Suncokreta2

Bez riči...





















A neki i bez džonova...

Sretan ti MDPPPPŽ Day!

Danas je Međunarodni Dan Prokleto Prekrasnih i Prejebeno Pametnih Žena
Pa te molim da pošalješ ovu poruku onima koji odgovaraju ovom opisu. Molim te, nemoj je slati natrag meni jer sam je ja već primila od jedne prokleto prekrasne i prejebeno pametne žene.
Zapamti ovaj moto i slijedi ga:

"Život ne bi trebao biti putovanje prema grobu s namjerom da tamo stigneš sigurno, u lijepom i dobro očuvanom tijelu, nego je cilj prolunjati stranputicama s čokoladom u jednoj ruci i bocom vina u drugoj, izrabljenog tijela do daske, apsolutno iscrpljena i vičući:
"UUU HUUU koja je ovo luda vožnja bila……...!"

Želim ti prekrasan dan!

U svakoj starijoj osobi je jedna mlađa koja se pita koji se vrag tu desio.
-Cora Harvey Armstrong-

U meni vrišti jedna mršava ženskica koja hoće izaći. Obično mogu ušutkati
kuju s keksima.

Najteže godine života su one između deset i sedamdeset.
-Helen Hayes (at 73)

Ne želim o njima razmišljati kao o dlačicama na bradi. O njima razmišljam kao o obrvama.
-Janette Barber-

Stvari će se strašno pogoršati prije nego postanu još lošije.
-Lily Tomlin-

Moja druga najdraža obaveza u kući je peglanje. Prva je lupanje s glavom u gornji okvir kreveta na kat sve dok se ne onesvijestim.
-Erma Bombeck-

Čovjek mora napraviti ono što čovjek mora napraviti. Žena mora napraviti ono što on ne može.
-Rhonda Hansome-

Fraza "zaposlena majka" je suvišna.
-Jane Sellman-


Svaki put kad zalupim vrata stvarnosti, ona DOJURI KROZ PROZOR.
-Jennifer Unlimited-

Ono što žene moraju raditi, moraju raditi dva puta bolje nego muškarci da bi ih se smatralo upola toliko dobrima. Sva sreća da to i nije tako teško.
-Charlotte Whitton-

35 je dob kad konačno imaš sređenu glavu, ali onda ti tijelo počne ići k vragu.
-Caryn Leschen-

Pokušavam ići dan za danom, ali nekad me par dana napadne najednom.
-Jennifer Unlimited-

Ako ne možeš biti dobar primjer - onda ćeš morati biti užasno upozorenje.
-Catherine-

Da su visoke pete tak super, muškarci bi ih jos uvijek nosili.
-Sue Grafton-

Dok su žene depresivne, ili jedu ili kupuju. Muškarci zarate sa susjednom zemljom.
-Elayne Boosler-

Iza svakog uspješnog muškarca je iznenađena žena.
-Maryon Pearson-

U politici, ako hoćeš da se nešto kaže, pitaj muškog. Ako hoćeš da se nešto napravi, pitaj ženu.
-Margaret Thatcher-


UP DATE

Kako to obično u životu biva.
Na večinu stvari ne možemo utjecati.
Post je zezancija, koju će vjerojatno shvatit samo žene.
Jer u svakoj šali, ima, bar pola istine.
A ja samo još želim pozdravit jednu Predivnu ženu.
Zaželit joj sve najbolje šta se zaželit može
I brzo ispunjenje misije...
I još brži povratak...
Mora bit da me drma pms pa sam sva nekakva...
šmrc

