Suncokreta2

Evo samo da se javim.
Svim mojim obožavateljima.
Znam da svi jedva čekate da ja nešto napišem.
Znam, da svi upijate svaku moju rič.
Svaku moju misao.
Pogotova ako u sebi sadrži znak ili slovo č ili ć.
Znam da o mojim napisanim tekstovima, razmištljate danima.
Analizirate ih, pokušavate ih primjenit u životu.
Znam da dnevno kliknete stotinu puta na moj blog, u nadi da sam ja još nešto pametno i dubokoumno napisala.
Znam da svi razmišljate kako ja, predivna, savršena i ne ponovljiva osoba imam , uz tako buran društveni život, vrimena ili volje podariti vam trenutke svoje intime i slabosti.
I znam da nikako ne možete dokučiti odgovor.
Pa neka to ostane moja mala tajna...
Samo sam vam tila reč da od večeras ništa više neće biti kao prije.
Dobila sam sms-om poruku, čiji sadržaj neću navodit, ali koja mi obečava da ću nakon ispunjenja navedenih zahtjeva , večeras doživiti čudo.
Eto , ja sam zahtjeve ispunila, i sad mi ne preostaje ništa nego da se za čudo pripremim.
Kad dođem doma, tuširat ću se, depilirat, ošišat nokte i iščupat obrve.
Potražit ću najlipšu odjevnu konbinaciju, obut čizme koje mi najlipše istiću moju bezprijekornu figuru, stavit malo pudera na lice, povuć trepavice dva puta maskarom.
Namirisat se.
Stavit malo gela u kosu!
Sist i čekat.
Mislim, čuda se događaju.
Ja u to stvarno virujem.
Pogotovo u ovo doba godine.
Pogotova ako disciplinirano šaljete sve mailove, sms poruke i šta ja znam šta sve ne, koji nagovještaju nešto lipo.
Čudesno, na granici ne mogučeg.
Ako ne virujete, ja vam ne mogu pomoć
Možda vam može pomoć samo čudo...
Pa sad vi odlučite bili tili da vam čudo pomogne ili ne...
Meni hoće, i mora i može, jedino,
čudo pomoć



APDEJT: SKORO SAM ZABORAVILA



Zabranjeno Pusenje
Dan Republike

Danas je Dan Republike
i stari je popio malo
na televiziji Lepa Brena
i stari se sjeca ratnih vremena

Da bi danas bilo bolje
oni su poturali svoja pleca
gazili hladne rijeke
jeli koru s' drveca

Zao mu je sto neki misle
da je zivot negdje drugdje
i ne sanja se vise stari san
cekaju pasos da odu van

Ref. 3x
Danas je dan, Dan Republike

I stara kaze, Dragane suti
skrati jezik, mogu te cuti
dan, Dan Republike
danas je dan, Dan Republike


Danas je Dan Republike
i stari se sjeca ratnih dana
zao mu je sto se ni klinci
vise ne igraju partizana

Danas svako zna
da je glava samo jedna
danas svako zna
pred kim pasti na koljena

Danas je Dan Republike
stari kaze otvorite prozore
pijan je i cini mu se
da logorske vatre u daljini gore

