Suncokreta2

Nešto mi nije jasno.
Izađemo mi ponekad u neki klub, dobro ajde svi znate da je to Pino.
I stvarno nam uvik bude dobro. Stvarno se tu dođemo dobro isplesat i provest, da ne spominjem konzumacije ovog i onog.
I stvarno je čudno kako nam ulete neki čudni tipovi. A da ne kažem , kad se osvrnem, da su svuda oko nas neke čudne face.
Imaju dva tipa koja nam redovito ulete. Ali kakvi su to uleti, za umrit od smija. Priljepe se ka lumpari (priljepci) i ne puštaju. A fascinira me to šta se oni ne miču koliko god im mi pokazivale da su nepoželjni. Još me više fascinira šta se ni ne potrude zapamtit naše face, mi njihove jesmo, nego svaki put uleću po istom scenariju. Slučajno čak jednog od njih dvojice znam, još sa faksa, i onda je bio davež.
Nedavno su nam, njih dvojica, uletila čak dva puta , u jednoj večeri. Ali ne zato šta smo mi njima pretjerano interesantne, nego zato šta smo se prvi dio večeri nalazile na jednom mjestu a drugi dio na nekom drugom. Ajde dobro, da nas ljudi ne zapamte , dva puta u misecu ali dva puta u jednoj večeri, da nisu u stanju potrudit se zapamtit kome su sve uletili. E to mi nikako nije jasno.
Ma dobro, nek su ljudi i očajni, ali koliko im je uopće stalo ne biti očajni, kad se ne potrude ni obratit pažnju na ljude , kojima se navodno nabacuju.
To ja nikako ne razumim.
Ima još smišnih situacija. Cilu večer plešemo, zato smo i došli, i stvarno i ne primjećujemo ljude oko sebe. I onda na kraju večeri , na odlasku, nam se obrate ljudi, pruže ruku i kažu bilo nam je drago gledati vas. Ha ha ha.
Ma jeli to normalno. Doć u neki kafić ili klub, kako hoćete, stajat cilu večer za šankom, ne micat se od njega, ma koliko god muzika pozivala na ples. I buljit u ljude koji plešu. Ne mogu virovat.
Sinjali smo i jednog lika koji stoji , sam cilu večer, ne miće se i ne razgovara ni sa kim. Alo. Tu nešto ne štima.
Pa se pitam, ima li tu normalnih ljudi? Ako nema, šta mi tu radimo? I zašto je nama tu dobro? Ili ih možda i ima , ali ih mi ne primječujemo, ko ni oni nas! Primječujemo samo te, malo neobične. Ne znam, nisam sigurna.
Prića druga.
Ima jedan kafić u gradu. Za njega ne znate, pa vam neću ni reć ime. Svira super muzika. Ljudi su svakakvi i nebi mogla definirat ko tu dolazi i zašto. Mi dolazimo zbog super muzike i zato jer se tu dobro osjećamo, ka u dnevnom boravku. Sidimo neku večer. I ulaze dva tipa. Smišna. Jedan je baš smišan. Pa ih ka sve nešto slučajno pogledavamo. I ćorav bi skužio da ih neko mjerka.
Normalno, nama je to kao neka zezancija, i guš je promatrat reakcije ljudi, kad skuže da si ih primjetio. Znate ono, govor tijela. Tipa, na koju stranu mu je noga okrenuta, jeli mu noga priko noge, kako drži ruke i to… I tako zakljčujemo da bi baš bile face kad bi nam poslali piće po konobaru ili nam uletili sa pričom oćeteli šta popit.
I… Odjednom, uleti nama neki tip, skroz deseti, pita nas cure možemo li vas počastit pićem? A mi ostanemo zblesnute. Od kuda se ovaj pojavio. Piće smo odbili, stvarno pristojno, a tip se okrenuo i otiša iz kafića.
Blesavo skroz. On uopće nije sidio u tom kafiću, nego je uša, vidio priliku, odradio ulet i otišao. Pa će tako uć u neki drugi, treći ,sedmi kafić. Dok mu ulet ne upali.
A ovi ka smišni i normalni. Di su oni i šta rade?
Ma nemojte mi reć da je istina, da su muškarci ka wc, ili su zauzeti ili usrani!