Ne volim politizirat niti raspravljat o politici. To mi je živa tlaka. Ne zato šta ja nemam svoje mišljenje, nego zato šta mislim da svak ima pravo na svoje mišljenje. I iskreno , mislim, da nema smisla da ga sa ikim razmjenjujem kad politika nije moja struka. Osim toga, raspravljanje o politici je vrlo naporno u nekom društvu. Ljudi se previše troše pokušavajući dokazati drugima kako nisu u pravu. Samo se stvaraju negativne emocije. A zašto. Zašto bi forsirali loše raspoloženje kad nema potrebe. Političari vode političke poslove a mi možemo glasat za njih a i ne moramo. To je osobna stvar. I svako ima neki svoj razlog za da ili ne. Eto, kao i obično, krenula sam u krivome smijeru. A u stvari sam samo tila pozdravit izgradnju Pelješkog mosta, iz nekih mojih razloga. Normalno da ne očekujem da svi misle kako je izgradnja mosta odlična stvar za Hrvatsku ali za mene je. I to me baš, jako veseli. Jer će mi moj najlipši poluotok na svitu bit bliži. Eto isto tako ne očekujem da se svako razveselio Remorkerima u Stopa. Nekome ne odgovara šta su Remorkeri, nekome šta su bili u Stopa. Nekome ne odgovara šta su pivali pisme nekog tamo Balaševića. A meni odgovara. Baš mi odgovara. I zato sam tamo bila. I drago mi je. Puno mi je drago. Ma meni je drago šta je tamo svirao i jedan mali... Špar. Eto on je iz Splita. Nije sve , nužno, dobro sa Istoka došlo. Iako mi se ovih dana pari da mi sve nešto dobro sa Istoka dolazi...
U ponediljak su nam došle Letu štuke. I onesu istočnije od nas. I oni su me oduševili. Mene. Ne interesira me šta drugi misle o tome. Mene su oduševili. Ali neću solit pamet nikome. Ako su meni dobri i Most i Remorkeri i Štuke. Vama ne moraju bit. Ali ne želim o tome polemizirat. Ne želim nikoga uvjeravat. Svak ima pravo na svoje mišljenje i svoj izbor. Neka se svako uveseljava s onim šta ga veseli. Samo mi nemojte sve okrečat na politiku, tomi je živa tlaka...


UP DATE


Djordje Balašević - Sevdalinka



Štagod noćas da zapevam vućiće na sevdalinku...
Usnuo sam čobanicu uplakanu u šljiviku...
Grom udari... Planu seno... Rasturi se stado njeno...
Zaplete se dim na uvojku... Reče da se zove Bosna...
Čudno ime za devojku?

Nekom Drina teče desno... Nekom Drina lijevo teče...
Sve da teče u dubinu... Na dve pole svet da seče...
Znam tajni gaz, moje lane... Most se pruži gde ja stanem...
Sve da vuku me konji vrani... Nema meni jedne strane dok si ti na drugoj strani...

Osta ovaj stari kompas u grudima... A po polju nikli zabrani...
Crne senke što se gnezde u ljudima nadleću me kao gavrani...
Nekada sam putovao po mjesecu... Kroz vilajet pun hajdučije...
A sada me oči ljudske plaše više nego vučije...

Stoputa su prijatelji u molitvi pomenuti...
Dal će mi se radovati? Ili glavu okrenuti?
Šta slagati? Šta im kasti? Svet ne možeš pesmom spasti...
Njine brige me i noćas brinu
Dok se spremam na put kući... Na put kući...U tuđinu...

Svetom smo se rasipali ko đerdani... Nosili nas nebom ćilimi...
Da li su to stvarno bili bolji dani, ili smo to bolji bili mi?
Nekad smo se bratimili po pogledu... Sluteći da isto sanjamo...
I bogu je prosto bilo krstimo l' se ili klanjamo...

