome životu,
Zamislite to.
Prvo ovako, nenadani poziv, dogovor na brzinu
Ajme šta volim ljude spremne na akciju
Ajme šta volim da ima takvih ljudi oko mene
ajme šta mi je drago da nekima baš ja padnem na pamet
Dolazak na misto dogovora
Na vrime, molim nek se to zapamti
I onda on
Lav
Lavčina!
Čunka
emotivac
Sram me,
nisam znala da Trogir ima dvoranu
A ima
Sram me, nisam bila u Trogiru od...
Neka druga vrimena, nije im misto u ovoj priči
U ovoj priči je misto brodu , gustirni , lipoti, čiovki,
i nikako ne smim zaboravit čovika jogurta...
U ovoj priči je misto svakome koga sam se sitila dok je Gibo piva...
čudno je to kako Gibine pisme mogu u meni izazvat emociju zaljubljenosti
Ne morate mi virovat, bila sam cilu večer zaljubljena na svaku pismu u drugu osobu.
Ali sam je volila svim žarom srca svog, sve do sljedeće ljubavi
Jedino te "zlatne godine" me razvale
Ne znam zašto, i ne znam zašto se svaki put to dogodi, a znam da oče
I one sviće, upaljaći, prskalice mobiteli (to su ta nova vrimena), ruke u zraku i glasovi...
Volim tu šok terapiju, tu neku tugu , sreću, euforiju, sjetu sve izmišano
Pa još kad znaš da su kraj tebe neki dragi ljudi
iako svi oni žive neke svoje priće i svoje ljubavi kroz iste pisme
znam da se očekivalo da ću lipše opisat ovaj koncert , to sam ja
takva je godina, nekakva čudna...
Fale mi i fotografije, brod
mi je obeča objavit jednu za mene na svome blogu
Ako ima koja sa svičama ,to je ta, moja, zlatnogodinasta...
Stiže nam nova
Govore astrolozi da će nam biti svima bolja
valja im virovat
ako i ne virujete, pravite se da jeste
jer pozitivna energija može čuda
u svemu triba nači nešto lipo i reći
ŽIVOTE DOBAR TI DAN
E da, ža mi je šta sam poruku pre kasno vidila, a glasila je:
Ma jel to ti vrtiš šalom?
Svit je mal
blogo svit još manji
al je čudesno divan
vidimo se pupkice !!!

NOVOGODIŠNJA ŽELJA:
SVIMA VAMA ŽELIM, PUNO ZDRAVLJA, MIRA, SLOBODE, SRIĆE I LJUBAVI I DOBROGA SEXA, DOBRIH POSLOVA I BRDO LOVE...
E sad neka svak sebi ove želje rasporedi po svojim prioritetima, nema smisla da vam ja određujem prioritete iako,
O tome ćemo drugi put cila je godina pred nama.
E znate šta, danas mi je imendan!!!
Doduše ne zovem se Silva ali mi ga je pape uvik slavija na današnji dan, pa eto samo tako da znate.
A sad mi ga možete svi čestitat!!!
Idemo!
Hvala, hvala, niste trebali!!!