Ovih mi se dana raspoloženje izmjenjuje ka vrime vani.
Malo jugo, pa bura , pa kiša pa sunce, pa…
Ovaj blog.hr me užasno živcira. Jednostavno mi komentari sporo prolaze. Negdi uopće i ne prolaze. I to me dovodi do ludila.
U jednom trenu bi najrađe sve izbrisala i poslala k vragu!
A onda, opet , uzaludno, pokušavam ostavit neki komentar…
Makla sam skroz.

Nemam love za seanse kod psihologa ili psihijatra, a tako bi tila saznat jesam li ja normalna.
Imam ja jednu priju, ili sam je bar imala. Pokušat ću ovo ispričat tako da skužite bit onog šta bi tila reć, a opet da ne govorim previše o tome…
U svakom slučaju, to je baš prava prija.
Kad god je nazovem za razgovor ili neku akciju, ona je tu. Je, znam, svak bi sad pomislio e to je pravo prijateljstvo.
Moj problem je taj šta mi je ona bila, previše, tu.
Stjecajem životnih okolnosti, u zadnju se godinu dana, baš intezivno družimo. Ne samo ona i ja, ima tu još ljudi, ali naš odnos je nekako bio drukčiji od svih ostalih odnosa.
To mi je već stvarno počelo smetat. I rekla sam joj to.
Glupo bi bilo opisivat situacije i stvari koje su se događale. Jer svjesna sam ja da je sve to opet samo moja strana medalje. Taj me odnos počeo gušit. Sms poruke, telefonski razgovori, svaki dan viđanje.
Ma lagala bi kad bi rekla, da i ja nisam u svemu tome sudjelovala, i takav odnos poticala i održavala.
Sad ću se vratit na kraj lita. Kad sam joj , u nekom opuštenom razgovoru rekla kako dolazi kraj takvog našeg intezivnog druženja.
Iz čisto praktičnih razloga, mala mi se vračala sa ljetovanja i ja više nisam, ni da sam htjela, imala toliko slobodnog vremena.
Sve je bilo o.k. dok se to nije i dogodilo. Međutim njoj to nije odgovaralo, pa su počele neke bezazlene svađice i predbacivanje tipa. Ja bi, i jesam to za tebe učinila a ti…
Sve dok mi jednog dana nije toliko digla živce (nije bitno) a preko toga nisam mogla preć. Svašta sam joj izgovorila. Dirala se u nešto moje, nešto samo moje. Šta nije imalo baš nikakve veze sa njom. I onda smo se raspravile i izgladile tu cilu situaciju…
Ali cilo to vrime me stalno prati taj osječaj, da je ona previše u mom životu. Ustvari svi naši razgovori, su se na kraju vodili samo o meni. A ne mogu reć da je nisam upozorila. Da joj nisam rekla.
Ona o sebi baš puno i ne priće. Sve šta se njoj događa, i oko nje, nikad nije ispričano do kraja. A sve moje i najmanje gluposti izanalizirane su u najsitnije detalje.
Dobro, ja sam takav tip, volim analizirat, ona je takav tip ne voli analizirat. Ali šta se onda događa. Ja jednostavno imam osjećaj da se o meni sve zna, a o njoj i dalje ne puno više od samog početka.
Pritom su naši izlasci uvik bili najsavršeniji dio tog druženja. Pritom imam ja još prijatelja koji su dio tog savršenog druženja. Ali koji nisu tako «opsjednuti» sa mnom.
Činilo mi se da ona previše razmišlja o mom životi, čak više i od mene same. I mogla bi to nazvati zabrinutošću, nekom prijateljskom.
Ali ja takvo prijateljstvo ne želim.
Zašto nije zabrinuta svojim životom?. Zašto ne brine svoje brige?
Ona je taktilna osoba, ja ne. Ona se voli zagrlit, poljubi u obraz, ja to mrzim. Mislim, ima ljudi, osoba s kojima bi rado, i s kojima rado, uživam u dodirima. Ali nemam tu potrebu sa prijateljima. Jednostavno nemam tu potrebu. Jeli to nešto nenormalno? Ako i je ja to ne mogu i ne želim mijenjat.
Od jeseni naši su se susreti malo prorijedili. Ali ne previše. Opet je bilo svađa i rasprava uvijek oko iste stvari. Pa bi se opet sve primirilo, i tako u krug. Ali prije neki dan je kulminiralo. Doduše ja sad puše i na mlako!
Čule smo se zbog neke njoj važne stvari, o kojoj smo pričali 5 minuta, a onda kao i obično počela je analiza mene. Bila je kasna ura i ja sam bila u svom filmu. I to je istina.
Ali, sto puta sam je do sada uvatila kako joj argumenti ne stoje. Potrudila sam se zapamtit neke detalje, jer sam skužila da na neki neobični način manipulira sa mnom. Sve na sistem grižnje savjesti.
Nekad bi ostala bez teksta kad bi joj njen argument pobila nekim mojim. Jer bi me osuđivala i sudila za nešto što je i ona napravila. Onda bi okrenula temu.
Da ne pričam koliko bi znala biti uporno. I to sam joj rekla. Ako bi joj rekla da nešto ne želim ili mi se neda ona bi na neki, profinjeno mirni, način ipak postigla to što je htjela.
E, i neku večer mi je stvarno pao mrak na oći. Nakon razgovora koji je trajao ko zna koliko. I nakon mog upozorenja da je dosta. Ona je nastavila komunikaciju. SMS-om.
Ja joj više nisam odgovarala. Jer sam tad skužila da me uopće ne poštuje i da me ne sluša i ne čuje. Ma koliko me god slušala. Ma koliko god ja govorila, a ona šutila.
Odnosi su nam vrlo zahlađeni.
Ža mi je, šta možda više nikad neće bit tih naših ludih provoda. Ali ako je to cijena za mir. Spremna sam je platit.
I još samo nešto.
Jesam li ja razmetni sin. Koji ne zna cijeniti prijateljstvo.
Ili neki ljudi traže nemoguće?!