Ja sam, jedna od onih, osoba koje sve rade zadnji tren.
I imam strašne traume zbog toga.
Možda ljudima izgleda da se ja baš previše ne živciram, zbog ti svojih knap situacija.
Ali definitivno ostavljam krivi dojam.
Ja se užasno živciram.
Pokušavam dokučit u čemu je problem.
Znam, loša je osobina kasnit, a ja kasnim, ali ne svugdi i ne svakome.
Sad opet ispada da vršim selekciju ljudi i događaja i da na temelju toga ležernije pristupam nekima,.
Ako to tako i je, ne radim to namjerno, strašno patim kad shvatim ( o pa ovo se i rimuje) da nekome neću biti u stanju stići na vrime.
Proživljavam, baš, neugodne emocije dok trčim do zadanog cilja.
Ali ja stvarno nebi tila sve obavljet u zadnji tren.
Stvarno nebi...
Međutim, mora bit, da emitiram takvu energiju.
Jer evo, recimo baš sada, danas moram do podne predat neki dokument i ja sam sve obavila šta je u mojoj moči ali čekam još jedan detalj zbog kojeg ne mogu zaokružit cjelinu.
Želim reć, da u ovom slučaju ja nisam kriva za napetu situaciju. Ajde imam još vrimena. Samo šta ovo iščekivanje me uništava.
U načelu mrzim ovakve situacije, mrzim paniku i neizvjesnost.
A to mi se stalno događa.
Neizvjesnost hoće li me ipak pričekat taj koji me čeka, neizvjesnost hoće li naletit autobus baš kad mi triba, zadnjih 5 minuta normalno, neizvjesnost hoće li mi stići taj detaljčić da na vrime predam ovaj dokument i u miru odem na zasluženi vikend.
Obično se sve sretno završi, obično, ali me vata panika da se jednom neće...
Ima li lika?
E sad će oni savjesniji reć, da sve tribam počet pripremat na vrime i da je to glavni preduvjet uspjeha.
Ali ja se i počmem pripremat na vrime, samo imam neki čip u glavi da kad procjenim da "ima još vrimena" uvatim se nečeg drugog. Recimo moram se s nekim nač i počela sam se spremat na vrime, recimo uru prije, e sad šta meni triba za spremit se. Neš ti, po ure najviše, ma puno sam rekla, e onda u tu uru još može stati ,recimo, višanje robe ili prenje suđa ili... e tu je kvaka. Tako je i sa poslom U praznom vrimenu uvik ima mista za nešto dodatno.
Ustvari dok ovo pišem kužim da ja sve počmem obavljat pre rano, a ne pre kasno.
Ustvari moj problem nije kašnjenje nego organizacija.
Tila bi sve odjednom.
Nisam strpljiva.
Ala, koja dobra psihoterapija, ovako nać vrimena popričat sa sobom dok čekam da mi stigne ta zadnja karika, kako bi konačno zatvorila cjelinu.
A vani bura....

Malo sam se uvatila nadograđivanje sebe i svoje osobnosti. Pa sam, eto, paralelno upisana u dvi škole. I krepana sam. Sad mi se pari da ipak osječam neke svoje godine. Ma zezam se, ustvari da se i ne zezam nebi nikad priznala.
Dobro je ustvari skroz sam zadovoljna. Baš se veselim da više učim o nekim stvarima koje me interesiraju. Ali pričat ću samo o jednoj školi, onoj planinarskoj.
A i o njoj neću , ovaj, put puno pričat.
Čisto iz razloga šta nisam osoba koja bi pisala o nečemu ozbiljno, a ovaj put lipota zore nije bila sa mnom pa i nije bilo tako neozbiljno.
Šta ne znaći, jesi čula lipoto, da nije bilo savršeno.
Samo nisam imala kompanjona za glupiranje, pa sam bila prisiljena biti puno suzdržanije nego šta bi inače.
Krenimo...
Kao glavni cilj nam je bila Lugarnica, na Mosoru ofkors!
Krenuli smo sa strmim usponom, ali kako smo se na predhodnom izletu spuštali tim putem znali smo odprilike šta nas čeka.
Kad smo savladali taj startni napor sve ostalo je bilo čisti užitak.



Putem su nas zaustavili "gorštaci" i natantali da zadnjih 5 min, hoda do lugarnice, ponesemo svak po jedan komad drva.
Štopali smo, ne znam ko je određivao standarde mjerenja hoda do neke točke ali mi definitivno ne upadamo u te standarde.
5 min nošenje drva na ramenu i nije bilo tako teško kad nas je dočekao ovakav pogled



Taman kad smo se razveselili da možemo zasluženo odmorit donešena je odluka da se ode po još jednu turu drva.
Dobro i to smo odradili. Drva su donešena i ispilana



nad vatrom se nije ništa zavrtilo, grrrr
ali i čaj nam je dobro doša...







E sad mogli smo birat oćemo li ostat na Lugarnici ili ić u osvajanje jednog vrhića.
Kako smo bili , još, puni energije učinilo nam se da nema tog vrha koji nije savladiv.
Nemojete me pitat ime vrha. Zaboravila sam ga ,a mobitel u kojem je upisan mi je osta doma. Znam samo da je 1038 m nadmorske visine.
Ali kakve!
Krepali smo. Ja sam krepala, ali sam ga osvojila.