Ref. 3x

I stara kaze, jesil normalan Dragane
zatvaraj prozore, ne radi grijanje

Ref. 3x

I stara kaze, Dragane suti
skrati jezik, mogu te cuti

Eto Bogu hvala, nisam se uspila pokarat sa svim svojim prijateljima, proša je i ovaj vikend.
Iako mogla bi ovu rečenicu pročitat i nekom drugom kontekstu, pa bi činjenica da nisam uspila mogla bit i žalosna, ali o tome nekom drugom zgodom ili bolje rečeno nikad...
Ja inaće, apolitična, ali provokatorski raspoložena, ne znam zašto ali gušt mi je komunicirat sa ljudima na rubu dramatičnosti.
Ne volim ja baš svađe, nego volim prepucavanja i nadmetanja, volim , guštam u raspravama. Pa se često zauzmem za stavove koji baš i nisu moji, ali su kontra moga sugovornika...
Ja inače apolitična, ovih sam se dana pretvorila u exstremno političnu osobu, iako se baš u politiku ne razumim, to me nije spriječilo da o njoj pričam, da provociram i u provokacijama uživam. Baš sam guštala.
Svi oni koji su se osjetili izj...ni od strane mene, možete mi se slobodno javit. Pa da se pokaramo kako pravda nalaže.
Neću politiku u moju butigu...
Dosta.
Di sam bila?
Zašto nema fotografija?
Bila sam u glavnom nam gradu, ponila aparat.
Ništa nisam fotografirala.
Nešto nisam smila, nešto nisam mogla, za nešto nisam imala vrimena.
Guštala, stvarno guštala.
Vozila sam se Dalmatinom, stotinu puta do sada, ali sam i ovaj put guštala- ka i prvi.
Lipa mi je Naša zemlja, stvarno mi je lipa, i negdi mi sazrjeva ideja da je stvarno cilu upoznam...
Prošla sam kraj Karlovca i sitila se catchera
odma mi padne on na pamet kad se spomene grad na četiri rijeke...
U Zagrebu se sitila Pupkica što više i kontaktirala, ali se nismo vidile.
Nema veze ostavit ćemo to za neka bolja vrimena.
Gledala Velebit, divila mu se i veselila.
Jer srest ćemo se On i ja vrlo brzo. Za 5 dana.
Već me vata euforija.
Al triba proživit ovaj tjedan...
Postavit neke temelje za učenje, puno toga moram naučit.
Savladat gradivo, u kratkome roku
Vate me panika, o poslu ja to
Ima još nekih stvari koje moram savladat.
To nije o poslu.
Ali, sve u svemu bez obzira na neizvjesnost
Poslovnu, političku , ljubavnu i štajaznam kakvu sve ne
Veselim se ovom tjednu i svim sljedečim tjednima
Do konačnih rezultata.
Jer, priznajte bilo bi strašno dosadno da je sve izvjesno.
Doduše lakše bi se disalo, spavalo, manje bi se jelo i pušilo...
Ali život je i onako pun neizvjesnosti, zato triba uvik prvo zgrabit desert!!!

APDEJT
POLITIKA

Politika me u životu uvijek pratila u stopu
Bacala duge sjene uvijek kad mi krene
Od radnih akcija, stabilizacija i rata
Privatizacija i zatvorenih vrata
Tvornica
Oduvijek mi za petama

Čega god da se prihvatim, ona me podsjeti
Da ju na ovom poluotoku valja držati na oku
Trudio sam se iz petnih žila
Da nađem mjesto gdje još nije bila
I naš'o ga
Usred tvoga kreveta

A kad se stisnem uz tvoje toplo dupe
Meni je super
Kad se stisnem uz tvoje toplo dupe
Meni je super

Ogorčenje me izjeda iznutra kao rak
Tupi jalovi bijes krade mi zrak
Kad vidim taj puk kako vjerovati voli
Kako bivši drug može postat' gospodin,
Kako psuje,
Za koga glasuje

Politika me u životu uvijek pratila u stopu
I bacala duge sjene uvijek kad mi krene
Trudio sam se iz petnih žila
Da nađem mjesto gdje još nije bila
I naš'o ga
Usred tvoga kreveta

A kad se stisnem uz tvoje toplo dupe
Briga me da l' marka raste il' pada
Jedino znam da mi je super
I da te imam sada

Kad se stisnem uz tvoje toplo dupe
Meni je super
Kad se stisnem uz tvoje toplo dupe
Meni je super


--------------------------------------------------------------------------------

Kako to već , kod mene, u životu biva ako o nečemu pričam sa nekim vremenskim odmakom to više ne liči na ono šta sam stvarno doživila.
Iz više razloga, jer emocije, ipak, splasnu a i dogodi se tisuće nekih drugih situacija koje mi zaokupe misli.
Pa možda neću, ustvari sigurno neću , uspit prenit ni stoti dio onog šta sam proživila u prošlu nedilju...
Ali red je da to ipak objavim...
Bili smo na Kozjaku. Neš ti planine, ustvari i nije planina nego brdo.
Pih....
Evo dokaz da je sve u životu relativno.
Nebi trebalo bit, nebi trebalo kažem, da planinarski izlet ,sa naglaskom planinarski, bude najsavršeniji na jednome brdu.
I to na brdu sa kojeg se vidi Split i cila Kaštelanska , propala, industrijska zona i...
Di je tu lipota.
Nekako me najviše veseli maknut se od grada i civilizacije, zgrada i cesta, smoga i....
I onda u tom najbezveznijem, tako se mislilo, ambijentu se doživi najlipše planinarsko iskustvo.
Ili alpinističko.
Alpinističko iskustvo na brdu.
Nevjerojatno.
E samo još prije nego šta pređem na stvar povukla bi jednu paralelu...
Je li moguće da penjući se na brdo doživimo alpinističko iskustvo, je
e...
ma nema veze imam neke asocijacije...
Sa nama su bili zgodni "barbe" iz gorske službe spašavanja, i strpljivi nadasve.