Fali mi zima!
I kad će više doć. Živcira me ova gnjila južina, ova temperatura iznad 10.
Ja bi se malo smrzla. Ja bi malo da zadere bura, i da trčim doma se zgrijat.
Ovo me vrime izluđuje. I pari mi se da su svi ludi oko mene.
Mrzim zimu ka godišnje doba. Jer su dani kratki i jer se nose jakete., i jer je sve pasivno. A opet mi triba i to godišnje doba. Da se malo odmorim.
I di je tu problem? Meni je tlaka već 3 miseca, stalno trčat vani da uvatim, ka, zadnji lipi dan, prije strašnog zahlađenja. Jer to zahlađenje nikako da dođe.
A ja bi tila da je vani ladno.
Da mi se neda izvuć iz kreveta, da vani fijuće bura i da ljudi nema po šentadama. Da navečer guštam u ispečenim kokicama i u toplini doma.
A ovo je sve naopako. Jesu li rekli da će u ponediljak doći val hladnoće. Je rekli su, čula sam to bezbroj puta i… Di je ta hladnoća. Oče li više?
Ako pošteno ne zahladi kao ću se veselit proliću? E to mene brine. Kako ću osjetit miris prolića kad mi ni zima nije zamirisat!
Triba mi bura. Da ubije sve ove bakterije, viruse i parazite oko mene i u meni.
Triba mi 0 stupnjeva. Da navućem kaput, šal i rukavice. Da labellom namažem usne i da mi je koža suha. Baš mi triba!
I ako ne dođe ne znam šta ću. Tribalo bi se obratit nekom Vrhovnom. Da se to sredi. Jer bidni ljudi ni pršute ne mogu pošteno osušit. Ovo je ustvari globalni problem. I tribalo bi nešto smislit.
Postoji li nekakav, bar indijanski, ples za dozivanje zime? Prave zime. Prave bure. Prave hladnoće.
Triba mi neki drugi alibi za ne izać vani, a ne samo da nemam love. To mi je crnjak.
Triba mi orkansko nevrime. Da ne moram ništa govorit, jer se podrazumijeva da se po tom vrimenu ne izlazi iz stana.
Je i još nešto. Volim ljenčarit u krevetu. Volim se pokrit jorganom i ležat još 2 ure i čitat knjigu.
Ali to volim najviše po zimi. Kad je vani ladno i kad me sunce ne mami. A vidi ovog vrimena. Ne mogu se ni izljenčarit pošteno ove godine. Ne mogu doć u fazu da mi je tlaka ljenčarit. Ne mogu krenut iz početka.
Pa kako ću ponovo propupat i prolistat, kad nisam pošteno ni uvenula.
Dosta mi je ovakvog vrimena. Ja oću zimu! Ja oću buru. Ja se oću nasmrzavat!
Jeli mene ko od gori čuje. Alo! Ima li koga!
Zimu molim!
ODMA!



