Suncokreta2

Evo pravo je vrime za zaželit želju i očekivat, da sam dovoljno dobra da mi je Mali Isus ispuni, dobro ajde ili Dida Mraz ili bilo ko...
Zašto bi samo dica mogla pisat pisma, ovome ili onome, gori spomenutom
I zašto bi samo dica imala pravo očekivat da će im se te želje ispunit...
Koristim priliku, možda ovako brže do Njega dođe...
Zaželit ću želju
Nije materijalna, ali ne zato šta nemam materijalnih želja, nego zato šta ih imam toliko materijalnih, da više i sama ne znam koje su...
Daklem, nisam materijalista, je li mi se zato vjerojatnost ispunjenja želje povečava?
Zaželit ću da se riješim emocije koju ne želim!
Ne želim da mi se više ova emocija ponovi, a stalno se ponavlja...
Recimo ovako, društvena sam osoba i volim upoznavat ljude, tu ne mislim samo na pripadnike "jačeg" spola.
Iako glavni krivci ove priče jesu baš oni...
Upoznaš nekog, simpa je, skroz simpa
Dobra priča, slični interesi, ugodno društvo i na kraju i njemu moje je društvo jednako interesantno...
To je moje subjektivno gledanje datog odnosa...
I ...
Pojavi se želja da tu osobu bolje upoznam...
Zajeb, teški zajeb...
Sve je o.k. dok ne uočim neku manu.
Ta mana može biti neka najbanalnija, najgluplja, nekom smiješna sitnica
a meni je brdo, ustvari cila planina (ipak sam dipl. planinar , jelte)
Evo primjer, da malo približim problematiku.
Npr. frajer očajno vozi auto, ima nekakve ne definirane pokrete pri vožnji, a to auto osjeti...
Pa skače, trza se i jauče po cesti...
Kakav je to muškarac koji nema osječaj za volan, nešto s njim nije u redu...
I onda ta mana, više nije smišna nego strašna...
Taj simpa muškarac, pretvara se u jednu ogromnu hodajuću manu i više ne vidim njega ,nego samo nju.
Ne mogu se otet dojmu.
Gotovo je, sve ostalo ta mana anulira i nemam potrebu više išta saznavat o njumu.
Primjer drugi, na početku ista priča, sve ukazuje na to da mi je sugovornik interesantna osoba...
Nađemo se u nekakvom društvu i taj frajer mog života ne uspjeva doći do izražaja...
Ne uspjeva se izborit za svoju rolu od 5 minuta, i...
Puf, pretvara se u svoju manu.
On je samo hodajuća mana i ništa više..
Njega, onog sa početka priče više nema...
I miljon je takvih, svako 5 min provjerava je li sa njegovim automobilčićem sve u redu, nosi boršicu koja mu očajno izgleda, grize nokte...
Užas, oko mene hodaju samo mane, nigdi više nema ljudi
Zona sumraka...
Znam, nije problem u njihovim manama, svi će to pametni reč, je li tako?
Osim toga ko sam ja da o tuđim manama sudim, jer sama sam vriča mana...
Ali nisam ja licemjer, ne prestajem se ja družit sa tim ljudima, nisu oni meni prestali biti interesantni, samo me više ne interesiraju na način na koji sam mislila da jesu
A ja to ne želim
Ne želim više da me te mane toliko smetaju, ne želim da mi te mane postaju primarne.
A postaju.
Vidim samo njih i ništa više.
Želim upoznat jenom nekog ko će imat gomilu mana ali neće ni jedna biti tako velika da njega pretvori u nju.
Ustvari želim se riješit svoje mane.
Želim se riješit, ne dobit, tih svojih munjenih kriterija.
Želim prestat mislit da neko ko nema lipe prste, ko nema tople i žive oči, neko ko loše vozi ili ne može nadjačati masu je samo to i ništa više.
Daj mali Isus sredi mi tu stvar doke je još na vrime!!!