Radili smo alpinističku vježbu penjući se na jednu stinu.
Dobili smo instrukcije, osigurali su nas konopima i sebe naoružali ogromnim strpljenjem
I avantura je počela.
Početna zezancija, o mogučem ne uspjehu osvajanja, taaaaako velikog i klizavog vrhunca,se pretvorila u pravu paniku.
A panika u želju da šta prije dođem na red i pokušam, iako znam da ne mogu...
Normalno da ih je bilo sposobnijin i manje sposobnih ali svi su se popeli, bar iz naše grupe...
tananana
evo još jedna paralela za kraj
ma koliko god izgledalo ne osvojivo, a izgledalo je, ipak je moguće
skroz je moguće
zašto bi tako lipi vrhunci bili rezervirani za one sposobnije



Možda sam baš ja "brdu" ostavila najbolji umjetnički dojam, prilikom penjanja.
Možda bi baš "Brdo" najviše od svega volilo da mu se ja vratim.
A vratit ću se sigurno, jer adrenalin nakon obavljenog penjanja ništa, baš ništa ne može zamijenit.
I sad još samo jedna mala rekapitulacija.
Brdo, ne osvojiva klizava stina, pogled na kaštelanski zaljev, neš ti.
Ustvari najlipše planinarsko iskustvo, osvojiva stina, ogromna količina adrenalina i divan pogled na otoke.



Sve je moguće...

Izašla sam sinoč na balkon zapalit duvan.
I vidim da su stabla u ulici ostala bez listova.
Jutros sa prozora firme ista slika.
Smokva u dvoru ogoljena, sa par žutih listova.
Reka mi je pape čuvaj se oblačne bure
i vedroga juga.
Jebate ladno je...
Dan je pre kratak..
Ja bi samo spavala
i nebi se micala...
Možda sam medvjed...
ili jež
prije medvjeda
Mrzim zimu
Ajme šta mrzim zimu...

Danas mi je eto nekakav takav dan.
Da mi se ništa neda a to me opet baca u očaj.
Pročitala sam , maloprije, jedan odličan članak u kojem se objašnjava zašto se neko nikada u životu ne makne sa mista.
A to nešto je takozvana zona udobnosti.
U zadnje vrime mi se baš događa da se nalazim u toj nekoj zoni.
Kao tila bi nešto prominit ali me je na određeni način strah šta će ta promjena donit.
Pa živim, kao u nekom sigurnom okruženju, koje me ustvari ne čini sretnom.
Šta ako mi bude još gore.
Svjesna sam da je to samo alibi za ljenost, da nikako ne može biti razlog ostanka na istome mjestu.
Tim više šta stvarno mogu sama sebi biti primjer, kako kad se odlučim i krenem u neku promjenu to uvik puno bolje završi nego šta sam i sama mogla zamislit.
Dakle već iz mojih vlastitih primjera, znam da se svaka promjena isplati.
I to najmanje na kvadrat!!!
Pa zašto im se opet opirem, nebi tribala, znam da nebi tribala.
Kao ovako mi je udobno, već imam neku šablonu po kojoj se sve odvija, pa eto zašto srljat u nešto drukčije.
A znam, definitivno znam da me čim jedan putokaz usmjerim u drugom smijeru, ili čim ubrzam tempo, čeka nešto sasvim novo drugačije i bolje.
Kad sam počela pisat ovaj tekst bila sam debelo uvjerena da sam ja jedna od onih koji žive začahureni u svojoj tzv "zoni udobnosti" kako grintam na loše podiljene karte i ništa ne poduzimam.
Međutim, to mi se često događa, ovo pisanje posta mi bude svojevrstan razgovor sa samom sobom. A kako vodim neki dialog jednostavno saslušam i onu drugu stranu.
I u trenutku skužim, kako ja ni u kom slučaju nisam osoba koja živi u toj zoni.
Dobro, valjda, nekad stanem da se odmorim.
Ali, ustvari, u zadnjih par godina sam se odlučila na neke stvarno generalne promjene.
E da, ljudi koji su začahureni u toj zoni, najčešće se ne miću iz nje zbog straha.
Šta ne znaći da oni koji se pokrenu, ne proživljavaju strahove, ali strah nije nužno zlo.
Može nas i usmjeravat ili držati na oprezu.
A trenutak izlaska iz zone i otiskivanja u neki drugi svijet, je ustvari, predivan.
Toliko predivan da se nikako nebi toga trebala bojat.
I eto kraj posta.
Mislila sam da će završit tako da ću samu sebe izgadit jer sam pušioničar.
Ali za veliko čudo nije.
Baš suprotno, evo dobila sam forcu idem izać iz ove dosadne zone.
Šta ne znaći da ću već sutra imat gotov rezultat, ali već danas ću biti sretnija nego jučer.
Krečem!!!