Bonus

Jeste li vidili koji ja utjecaj imam kod Vrhovnog!
Evo zime!
Pa sad ako, kome šta triba, samo se javite.
Sve ću ja to sredit!
Triba znat.
A ja ZNAM!

Mogla bi...recimo pričat o tome kako su mi likari u Zagrebu spacili oca, a u Splitu su valjda čekali kuvertu ili nešto tome slično. Ali neću. Jer mi odma skoće živci.

Možda bi mogla pričat o tome kako je u Split došla, meni ,jedna jako draga osoba, poslovno na 2 dana. A javila mi se tek da odlazi. Ali neću ni o tome, jer morala bi sebi priznat da joj (osobi) onda nisam toliko draga kao ona meni.

Mogla bi , recimo, pričat kako sam loš organizator. I kako se uvatim , intezivno, jedne stvari i onda zapustim sve ostale. Ma neću ni o tome. Šta kome to smeta, kad ni meni ne smeta. Svaki dan.

Ili recimo, mogla bi pričat kako ,uvatim sebe da,promatram ljude i razmišljam "e ovo bi moga bit taj i taj bloger(ica)." Ne, neću ni o tome, to mi je već malo bolesno...

A tila sam, ustvari, samo reć , da JINXi , definitivno izdaju novi album. Predpostavljam da to već svi znaju. Jer ja uvik sve zadnja saznam. Ako to uopće ikoga interesira.
I da mi je, potvrda te informacije, ulipšala dan. Jer me to baš veseli.
I da jedva čekam ćut, kako to izgleda. Iako, neki tvrde da Jaja neće pivat.
Ža mi je, ako je to istina, ali opet jedva čekam taj album.
Baš mi se sviđe glazba tog benda i tekstovi isto. I ako bi ikako mogla opisat svoje stanje duha kroz glazbu. Opisala bi ga baš s glazbom tog benda.
Baš me razveselilo, iako sam i prije bila vesela.


svi moji trikovi su bijedni
i rijetko koji bude fer
sada kada snage imam
samo još za kraj
avantura počinje

sve moje fore su u blamaža
i jedva igdje prolaze
sad kada snage imam
samo još za kraj
avantura počinje

avantura, avantura počinje
znam da je kasno
ali pristajem na sve
avantura, avantura počinje
tek sada ništa ne razumijem ...

i eto ti post....

Jeee, evo proradija je blog. B(l)ogu hvala, da i ja mogu odradit ovu štafetu. Iako mi je prvo ta ideja bila skroz tlakovita, čitajući druge štafete postajala mi je sve draža. Pa da krenemo!


