Ovih mi se dana raspoloženje izmjenjuje ka vrime vani.
Malo jugo, pa bura , pa kiša pa sunce, pa…
Ovaj blog.hr me užasno živcira. Jednostavno mi komentari sporo prolaze. Negdi uopće i ne prolaze. I to me dovodi do ludila.
U jednom trenu bi najrađe sve izbrisala i poslala k vragu!
A onda, opet , uzaludno, pokušavam ostavit neki komentar…
Makla sam skroz.
Nemam love za seanse kod psihologa ili psihijatra, a tako bi tila saznat jesam li ja normalna.
Imam ja jednu priju, ili sam je bar imala. Pokušat ću ovo ispričat tako da skužite bit onog šta bi tila reć, a opet da ne govorim previše o tome…
U svakom slučaju, to je baš prava prija.
Kad god je nazovem za razgovor ili neku akciju, ona je tu. Je, znam, svak bi sad pomislio e to je pravo prijateljstvo.
Moj problem je taj šta mi je ona bila, previše, tu.
Stjecajem životnih okolnosti, u zadnju se godinu dana, baš intezivno družimo. Ne samo ona i ja, ima tu još ljudi, ali naš odnos je nekako bio drukčiji od svih ostalih odnosa.
To mi je već stvarno počelo smetat. I rekla sam joj to.
Glupo bi bilo opisivat situacije i stvari koje su se događale. Jer svjesna sam ja da je sve to opet samo moja strana medalje. Taj me odnos počeo gušit. Sms poruke, telefonski razgovori, svaki dan viđanje.
Ma lagala bi kad bi rekla, da i ja nisam u svemu tome sudjelovala, i takav odnos poticala i održavala.
Sad ću se vratit na kraj lita. Kad sam joj , u nekom opuštenom razgovoru rekla kako dolazi kraj takvog našeg intezivnog druženja.
Iz čisto praktičnih razloga, mala mi se vračala sa ljetovanja i ja više nisam, ni da sam htjela, imala toliko slobodnog vremena.
Sve je bilo o.k. dok se to nije i dogodilo. Međutim njoj to nije odgovaralo, pa su počele neke bezazlene svađice i predbacivanje tipa. Ja bi, i jesam to za tebe učinila a ti…
Sve dok mi jednog dana nije toliko digla živce (nije bitno) a preko toga nisam mogla preć. Svašta sam joj izgovorila. Dirala se u nešto moje, nešto samo moje. Šta nije imalo baš nikakve veze sa njom. I onda smo se raspravile i izgladile tu cilu situaciju…
Ali cilo to vrime me stalno prati taj osječaj, da je ona previše u mom životu. Ustvari svi naši razgovori, su se na kraju vodili samo o meni. A ne mogu reć da je nisam upozorila. Da joj nisam rekla.
Ona o sebi baš puno i ne priće. Sve šta se njoj događa, i oko nje, nikad nije ispričano do kraja. A sve moje i najmanje gluposti izanalizirane su u najsitnije detalje.
Dobro, ja sam takav tip, volim analizirat, ona je takav tip ne voli analizirat. Ali šta se onda događa. Ja jednostavno imam osjećaj da se o meni sve zna, a o njoj i dalje ne puno više od samog početka.
Pritom su naši izlasci uvik bili najsavršeniji dio tog druženja. Pritom imam ja još prijatelja koji su dio tog savršenog druženja. Ali koji nisu tako «opsjednuti» sa mnom.
Činilo mi se da ona previše razmišlja o mom životi, čak više i od mene same. I mogla bi to nazvati zabrinutošću, nekom prijateljskom.
Ali ja takvo prijateljstvo ne želim.
Zašto nije zabrinuta svojim životom?. Zašto ne brine svoje brige?
Ona je taktilna osoba, ja ne. Ona se voli zagrlit, poljubi u obraz, ja to mrzim. Mislim, ima ljudi, osoba s kojima bi rado, i s kojima rado, uživam u dodirima. Ali nemam tu potrebu sa prijateljima. Jednostavno nemam tu potrebu. Jeli to nešto nenormalno? Ako i je ja to ne mogu i ne želim mijenjat.
Od jeseni naši su se susreti malo prorijedili. Ali ne previše. Opet je bilo svađa i rasprava uvijek oko iste stvari. Pa bi se opet sve primirilo, i tako u krug. Ali prije neki dan je kulminiralo. Doduše ja sad puše i na mlako!
Čule smo se zbog neke njoj važne stvari, o kojoj smo pričali 5 minuta, a onda kao i obično počela je analiza mene. Bila je kasna ura i ja sam bila u svom filmu. I to je istina.
Ali, sto puta sam je do sada uvatila kako joj argumenti ne stoje. Potrudila sam se zapamtit neke detalje, jer sam skužila da na neki neobični način manipulira sa mnom. Sve na sistem grižnje savjesti.
Nekad bi ostala bez teksta kad bi joj njen argument pobila nekim mojim. Jer bi me osuđivala i sudila za nešto što je i ona napravila. Onda bi okrenula temu.
Da ne pričam koliko bi znala biti uporno. I to sam joj rekla. Ako bi joj rekla da nešto ne želim ili mi se neda ona bi na neki, profinjeno mirni, način ipak postigla to što je htjela.
E, i neku večer mi je stvarno pao mrak na oći. Nakon razgovora koji je trajao ko zna koliko. I nakon mog upozorenja da je dosta. Ona je nastavila komunikaciju. SMS-om.
Ja joj više nisam odgovarala. Jer sam tad skužila da me uopće ne poštuje i da me ne sluša i ne čuje. Ma koliko me god slušala. Ma koliko god ja govorila, a ona šutila.
Odnosi su nam vrlo zahlađeni.
Ža mi je, šta možda više nikad neće bit tih naših ludih provoda. Ali ako je to cijena za mir. Spremna sam je platit.
I još samo nešto.
Jesam li ja razmetni sin. Koji ne zna cijeniti prijateljstvo.
Ili neki ljudi traže nemoguće?!
Post je objavljen 26.01.2007. u 01:19 sati.