Koliko je uspon bio težak, a bio je, spust je bio još teži.To je ono šta me najviše fascinira, trokali su mi mišiči tek pri spuštanju.
Cipela definitivno glavu čuva a gojza pogotovo.



Gojze je nužno imat to sam se uvjerila na vlastitom iskustvu.

Malo odmora i vrime je povratka.
Imali smo nekih zastoja, ali nebi u detalje.
E da mislim da sam skužila ko je vinci , pa mu ovim putem želim poručit da mu nisam tila uletit jer nisam imala priliku da to izvedem, a da ljudi oko mene ne skuže da sam ja ja. Ustvari kako su neki skužili koja mi je blog adresa neke pikanterije ne želim napisat. Jer me živcira da me ljudi upoznaju na ovakav način a ja njih ne.
Lipoto tebi ću sve prepričat u detalje.

I eto to je to.
Čovik sam izabere put kojim će kročit.
I kakve će detalje pamtit sa tog putovanja...

Kroz jedan mali uvod ćemo vas upoznat sa novostima u našim životima.
Evo ovako, u nedostatku sexa (još ne kroničnom, djelujemo na vrijeme, čitaj, još biramo) lipota zore i ja, smo odlučile upisat planinarsku školu, nadajući se hrpetini potencijalnih donatora muških spolovila, ujedno nadajući se da ćemo smršavit. O uspjehu osvajanja jednih i drugih vrhunca ćemo vas obavijestiti na vrijeme…
Tako nam žutog betmena.
Eto danas smo dobile i prvu dozu…
Ne, ne , vaše misli idu u krivome smjeru,(za razliku od nas koje smo dobro usmjerene) perverznjaci jedni…
Naime dobile smo prvo dozu čistog kisika, i povećanu dozu mliječne kiseline u mišićnoj masi, a da ne govorimo o povećanoj dozi znoja i svakojakih halucinacija.
Bez ikakvih halucinogenih sredstava.
Odma smo u autobusu uočile dva potencijalna donatora, a poslije ih se našlo i još.
Možda čudno zvuči ali bilo je i dobrovoljaca.
Bilo je tu svakojakih pojava, glumaca, incestuoznih obitelji, štrebera, pa čak i ma, nećemo u detalje, normalno…
Iz početka je, sve osim brzog tempa planinarenja, izgledalo odlično.



Međutim, vrlo brzo smo uočile nekakve čudne simbole nacrtane po okolnim stijenama.
Bijeli krug obrubljen crvenom kružnicom.



Obratili smo se svojim vodičima koji su nas uvjerili da su to markirane stijene.
Povjerovali smo im.
Onda su nam , još, rekli da postoje neki bijeli lišajevi koji su jako skliski, kad su mokri.
I to smo im povjerovali.
Iako se nismo sklizli.
Ne znamo zašto su ljudi koji nose patike morali , u koloni, biti zadnji.
I to su nas sortirali po bojama, ne kože nego patika.
Jer svi smo bili bijelci.
Vodili su nas na različite lokacije.
Kao, objašnjavali nam gdje se nalazimo.



A onda silili da biramo.
Počela su se događat neka čudna komešanja.
Vodići su se počeli grupirati a mi smo se i dalje glupirali.
Primijetili smo da se iza grupiranih skupina pojavljuju neki smeđi krugovi.
U kombinaciji sa navodno markiranim stijenama.



Slučajno ugazivši u jedan od krugova shvatili smo da su to nagazne mine.



Tad nam je počelo sve biti sumnjivo, i uhvatila nas je panika.
Povezali smo navodno markirane stijene, nagazne mine , bijele lišajeve i teoriju da patikaši moraju ići zadnji.
Bilo nam je sumnjivo i to što je padala kiša iako je najavljeno razvedravanje.
Među nama su bili neprijatelji.



I shvatili da smo u bezizlaznoj situaciji!
Počeli smo pozivati u pomoć, ne znajući da prolazimo kraj Zlatne jame (čitaj betmenove)



Moglo nas je spasiti samo čudo!
Doletio je žuti betmen.



Borio se sa silama zla.
Napinjao, žute, mišiće.
Jeo, navodni, fažol sa kobasicom.
Odoljevao udarima bure i naletima kiše.
Skužili smo da energiju crpi iz žutih betmen cvjetića.



