Suncokreta2

Evo ovako da se odma razumimo.
Od sride(05.12.2007.) mi se morate obračat sa strahopoštovanjem, jerbo sam ja pravi diplomirani planinar.
Hvala , hvala, niste trebali...
Ovo mi je 100 post, i neće biti ništa manje pametan od 101.
Samo tako da se zna.
Neki ljudi dožive preobražaj ,ali ja ne.
Ja sam ja.
Suncokreta2.
Ako niste znali.
Isto tako, ako niste znali, ja o Velebitu neću pisat putopis.
Kako bi se očekivalo od svakog normalnog čovika.
Ja nisam normalna.
To mogu samo reć sama sebi i da vam nije palo na pamet tu rič koristit kao pridjev vezan uz moje ime.
Ako vas, stvarno, ali stvarno, zanima di smo bili na Velebitu i šta smo radili , posjetite Vincija .



Ja jednostavno nisam dorasla tom zadatku, mislim, opisivanja izleta na Velebitu.
To ću ja stisnut u par svojih crtica.
I kad usporedite ta 2 posta nećete virovat da smo se 2 dana nalazili na istome mistu.
Prvo da obznanim svevelikom čitalaštvu da mi je aparat riknuo, već prvi dan. Biće od hladnoće ili godina, ko zna.
Dakle fotografije koje slijede su samo od prvog dana, kada je vrijeme bilo idealno...



Trebam li napominjati da su pogledi koji su nam se pružali bili impresivni.
Trebam li naglašavati da smo uvijek bili na repu kolone, di je ujedno najbolja atmosfera.
Tako da to za ubuduće znaju, oni čangrizavci sa čela, koji protrče kroz prirodu a i ne osjete je.
Je, skužili ste me, to mi je alibi zato šta sam uvik među zadnjima.
Paaa?



Uspon, je bio naporan, iz više razloga, jebate probudili smo se u 4 a išli leč u 1. Osim toga ruksaci su nam bili puni svega i svačega.
Šta se na kraju pokazalo dobrim.
Iako smo svi, baš svi patili pod tim teretom.
Daklem. Penjali se, stenjali, kleli sudbu svoju.
A opet uživali, udisali, mirisali, slušali...
Konačno stigli na odredište.
Planinarski dom , mi zadnji oko 3 ipo.
Već su se svi smistili.
Izvadili spizu i šta ja znam šta...
Dobivamo prve upute, u spavaonicu se ne smi u gojzama.
Sva srića ponili smo papuče.Tribam li vam reć da nam je papuče neko otuđio, tako da smo morali hodat bosi, meni su moje obe ujutro vratili a lipotici samo jednu.
Da mi je znat šta su sa drugom napravili.
U svakom slučaju. Došlo je do selekcije, pušaći ne smiju pušit u domu.
Dobro, ajde, imaju ljudi pravo,ako se trujemo ne tribamo i druge trovat.
Postojao je i jedan komin do doma, di smo se nadali da ćemo lipo sist i utoplo pušit i pit.
Ali ni tu nismo uspili uvatit poziciju.
Dakle pušaći na frišku ariju.
Eto nas Europo, stižemo...
E sad dolazi onaj dio, koji govori zašto je dobro šta su nam ruksaci bili puni, mislim osim spize bilo je i alkohola.
Da , to je bitno. Od 4 popodne do 9 navečer, sidili smo vani, u mrkloj noćini, pili i pušili, pivali i zajebavali se.
Tad sam prvi put skužila zašto Rusi loču onoliko vodke, pa jebenti, griju se.
U stvari smo se i mi samo grijali.
Nismo se opijali, majke mi..
Atmosfera je bila uzavrela, počeli su nam se priključivat i ne pušaći, pa se iz tog može izvuči zaključak da je u paklu ekipa...
Triba li napominjat da su se pivale pisme, za koje nismo ni znali da ih znamo..
Triba li napominjat da se plesalo, da su se razuzdali i oni za koje smo mislili da se ne mogu razuzdat
e šta friška arija i pinku alkohola može učinit od čovika..
Pravoga čovika..
Na kraju smo se ipak dočepali komina, tu smo se spojili sa onim manje otpornim, kojima je vani bilo ladno i pretvorili u jednu predivnu konpaktnu cjelinu...
Smišno je to kako se toliko različitih ljudi i karaktera može dobro zabavit bez da o večini išta i znaš..
I tu je kraj moje priće.
Sutra nas je dočekao tmuran i kišan dan.
Planinarili smo kroz kišu i maglu.



Grintali, beštimali, žalili šta ne možemo bar u pogledu uživat.
Jer čovika koji je bio 5 metara dalje od tebe nisi moga vidit, a kamoli prirodu.
Bogu hvala, vratili smo se u civilizaciju, presvukli se, jer smo bili morkri do gole kože, popili nešto topli i krenuli doma.
Da još jednom naglasim, ovaj tjedan, točnije u sridu, smo polagali ispit, za planinara, i položila sam ga.
Mislim svi su ga položili, šta ne znači da je bilo lako, nego smo mi svi skupa puno pametni.
Posebno bi izdvojila profesoricu, mislim Nadu ili Nedu, iz biologije ili tako nečeg, ona je bila strah i trepet ove škole.
Zahvaljujem joj se na prenesenom znanju i obećajem da nikad neću zaboravit imena prirodnih rezervata u Hrvatskoj...
Nadam se da ćemo se imat prilike još koji put srest, haha, samo se molim
bogu ne u snovima...
Daklem, sad kad sam diplomirani planinar, svečano obećajem da ću planinarit nastavit.
Samo nekim meni svojstvenijim tempom, i ponekim meni važnijim prioritetima.
Ali stvarno, ne zezam se, ovaj vikend neću ići nigdi i već mi fali.
Ko bi reka....
E da, još samo jedna za kraj, iako ovo možda i nema neke logike.
Zaboravila sam navest dvi jako bitne stvari,
Velebitsko pivo zakon
Vratit ćemo se Velebite, sigurno...