1. Koliko se god trudila da me ne asocira na Tita, nešto vezano za njega mi je ipak prvo palo na pamet. Ka dite, kad bi čula pismu "Druže Tito mi ti se kunemo" (jel je se sičate) , verziju koju nije piva Zdravko Čolić, nego dječiji zborovi, ja bi uvik suze ronila. Zašto-pitanje je sad. Jer sam mislila da sva ta dječica ustvari pivaju "Druže Tito mi ti seku nemo". Mislila sam kako sva ta bidna dica nemaju seku. A ja je imama. Ne sičam se zašto sam prestala plakat na tu pismu. Jeli zato šta sam skužila pravi smisao rići ili zato šta sam skužila da ne imat seku nije , nužno, zlo.

2. I dan danas, kad sam dobre volje i kad nešto pjevušim (čitaj često) zamišljam da sam glavni lik u nekom mjuziklu (kako se to piše). Pa da pjevajući hodam, plešem, skakućem po ulicama, trgovačkim centrima, hodnicima nekih ustanova. Držeći se jednom rukom, vrtim se oko nekog stabla ili stupa. A iza mene gomila ljudi (pjevaća i plesaća) prati moje korake .

3. Sve dilim u kategorije i podkategorije. Npr. ne mogu reć da mi je neka osoba najbolji prijatelj, nego mi je najbolji prijatelj u toj i toj kategoriji. I bloger isto. Jedino ja ne spadam u ni jednu kategoriju. Ja sam kategorija sama za sebe (teška)

4. Ne volim Kineze. E znam na ovo bi moglo bit različitih komentara. Ali nema to veze sa rasizmom. Nekako mi ih nije drago vidit. Uvik su im face ozboljne i čini mi se da se nikad ne smiju. Doduše meni se svi smiju na ovu moju, nazovimo je fobiju. Ne ulazim u kineske dučane. A prošlo lito , kad sam tila uć u more, morala sam proć kraj neke stine na kojoj je sidio- nećete virovar Kinez. Nebi dalje komentirala. Svi su se oko mene valjali od smija.

5.Nisam Jugo nostalgičar, i neću nikad biti, iako mi sve više fali to vrime. Ali nema to veze sa Jugom, ima više sa ditinjstvom. Znaći ditinjstvo nostalgičar. Lipo je to reka TBF- stari sa bafama, stara sa ogromnom trajnom, sestra i ja cili umazani slajom... ah

Predajem štafetu:

Pupak svijeta
Moji Sni
slovenka
Umorno_oko
o kosjenki i regoču

Prošla mene depresija već odavno.
Sad sam u fazi ljutnje.
Ma i to me prošlo. I to samo zato jer sam bila ljuta na sebe.
Pa di ću se na sebe dugo ljutit. Ajde da je to neko drugi. Nego ja, predivno ljudsko stvorenje.
Ma , sasula sam sebi sve u facu, malo mi je bilo krivo šta sam se sve izgovorila. Ali sve sam si oprostila. I sad smo opet dobre prijateljice.
Ja i moje drugo ja. E da ja imam samo svoja 2 ja, bilo bi to divno. Nekako bi se nas dvi i dogovorile...
Ja lav, egocentrik, borac za svoja prava,
podznak vodenjak, malo munjena u nekom svom svitu, borac za ljudska prava,
mjesec u blizancu, šarlatan, koji o svemu može govorit satima, glumit da se u sve razumi, a ništa ne shvatit do kraja , ni dovest do kraja,
mars u ovnu, zločesta duga jezičina...
Može li uopće iko razumik kako je naš razgovor tekao....
Prvo lavu nikako nije jasno zašto taj blizanac ništa ne dovede do kraja, to lava užasno živcira, onda se umiša taj ovan izbeštima sve po spisku i izvan spiska... Koja galama, a vodenjaku triba samo mir i tišina, po mogučnosti neka neiscrpna tema za filozofiranje i pronalaženje smisla života u ne zemaljskim užicima.
Volim matematiku. vidim je i razumim. Pomoću nje mogu se objasnit apsolutno sve zemaljske i nezemaljske pojave.
Sva energija oko nas i u nama je ili + ili -. I svi pokušavamo to nekako izjednačit i postić apsolutnu 0.
Kad već ne možemo biti u apsolutnom +. Pogotovo ne na računu u banci.
Danas sam dobila telefonski račun, jebenti telefon, a skoro ga i ne koristim. E ali koristim internet i to previše. Muka mi je reć kolika je cifra, i to samo zato jer nisam na adsl-u ili nečem tome sličnom.
A zašto nisam, zato jer telefon glasi na ženu koja je pokojna već ko zna koliko godina. I šta ja tu mogu, ugovor može potpisat isključivo vlasnik telefonske linije, a do te gospođe ja ne mogu doći, i nedaj Bože da je skoro sretnem. Ni ja ni iko meni blizak.
Jedino šta mogu učinit skratit malo boravak u ovim dimenzijama. I oću. Ali ne zbog telefonskog računa...
Nego zbog neispavanosti, zbog cile kutije duvana više popušene, zbog toga šta nisam knjigu ko zna kad pročitala. Zbog grickalica, koje su tu uvik negdi kraj mene. Zbog toga šta mi je tlaka otić u likara po uputnicu...Zbog novih postola...Zbog toga šta sam tu silnu lovu mogla probančit vani, sa ekipom ili na nekom putovanju.
A kažem vam ja volim matematiku, ali ne volim računat šta sam sve propustila a nisam tribala.
Ali neće to više tako.
E ne odrićem se ja interneta, ali stavit ću ga u neke razumne okvire.
Lav sam ja , ipak je meni publika bitna.
Znaći bloganja se ne odrićem, malo ću manje šetat po nekim drugim stranicama ili bar kraće. Pa ću dobit više vrimena. Upisala sam se danasu gradsku knjižnicu, ko zna nakon koliko godina. Još od fakulteta. Još dok je bila i u Biskupovoj palači.
Lav se pokrenuo. Dogovorila sam i likara sljedeći tjedan. Zašto likar. E ja sam vam cila podvojena. Od 2 lipe noge jedna je cila modra od vena. I onda to više i nisu 2 lipe noge nego samo jedna. I kako sad pokazat jednu lipu nogu.
Teško. Mislila sam možda(to vodenjak u meni) istetovirat venu i na drugoj nozi, ali onda se mislim idem ja prvo tu venu sanirat. Pa ako ne upali uvik ostaje mogučnost tetovaže. To je in i cool (blizanac u meni).
E fala ti bože na tom lavu. Da sam ga bar uvik slušala.
Nego bi me ovaj slatkorječivi blizanac naveo na krivi put. Sve polovično!
Pih. Ka studirala sam a završila višu, ka nešto sam smršavila ali bi tribala još bar toliko, ka nešto pišem po ovom blogu a vidi mi pravopisa, ka volila sam zemljopis a nemam pojma nabrojat pola glavanih gradova,ka tražim neki bolji postanarski stan a ne sičam se kad sam zadnji put pročitala mali oglasnik, ka tražim dodatni posal a nigdi se ne informiram, I 'am not good in english but I'm trying, moš mislit šta se trudim.
Pa onda vodenjak, ka nešto sta u obranu ljudskih prava. Neke šuplje priće o kompliciranim životnim uvjetima, o siromašnima i nesretnima, o zlostavljanima i ne voljenima, bla bla bla.
Nedaj se lave. Dovest ćemo mi to sve do kraja. Pa zna se ko je kralj ove đungle! Uvika sam tako funkcionirala ,šta imam više posla bolje ga obavim. A brate imam posla i tekako!