Pa smo mu ih pomagali pronalazit.
Pitate se da li je pobijedio.
Normalno.
Dobro uvijek pobjeđuje, naročito žuto.
Izveo nas je na pravi put, kad smo već izgubile svaku nadu.



Rastjerao je i tmurne oblake.



Opet je zasjalo sunce!



Nakon napornog dana, ušao je u svoj žuti bet autobus
I nestao bez traga…
Zakleli smo se da nikome nećemo otkrit njegov identitet.
Mirno spavamo, jer znamo da naš žuti betmen bdije nad nama.
Svatko ima svog betmena!!!

Jeli ko vidija onu reklamu , mislim, da je za niveino sredstvo za tuširanje.
Ženi dan počme očajno, sve joj se nešto pegulasto događa...
Ona se sva očajna vrati doma, tušira se sa "niveom soft"- recimo da se tako zove i krene iz početka.
I onda je sve super i sve za 5 ( a nije muško i ne voli nogomet, možda i voli štajaznam)
E danans mi očajnički triba baš ta nivea.
Nije petak trinajesti, a 13 mi i nije nesritan broj.
Ali me danas baš nešto neće i neće...
Cilo jutro trčim, ispravljam krive drine , dunave i save...
I triba mi NIVEA, podhitno!!!!
Iz više razloga
I da mi dan krene na bolje...
A krenut će već za koju minutu
I da se ne čujem.
A čujem se, čujem.
Valjda se neću čut za koju minutu, iako nemam doma baš niveu
Jedino me tješi šta ću 3 dana zaboravit na večinu stvari.
E i to sam tila reć planovi su da se ne ostvare...
Dobro ne ide baš tako, tribala bi govorit o pravilima a ne planovima...
Ali imam pravo , bar na svom blogu određivat pravila...
Kad mi svi drugi kroje sudbinu...
E sad ide red beštimji
s guštom!!!!

Tila bi se naspavat.
Ali nemam kad.
Ne volim spavat po danu, nego volim spavat ujutro.
Ali nemam kad.
Evo, ka, približava se malo duži vikend i ja sam u teškoj nedoumici.
U petak idemo na ribe.
Od navečer do ujutro.
U subotu su me već rezervirali za jutarnju kavu.
To nikako nebi tila propustit , jer, virujem, da ću se imat sa čim hvalit.
A hvaljenje i kava mi je važnije od sna.
Navečer bi tila izdać vani, nisam dugo
Ali ako izađem , do kasno, kako ću se probudit u nedilju, kad idem na izlet.
Na izlet idem sigurno, ali bi tila i otić na koncert indexa.
Ako odem na koncert indexa, sigurno neću odma posli ić doma.
Ako ne odem doma odma, ko zna kad ću leć.
Ako ne legnem na vrime kako ću se dignut u ponediljak i otić na ribe..
Zašto se riba najbolje vata po noći ili u rano jutro.
Zašto ja volim lovot ribe.
I zašto me to ludilo sad uvatilo.
Sad, kad ionako imam previše obaveza.
Negdi bi tribala ubacit i pospremanje stana, generalno, druženje sa mamom i posjet ocu u bolnicu.
Samo ne znam di.
Dobro to bi se dalo izvest kroz popodne, ali ako nisam naspavana bit ću nadrkana.
Ali ako i zaspem popodne bit ću nadrkana.
A ujutro nemam kad spavat.
I šta ću napravit.
Najbolje bi bilo da to Onaj od gore sve riši.
Lipo pošalje loše vrime i natira me da ostanem u postelji.
Bila bi mu zahvalna, bar bi se naspavala.
Ali ja ne želim da bude ružno vrime.
Već sam sve isplanirala.
A ne volim da mi se mrse planovi.
Jedino me malo ebe kronična ne ispavanost.
Sad bi ja, ka tribala izvagat i donit pravu odluku.
A meni triba puno vrimena za donit odluku, a vrimena je malo.
A tila bi sve...
I još,
I još, samo nemam di utrpat
I ...
Znali iko kakva je prognoza za ovaj vikend.
A možda sam prvo to tribala saznat, pa onda činit konte