Obično, kažem obično jer je ovo moje trenutno stanje vrlo ne obično za mene, je ovo godišnje doba kad me vata luđačka depresija.
Ja suncokreta2, tip sam koji mrzi zimu, ne voli je iz dna duše, a nekako početak te zime uvik povezujem sa vladavinom škorpiona.
Satare me, kraći dani, hladnoća linost.
E sad dani jesu kraći, ali nemam ja ništa protiv noći, hladnoća i nije baš neka, ajde dobro malo ujutro i navečer ali dani su lipi.
A mene drži neka euforija.
Dobro raspoloženje, za ne virovat, i optimizam.
Sve mi se pari da će se baš nešto savršeno dogodit.
I to jedva čekam.
Pa tražim i bauljam ne bi li šta prije došla do tog nečeg savršenog.
I tako tražeći i čekajući guštam.
Nemama blage veze šta mi je.
Jer stvarno ovo nije moje godišnje doba.
Nikad nije bilo.
Baš svi koji me znaju, uvik zakolutaju očima kad im na pitanje kako sam odgovorim a kako ću bit za vrime škorpiona.
A ne ne, ove godine nije tako.
Tek sam danas skužila da je vladavina već poprilično u toku.
A meni ništa.
Mislim, meni ništa nije crnjak.
Savršeno sam dobre volje, savršeno sam raspoložena za glupiranje, savršeno me boli k... za glupe komentare...
Još ne mogu doć sebi.
Šta mi se to prilomilo, kad i kako.
Je, jedino me malo živcira ovaj Internet.
Jednostavno ne mogu ljudima ostavljat komentar.
Kompjuter mi je užasno spor i teško otvara stranice, za popizdit.
Ali se meni ne popižđuje.
Opet ne znam zašto.
Je, malo me ebe nestrpljivost.
Tila bi da mi se da odma sto odgovora na jedno pitanje. Da se odma sve izdogovaramo, da se odma sve dogodi, ne volim odugovlačenje
To je istini, ali me ni to ne može izbacit iz takta.
Jer ima drži u tome čekanju…
Baš me drži neki dobar film.
A nemam blage veze kako i zašto se to događa.
Ili su se planete poremetile, zviježđa ili šta ja znam šta usljed neke turbo snaže eksplozije u svemiru.
Ili planet (ko zna koji je) škorpiona ima neku tešku anomaliju, pa nije više u stanju trati pošten svit
Ili je ovo jedna od vrlo ne običnih godina.
Ili sam se predozirala kofeinom
Ili sam se predozirala optimizmom
Ili nisam, ali bi…
Živija hedonizam
Živila sloboda govora i pisane riči
Živila vladavina škorpiona, bar ove godine….

Ako vas ,baš, interesira vidit i pročitat kako to opisuju prave face planinarstva i fotografije svratite, svakako, kod barba broda i vrloga vincija.
Virujem da ćete tamo pronaći apsolutno sve šta bi vas moglo interesirati vezano za ovaj planinarski podhvat. A da je pri tom napisano u ozbiljnom tonu sa naglaskom na stučne pojmove.
Ja nisam od te vrste. Šta ne znaći da manje uživam od njih dvojice, penjući se i osvajajući vrhove i vrhiće.
Moja opčinjenost planinarstvoj je sve veća i od prvobitne želje da se dobro zabavim i ništa više, ostalo je samo ono "više". Ustvari, izazov mi je što više i što ljepši pogled.
he he. Da je znat o čemu ja pričam...
Idemo. Bit će opet isto...
Puno fotografija malo riči.
Jer nisam u stanju opisat ni predočit koliko je lipo.
A lipo je za ne virovat...
Početna točka Zavojane, cilj planina Šibenik- ko je čuo za nju nek digne dva prsta, vrh Sv. Mihovil 1247m.
Glavna čunka barba Stipe Božić.



Pokušavala sam slikat planinu tako da se vidi kako je velika ali nisam uspila.
U stvarnosti izgleda veličanstvenije i teško osvojivo.



Krenuli smo sa usponom vjerujući da se vrh nalazi ne tako daleko, optimizam je bio obrnuto proporcionalan kapljicama znoja, ili bolje rečeno decilitrima znoja.