Da sam ovaj post pisala samo nekoliko sati prije zvučao bi skroz drukčije...
Ali sunce je učinilo svoje i kava i more...
Več sam ja nekoliko dana u tihoj depresiji, ali danas je baš bila kulminacija.
Nekako , došla sam do dna.
Znate one šuplje priće tipa loše sam volje jer nemama leće, i niko ne zna kako to šta moram gledat kroz očale , može biti depresivno.
Pa eto danas sam ponovo stavila leće i opet sam na sve gledala isto.
Ustvari danas sam progledala...
Iako moji prijatelji sve znaju o meni, neke stvari im jednostavno nisam u stanju ispričat. Iz masu razloga...Prvo ionako previše pričam o sebi, drugo ne želim da me iko prekida dok držim monolog, treće na želim da me ljudi vide tako ranjivu dok bulaznim...
Blog je savršeno mjesto za ovakvo razotkrivanje.
Mogu otvorit dušu jer me niko ne vidi, ne morate me čitat ako sam vam tlaka, a opet ne možete me zaustavit ... Mogu se sama, na kraju krajeva, preispitat. Čitajući samu sebe mogu skužit di griješim. A opet sve to govorim nekome živome, tko mi možda može pomoć. Svjesno ili ne svijesno.
Ustvari do maloprije sam okrivljavala ljudski rod, zašto je tako pun predrasuda, ali tek sam sad skužila da sam ja savršen predstavnik tog roda, kojeg osuđujem.
Do prije koju godine (ne tako davno) pitala sam se šta žena u ranim tridesetima ima radit u nekom zagušljivom klubu, u prvom redu na nekom koncertu... Kako joj se da, al se nije iživila, i kako joj nije neugodno pri pomisli da je doma ostavila dijete.
A ponaša se ko šiparica.
Zgražavala sam se na ex. muža koji je sate provodio na internetu (doduše na nekim manje neivim stranicama) ali nije mi to alibi.
Bilo mi je smiješno vidit kolegicu u suknji do kolina, našminkanu i sređenu , (na radnom mjestu ) u po bila dana!
Stvarno mi je bilo ne shvatljivo da se neko može zakačit na nekog virtualnog prijatelja , živit za sms poruke ili telefonske pozive, pored živih i opipljivih ljudi.
Pitala sam se...
Ustvari, imam jednog prijatelja koji je prije 5 godina upoznao rastavljenu ženu sa djetetom. Meni je to bilo strašno. Prvo starija je, drugo ima dijete, treće šta ona ne sidi doma i peče kolače, igra se sa svojim djetetom... Nego da zavodi nevinog momka koji nema nikakve obaveze i osim toga može se vjenčati u crkvi...
Da. Sve sam mu to rekla, htjela sam ga spasit, i ne samo ja. Svi su to htjeli, dobro možda mu to svi nisu rekli ali...
I odlazio je on od nje i opet se vračao i odlazio i vračao, 5 godina.
Danas je sretno oženjen, i ona isto, trudna je i čekaju dijete i njeno dijete brata ili sestru...
I .. Danas im zavidim, ma ne zavidim, baš sam sretna zbog njih.
Zato jer sve to gledam iz neke sasvim druge perspektive. Ove moje sadašnje.
Jeli to u redu. Izlazit po zagušljivim klubovima, biti u prvim redovima, šetat po bespućima interneta i...
Razmišljat o nekom nevinom momku, mlađem, bez obaveza, i koji se može vjenčat u crkvi.
Imam li je pravo na tako nešto ili nekog.
Mogu li osvojit takav trofej...
E da sam pisalo ovaj post prije samo nekoliko sati, okrivljavala bi druge za svoje predrasude.
I proklinjala svoju sudbinu.
Ali sunce je učinilo svoje.

Ma šta ovaj blog.ha misli da mi mogu tek tako skinut fotkice.
Baš sam se naljutila.
A i ne treba mi puno, jer ovaj siječanj me razvaljuje.
Dobo, izgleda da nisam jedina . Stvarno je ovaj mjesec grozan.
Teška depresiva.
Nema se para, nema se s čim, a nema se ni volje.
E sad bi se ,stvarno, zatvorila u pečinu i prespavala ostatak zime. Jer čemu se sad veselit...