SRETAN BOŽIĆ SVIMA.
PUNO SRIĆE, ZDRAVLJA I DOBROGA DRUŠTVA!!!
OD SRCA VAM ŽELI VAŠA Suncokreta2

Evo pravo je vrime za zaželit želju i očekivat, da sam dovoljno dobra da mi je Mali Isus ispuni, dobro ajde ili Dida Mraz ili bilo ko...
Zašto bi samo dica mogla pisat pisma, ovome ili onome, gori spomenutom
I zašto bi samo dica imala pravo očekivat da će im se te želje ispunit...
Koristim priliku, možda ovako brže do Njega dođe...
Zaželit ću želju
Nije materijalna, ali ne zato šta nemam materijalnih želja, nego zato šta ih imam toliko materijalnih, da više i sama ne znam koje su...
Daklem, nisam materijalista, je li mi se zato vjerojatnost ispunjenja želje povečava?
Zaželit ću da se riješim emocije koju ne želim!
Ne želim da mi se više ova emocija ponovi, a stalno se ponavlja...
Recimo ovako, društvena sam osoba i volim upoznavat ljude, tu ne mislim samo na pripadnike "jačeg" spola.
Iako glavni krivci ove priče jesu baš oni...
Upoznaš nekog, simpa je, skroz simpa
Dobra priča, slični interesi, ugodno društvo i na kraju i njemu moje je društvo jednako interesantno...
To je moje subjektivno gledanje datog odnosa...
I ...
Pojavi se želja da tu osobu bolje upoznam...
Zajeb, teški zajeb...
Sve je o.k. dok ne uočim neku manu.
Ta mana može biti neka najbanalnija, najgluplja, nekom smiješna sitnica
a meni je brdo, ustvari cila planina (ipak sam dipl. planinar , jelte)
Evo primjer, da malo približim problematiku.
Npr. frajer očajno vozi auto, ima nekakve ne definirane pokrete pri vožnji, a to auto osjeti...
Pa skače, trza se i jauče po cesti...
Kakav je to muškarac koji nema osječaj za volan, nešto s njim nije u redu...
I onda ta mana, više nije smišna nego strašna...
Taj simpa muškarac, pretvara se u jednu ogromnu hodajuću manu i više ne vidim njega ,nego samo nju.
Ne mogu se otet dojmu.
Gotovo je, sve ostalo ta mana anulira i nemam potrebu više išta saznavat o njumu.
Primjer drugi, na početku ista priča, sve ukazuje na to da mi je sugovornik interesantna osoba...
Nađemo se u nekakvom društvu i taj frajer mog života ne uspjeva doći do izražaja...
Ne uspjeva se izborit za svoju rolu od 5 minuta, i...
Puf, pretvara se u svoju manu.
On je samo hodajuća mana i ništa više..
Njega, onog sa početka priče više nema...
I miljon je takvih, svako 5 min provjerava je li sa njegovim automobilčićem sve u redu, nosi boršicu koja mu očajno izgleda, grize nokte...
Užas, oko mene hodaju samo mane, nigdi više nema ljudi
Zona sumraka...
Znam, nije problem u njihovim manama, svi će to pametni reč, je li tako?
Osim toga ko sam ja da o tuđim manama sudim, jer sama sam vriča mana...
Ali nisam ja licemjer, ne prestajem se ja družit sa tim ljudima, nisu oni meni prestali biti interesantni, samo me više ne interesiraju na način na koji sam mislila da jesu
A ja to ne želim
Ne želim više da me te mane toliko smetaju, ne želim da mi te mane postaju primarne.
A postaju.
Vidim samo njih i ništa više.
Želim upoznat jenom nekog ko će imat gomilu mana ali neće ni jedna biti tako velika da njega pretvori u nju.
Ustvari želim se riješit svoje mane.
Želim se riješit, ne dobit, tih svojih munjenih kriterija.
Želim prestat mislit da neko ko nema lipe prste, ko nema tople i žive oči, neko ko loše vozi ili ne može nadjačati masu je samo to i ništa više.
Daj mali Isus sredi mi tu stvar doke je još na vrime!!!

Evo ovako da se odma razumimo.
Od sride(05.12.2007.) mi se morate obračat sa strahopoštovanjem, jerbo sam ja pravi diplomirani planinar.
Hvala , hvala, niste trebali...
Ovo mi je 100 post, i neće biti ništa manje pametan od 101.
Samo tako da se zna.
Neki ljudi dožive preobražaj ,ali ja ne.
Ja sam ja.
Suncokreta2.
Ako niste znali.
Isto tako, ako niste znali, ja o Velebitu neću pisat putopis.
Kako bi se očekivalo od svakog normalnog čovika.
Ja nisam normalna.
To mogu samo reć sama sebi i da vam nije palo na pamet tu rič koristit kao pridjev vezan uz moje ime.
Ako vas, stvarno, ali stvarno, zanima di smo bili na Velebitu i šta smo radili , posjetite Vincija .



Ja jednostavno nisam dorasla tom zadatku, mislim, opisivanja izleta na Velebitu.
To ću ja stisnut u par svojih crtica.
I kad usporedite ta 2 posta nećete virovat da smo se 2 dana nalazili na istome mistu.
Prvo da obznanim svevelikom čitalaštvu da mi je aparat riknuo, već prvi dan. Biće od hladnoće ili godina, ko zna.
Dakle fotografije koje slijede su samo od prvog dana, kada je vrijeme bilo idealno...



Trebam li napominjati da su pogledi koji su nam se pružali bili impresivni.
Trebam li naglašavati da smo uvijek bili na repu kolone, di je ujedno najbolja atmosfera.
Tako da to za ubuduće znaju, oni čangrizavci sa čela, koji protrče kroz prirodu a i ne osjete je.
Je, skužili ste me, to mi je alibi zato šta sam uvik među zadnjima.
Paaa?