Deprimirajuća je činjenica da je vrh jako daleko, ali kao tješimo se da ga bar vidimo. Iako otvaraju se neki novi vidici.
Ne znam koliko je to prepoznatljivo ali na putu do glavnog cilja osvajali smo nekoliko vrhova.
Vjerujući da je svaki sljedeći i konačni.
Jedino nas je malo bunilo šta nigdi nismo vidili ni čuli one koji su bili isprid nas.
Bar jedno uru vrimena, a tu vam spadaju na početku spomenuti i jedan i drugi gospodin.
Ja sam bila na začelju, samo tako da se zna.



Evo još jedan lažnjak, koliko samo u životu osvojimo lažnih vrhova, samo šta osvajajući i taj lažni otvore nam se neki divni pogledi.
Kao recimo na Pelješac!



ili recimo, na stotine vrhunaca koje želimo osvojiti, ili koje ćemo morati osvojiti da bi došli do željenog...



Kada se padne u laku depresiju, zbog teških uspona i lažnih vrhunaca ne triba posustajati. Jer ima onih kojima su uvjeti teži nego nama, a isto uporno grabe dalje



Nema odustajanja.
Još malo...
Vrh je osvojen



Neki su odložili svoja pomagala
Neki su se rastezali



neki su samo sidili i uživali



Barba Stipe nam je rekao da nikad ovoliko ljudi nije bilo na ovome vrhu...




Nažalost povratak je usljedio jako brzo, bar za nas koji smo došli zadnji.
A tek je onda usljedilo iznenađenje...
Odlazak u etno selo i domaća spiza



Ma život je sinfonija



I još puno toga ali mi ne stane u ovu štoriju..

Zadnjih, možda malo više, godinu dana, puno mi je ljudi ušlo u život...
Neki su ostavili trag mali, neki malo veči, neki još traju...
Ali šta me ustvari fascinira, i počela sam vjerovati da je to neka viša sila..
Ne mislim na ljude koji su tek tako prošetali kroz moj život,nego na one koji su ušetali sa namjerom da ostanu...
Ustvari šta mi se događalo, bila sam emocionalno vezana za nekog, pa mi je uspio ušetat neko drugi ko je tog prvog potisnuo, ustvari mi je olakšao riješit se emocije , ne ljubavi, nego osječaja pripadnosti i duga prema nekome kome ja ionako ne pripadam, niti taj meni pripada...
Je, malo je konplicirano pisat o svemu ovome a ništa ne objašnjavat, a to ne mogu, i ne želim...
Ovako, kad se sad okrenem unazad 1,2,3,4,5,6,7 evo kroz godinu dana7 ljudi mi je ušlo u život, onako zaozbiljno, neko sa večeom neko sa manjom namjerom da ostane i ja za nekog sa večom i za nekog sa manjom željom da ostane. Ali šta me fascinira, dok su se naši odnosi raščiščavali , ja nisam ni bila svjesna kako mi je već neko drugi ušetao u život. Tako da ni za kim nisam patila, niti sam podlegla upornošću onih koji su za mnom patili...
Nisam sigurna jesam li uspila izgovorit ono šta mislim.
Ali jednostavno sažeto, Bog bi mi nekoga poslao prije nego šta bi ja razriješila odnos sa onim koga mi odnosi, tako da jednostavno nisam bila u kurcu.Dobro ne mogu reć da mi zbog tih ljudi nije žao, ali žao mi je samo zato šta nisu ono šta sam mislila da jesu.
A njihov odlazak iz mog života ne doživljavam kao gubitak...
Dapaće, u nekim pričama i doživljavam kao veliki dobitak.
E sad, tribam li virovat da je to Božijih ruku djalo ili sam konačno došla do stanja da na vrime uočim "falingu".
Kad , pogledam, ne uočim je baš na vrime, trpeča sam ja i tolerantna.
Možda previše tolerantna, ali skužila sam da ima ljudi koji jednostavno nisu zdrave glave, da ima i kukavica koji bi ali nisu u stanju , da ima, ma svačega ima...
Da li sam to ja ili On, da li ne svjesno, ipak radim neku selekciju ili mi on pomeže, ne znam.
Samo znam da od tih 7 - troje još egzistira, pari mi se da ih je na vidiku još dvoje- volila bi. A jedan je upravo otišao...
Pa pa...
Je li mi to On pravi misto za nekog novog,
volila bi da je tako...
Baš mi triba jedno slobodno misto, za nekog ubacit..