Možda je raj prevara za kraj
možda je najbolje godinama iza nas...

Nije moguć ikakav drugi naslov za ovaj post.
Evo me vratila sam se.
Doduše povratak je trebao biti dan ranije, ali nismo rezervirali kartu na vrime. Pa smo boravak u Sarajevu, bili prisiljeni, produžit za jedan dan. Na opće zadovoljstvo. Nas iz Splita, škvadre iz Zagreba, raje iz Sarajeva.
Bilo mi je prvi put (samo jednom prva zora sviće tralala) u Sarajevu, i sigurno znam , još će ih biti!
I to ove godine.
Kažu da je u proliće najlipše. Ne razumim kako lipše od ovog može bit, al vidit ćemo!

Prvo da ne zaboravim :pupkice - obečano ispunjeno. Sretan rođendan!



E da bilo je sniga, ali zamrznutog, pravi je počeo padat kad smo odlazili. šmrc! Šmrc je i zbog odlazili i zbog sniga.

Idemo iz početka.
Krenuli smo busom, ma ja mislim da je po Hrvatske krenulo busom. Već je raspoloženje u busu bila na nivo. Ali ipak nismo se mogli ni u ludilu nadat da je to samo dobar uvod u pre dobar provod. Da ne duljim mi u Sarajevo i jesmo došli uživat.
Od prilike je to ovako izgledalo :
svako jutro.




Pa svako popodne

begova čorba


sogam dolma

Najbolja spiza, i jeftina je u restoranu "pod lipom"- preporučujem.

pa svaku većer




Da nebi ispalo kako smo samo jeli i pili, evo par ozbiljnijih fotografija

begova džamija


baščaršija


sebilj

Nakon kulturnog uzdizanja je doša red i na zabavu...

kultni kafić Tito

E sad, ža mi je šta ne mogu pokazat i fotografije iz kafića Mash ,di smo dočekali Novu. (Ipak neke stvari triba zadržat za sebe)
A tu je bilo stvarno najbolje.
Došli smo u 22 a otišli u 8. I plesali bez prestanka.
Slušale su se samo sevdalinke. Meza je bila odlična, šampanjac isto a raja...
Tek sad kužim pravo značenje te rići!
Broj ljudi je bio ograničen, nije bilo nikakvih izgreda, nije bilo cajki (da nebi bilo zabune) a raspoloženje na nivo! I to kakvom nivo!
Ustvari nikad do sad nisam upoznala tako duhovite, komunikativne i gostoljubive ljude.
Uopće ne znam kako bi ih mogla nahvalit, jedino mogu reć da je raja prava!
Ja još nisam došla sebi od tolike količine dobrih vibracija.
Doduše dogodile su se i neke pegule. Eto recimo ta rezervacija karata, ali dobro da je tako ispalo. Pa smo ostali bez kuna na mobitelima. Onda nam je ekipa iz Splita slala kodove za obnovit račun. Hvala Moji Sni.Drugi put ću kupit bosansku karticu sa brojem, to se više isplati. Pa su mi leće netragom nestale. Već sam naručila nove. Pa nam je gazda Muhamed pokušao zamračit 50 eura.
Ali sve to ne može bacit sjenu na tako dobar provod i tako dobru raju.
Svi koji niste bili, ili ste davno bili, vrime vam je da odete u Sarajevo!
Stvarno se isplati.
I ne smim nikako zaboravit da je taxi jeftin do bola, i srebro je divno i jeftino i duvan i....
Uopće nemam ideje kako bi nahvalila taj grad i ljude u njemu...
Ako mi je sudit nadolazeću godinu po njenom početku, bit će mi ka ni jedna do sada, ka nešto šta se nisam usudila ni pomislit da postoji. Ba!

Samo još jedna fotkica za kraj


ovo je vrečica čipsa, kojeg smo tamanili u busu, ubijajući tugu zbog povratka u surovu stvarnost!
Ali vratit ćemo se mi...