subota, 20.08.2016.

dan deveti ( 9. )

Teta Luca je plakala, ja sam plakala, a Dite Bure i Kamena nas je obje tješilo.
Treba krenuti dalje.
Vrijeme je jako tmurno i samo što se kiša nije srondala.
Odbijam se obući u duge hlače i rukave, jer "ništa mi neće ovi dan pokvarit" !
S pogledom na Baćinska jezera, putujemo put Ploča.



Tu smo se svađale:
- Neretva, kaže Mela.
- Jezero, kažem ja.
- Vidiš da teče, opet će Mela.
- Ma to puše, vičem ja.



Stižemo taman s kišom.





Nego, prije nego nastavim, da vam ispričam priču o parkingu.
Gužve su svuda. Auta i ljudi ko u priči, al nas dvi, gdje god smo doše, u koji god grad smo ušle, u koju god trajektnu luku i pristanište, uvijek, baš uvijek je jedno jedino parkirno mjesto čekalo nas. I to na najbližoj mogućoj lokaciji na kojoj želimo biti.
Nismo kružile i tražile, nismo se ni pomučile gdje bi se parkirale, nismo čak ni mislile o tome, kako smo stigle, tako smo samo "uplovile" na parkirno mjesto.
To nam je bilo toliko zabavno i toliko čudno, da smo se svaki put kao dvije bedače cerile na sreću koju imamo.
Sad više nisam sigrna jel sreća prati hrabre ili one bedaste ?
Malo sam i zabrinuta oko ovog odgovora ...

No dakle, stigle mi u Ploče.
Pijemo kavu i smrzavamo se.
Pronađemo dućan s hranom i nakupujemo klope za gladnu godinu.
Odem po auto, pa ga dovezem na parking šoping centra. Toliko mi je hladno da se bojim da se ne prehladim i uništim si putovanje. Mela je već prije obukla duge hlače i maju s dugim rukavima, a ja još uvijek glumatam.
Na koncu, dok ona trpa vrećice s hranom u nepostojeći prazan prostor u autu, ja se ipak odlučim obući.
Skidam haljinu na sred parkinga i prekopavam torbu u potrazi za trenerkom.
Jedan mi čova namiguje. Na prvu pomislim da je Obadzo, ali ovaj nije tako zgodan kao Obi. ( Jesi čuo ti ! )
Jako, jako, jako mi je žao što se nismo sreli. Upoznali smo se prije nekih 7-8 godina i sad sam se baš veselila .
No eto, nije bilo suđeno.
Lako smo pronašle Drvenik i trajektnu luku.
I dok smo čekale, jednoj se pušilo, drugoj piškilo, pa dok smo to obavile, obje smo pokisle. Hlače mokre do koljena !
Sjedimo u autu, zamotane u deke i gledamo kišu.





Em ti takvu sreću, kažem Meli, zamotanoj u deku,



pa prvi put u životu idem na najtopliji otok na Jadranu, a smrzavam se ko ona stvar !
Dođe mi da plačem od muke. E, al nije to još ništa. Trajekt, ljubi ga Zvonka, nema nikakvog zaklona, pa tako, bura nosi onu kišurinu svuda naokolo.
Ja se umotala u deku, sve po spisku i kiši i vremenu i buri i sreći takvoj !



Ajd, recite, pa jel ovo liči na ljetovanje na Hvaru ?



A ono, palo mi na pamet: kud ove dvije nogom kroče, tu sunce više ne sija !
Mela, prijateljice moja draga, već me drugi put spašavaš od sigurnog smrzavanja !



Nego, prije nego sam krenula na put, kaže meni moj sin:
- Pazi kad budeš išla autom na trajekt, moraš ići ukoso, pa u rikverc, jer inače nećeš moći izaći van.
Znam da me zeza, pokušaj zbunjivanja mu nije uspio, dok ...



Zbilja su me tako navodili da se parkiram okomito na sve druge aute i zbilja sam morala u rikverc da bih mogla izaći !
Poslala sam sinu ovu fotku, a dijete mi je reklo:
- Pa jesam ti lijepo rekao ?
( Obratiti pažnju na toalet papir na šoferšajbi. )



Plovimo mi tako, kiša stala, puše hladan vjetar, meni se plače, Mela od nervoze pali jednu za drugom, ja bi sladoled za utjehu, al mi ledeno za njega ...
Odjednom ugledam svjetionik,



ugledam obale otoka Hvara,



ugledam sunce kako se polako probija kroz oblake i raspoloženje mi se vrati.



Krenemo iz Sućuraja na Hvaru, kad cesta naglo ušla u se, a ispred nas prometni znak sličan ovome ,



samo što je pisalo 17, 5 km.
Šaltam 2.3.,2.3.,2.3.,2.3.,2.,3.,2.3.,2.3.,2.3.,2.3,2.,3.,2.3.,2.3.,2.3.,2.3,2.,3.,2.3.,2.3.,2.3.,2.3, 2.,3.,2.3.,2.3.,2.3.,2.3, 2.,3.,2.3.,2.3.,2.3.,2.3; malo proširenjce, pa stanemo poslikat i pojest mesni doručak; pa opet 2.,3.,2.3.,2.3.,2.3.,2.3,2.,3.,2.3.,2.3.,2.3.,2.3,2.,3.,2.3.,2.3.,2.3.,2.3,2.,3.,2.3.,2.3.,2.3.,2.3, 2.,3.,2.3.,2.3.,2.3.,2.3; u je**ate dolazi kamion, kud sad ? Rikverc, pa 1.,2.,3.2.,3.,2.3.,2.3.,2.3.,2.3,2.,3.,2.3.,2.3.,2.3.,2.3, 2.,3.,2.3.,2.3.,2.3.,2.3... ne daj Bože malko neoprezno skrenuti kotačem u desno, jer lako završite u nečijem polju metar niže.



Ali ljudi, otok miriše na lavandu i origano, na sol i mažuran i sve je tako mirno i zeleno, zrak čist ...
Kad li, eto znaka na kojem piše Zastražišće i našeg domaćina B-612 koji nas čeka.
Iskrcavamo stvari iz auta, pa nas B-612 zabrinuto upita:
- Koliko ono vi ostajete ... ?
- Dok ti ne dosadimo, kažemo u glas.
- Toliko dugo ?

Švrljamo selom,







No dobro, puše bura i hladno je. Nije me ni Vela Stiniva baš privlačila da se bacim u more.





Obiđemo crkvu svetog Nikole,



malenu, staru crkvicu svete Barbare,



i onu svetog Antona na samoj obali.



Poslikamo krasne detalje ...











i počnemo osjećati umor od ovog dugog i uzbudljivog dana.