Uspon, je bio naporan, iz više razloga, jebate probudili smo se u 4 a išli leč u 1. Osim toga ruksaci su nam bili puni svega i svačega.
Šta se na kraju pokazalo dobrim.
Iako smo svi, baš svi patili pod tim teretom.
Daklem. Penjali se, stenjali, kleli sudbu svoju.
A opet uživali, udisali, mirisali, slušali...
Konačno stigli na odredište.
Planinarski dom , mi zadnji oko 3 ipo.
Već su se svi smistili.
Izvadili spizu i šta ja znam šta...
Dobivamo prve upute, u spavaonicu se ne smi u gojzama.
Sva srića ponili smo papuče.Tribam li vam reć da nam je papuče neko otuđio, tako da smo morali hodat bosi, meni su moje obe ujutro vratili a lipotici samo jednu.
Da mi je znat šta su sa drugom napravili.
U svakom slučaju. Došlo je do selekcije, pušaći ne smiju pušit u domu.
Dobro, ajde, imaju ljudi pravo,ako se trujemo ne tribamo i druge trovat.
Postojao je i jedan komin do doma, di smo se nadali da ćemo lipo sist i utoplo pušit i pit.
Ali ni tu nismo uspili uvatit poziciju.
Dakle pušaći na frišku ariju.
Eto nas Europo, stižemo...
E sad dolazi onaj dio, koji govori zašto je dobro šta su nam ruksaci bili puni, mislim osim spize bilo je i alkohola.
Da , to je bitno. Od 4 popodne do 9 navečer, sidili smo vani, u mrkloj noćini, pili i pušili, pivali i zajebavali se.
Tad sam prvi put skužila zašto Rusi loču onoliko vodke, pa jebenti, griju se.
U stvari smo se i mi samo grijali.
Nismo se opijali, majke mi..
Atmosfera je bila uzavrela, počeli su nam se priključivat i ne pušaći, pa se iz tog može izvuči zaključak da je u paklu ekipa...
Triba li napominjat da su se pivale pisme, za koje nismo ni znali da ih znamo..
Triba li napominjat da se plesalo, da su se razuzdali i oni za koje smo mislili da se ne mogu razuzdat
e šta friška arija i pinku alkohola može učinit od čovika..
Pravoga čovika..
Na kraju smo se ipak dočepali komina, tu smo se spojili sa onim manje otpornim, kojima je vani bilo ladno i pretvorili u jednu predivnu konpaktnu cjelinu...
Smišno je to kako se toliko različitih ljudi i karaktera može dobro zabavit bez da o večini išta i znaš..
I tu je kraj moje priće.
Sutra nas je dočekao tmuran i kišan dan.
Planinarili smo kroz kišu i maglu.



Grintali, beštimali, žalili šta ne možemo bar u pogledu uživat.
Jer čovika koji je bio 5 metara dalje od tebe nisi moga vidit, a kamoli prirodu.
Bogu hvala, vratili smo se u civilizaciju, presvukli se, jer smo bili morkri do gole kože, popili nešto topli i krenuli doma.
Da još jednom naglasim, ovaj tjedan, točnije u sridu, smo polagali ispit, za planinara, i položila sam ga.
Mislim svi su ga položili, šta ne znači da je bilo lako, nego smo mi svi skupa puno pametni.
Posebno bi izdvojila profesoricu, mislim Nadu ili Nedu, iz biologije ili tako nečeg, ona je bila strah i trepet ove škole.
Zahvaljujem joj se na prenesenom znanju i obećajem da nikad neću zaboravit imena prirodnih rezervata u Hrvatskoj...
Nadam se da ćemo se imat prilike još koji put srest, haha, samo se molim
bogu ne u snovima...
Daklem, sad kad sam diplomirani planinar, svečano obećajem da ću planinarit nastavit.
Samo nekim meni svojstvenijim tempom, i ponekim meni važnijim prioritetima.
Ali stvarno, ne zezam se, ovaj vikend neću ići nigdi i već mi fali.
Ko bi reka....
E da, još samo jedna za kraj, iako ovo možda i nema neke logike.
Zaboravila sam navest dvi jako bitne stvari,
Velebitsko pivo zakon
Vratit ćemo se Velebite, sigurno...

Ovo je samo jedno kratko javljanje.
Dojmovi se još nisu slegli.
Još sam u polu snu.
Ali definitivno Velebit zaslužuje više od jednog posta.
U dva dana toliko puno različitih emocija.
Još nisam sigurna šta mi je sve ova avantura značila.
Znam da ću iz nje izvuč sve najbolje.
Malo sam u predivnim pogledima,
malo sam u magli
malo sam u oblacima
malo u pismi i smiju
malo u beštimjama i grintanju
malo u zajebanciji
malo u prepucavanjima
malo u magli i kiši
malo u oblacima
klecaju mi kolina...