23.12.2004., četvrtak

MaHaLsKa HaNuMa Ona ima savrsen zivot. Ona ima savrseno zdravlje. Ona ima savrsen posao. Ona ima savrsen stan. Ona ima savrseno organiziran zivot. Ona ima super automobil. Ona... ona, ona, ona, ona... Hmmm Poznajem je iz viđenja. Sve što sam o njoj saznala, saznala sam iz priča i iz svojih promatranja. Znate ono, kada si nađete predmet satisfakcije, neki objekat – osobu – obožavanja... Ne znam da li mi je to običaj, ali sjećam se da sam od najranijeg djetinjstva radila takve stvari... sebi stvarala 'bogove', ljude (naizgled) bez greške kojima sam se divila, pokušavala im se približiti i to me činilo većom, samoj sebi... valjda sam si tim hranila ego, ne znam. Te osobe su u pravilu bile djevojke. Prva je bila sestra moje prijateljice iz razreda, a bila sam prvi osnovne škole. S tom curom sam se i sprijateljila samo radi njene sestre, da bih se njoj nekako približila. Naravno, uspjela sam u tome. I danas smo u kontaktu... sve tri. Sudbina je učinila svoje i od onog vremena kada sam ih upoznala, njihovi životi su se u mnogome izmijenili... što opet neće utjecati na slijed onoga što u biti želim reći. Bit je u tome da je nakon Lane, na mjesto 'boga' u mojoj glavi dolazila jedna po jedna djevojka... ono platonsko zaljubljivanje s moje strane, obožavanje te osobe. A to su bile osobe koje sam viđala jako često, skoro svakodnevno. Prožimale su se kroz moj život mnoge... tokom cijele osnovne škole gdje je to jačalo i stišavalo se, zatim tokom gimnazije, pa fakulteta. Moji su otišli u penziju. Brat je preselio u drugi stan, a ja sam ostala u onom u kojem sam i odrasla, u svojoj mahali. Živjela sam sama u velikom za samca stanu. Nije da mi je bilo dosadno, ali nekako sam se osjećala s vremena na vrijeme kao duh u vlastitom stanu. Nisam živjela burnim životom, ali nisam bila ni povučena. Ona je doselila u zgradu preko puta moje. Kao prava mahalska hanuma, s šoljom kafe u ruci, cigaretom u ustima, knjigom koju sam čitala pod drugom rukom... raščerupane kose i u pidžami ćorila sam kroz prozor na ulicu da vidim ko je parkirao svoj autić do mog. Subotnje popodne provodila sam opuštajući se uz knjigu, kada sam začula automobil pred zgradom. Crni Jeep se parkirao do moje naspram njega majušne 307ice. Zatamljena stakla u prvi mah mi nisu otkrivala ko se krije za volanom. Vrata su se otvorila, a meni je srce preskočilo. Tamno, tamno smeđa ravna kosa do pola leđa, uske trapke i šunjalice na nogama... gore, najobičniji bijeli T shirt, a na nosu crne sunčane naočale. Wooooooow! Prc! Pepeo koji se nakupio na cigareti uletio mi je u šolju s nesom. Prišla je prtljažniku, otvorila ga i iz njega izvadila sportsku torbu koju je ponijela do ulaza u prekoputnu mi zgradu. Torbu je ostavila pred ulazom, pa se vratila po još dvije kutije koje su bile u prtljažniku. Pozvonila je na ulaz da bi nedugo potom vrata otvorio frajer njenih godina. Ponio joj je stvari na sprat. Nakon nekoliko sati stigao je manji kamiončić koji joj je donio stvari koje će se naći u njenom stanu. Osjećala sam se kao pravi mali špijun tako šmekajući iza zastora što to ona radi. Vrijeme je prolazilo, dani, sedmice i mjeseci. Viđala sam je u ulici, mimoilazile smo se, a pozdravljale pogledom. Od raje sam saznala da radi kao direktorica marketinga u jednoj firmi. Kada god bi ju vidjela bila je sa smiješkom na licu. U gradu, sa društvom, nasmijana. Tokom vremena, počele smo si mumljati nešto u znak pozdrava. I to je trajalo neko određeno vrijeme. Nakon nekoliko mjeseci od njenog useljenja, popile smo prvu kafu. Kod nje. Stan je prelijepo uredila. Bilo je sličan mom, tj svi ti stanovi austrougarske gradnje su slični jedni drugim. Priča uobičajena, sem prvih komšija nije nikoga poznavala. Jako joj se svidjeo kvart, koji je poprilično miran. Pričala je o politici, ekonomskoj situaciji u državi, književnosti i filmovima... mogle smo se raspravljati. Kafa je potrajala nešto duže od sat vremena. Druga je bila kod mene, a priča je bila slična. Tako je bila simpatična pojavivši mi se na vratima u staroj pamučnoj trenirci, nemarno svezane kose. Odgledale smo i film, «4 Rooms», jedan od mojih omiljnenih. Pogledala je na sat, zahvalila se na društvu i krenula kući. Tako smo se susretale povremeno, sve na komšiluku. Jednog popodneva vidjela sam je poprilično uzrujanu. Tresnula je vratima auta, uzela neke stvari iz ptljažnika i krenula put ulaza. Ispao joj je nekakav rokovnik, što nije primjetila. Nakon nekoliko minuta sam izašla i pokupila ga. Ušla sam u stan i stavila taj rokovnik na stol. Dvoumila sam se, da li da ga otvorim ili ne. Stajao mi je na stolu u dnevnom boravku. Zazvonilo je zvonce na ulazu. Bila je to Ena. Ona mi je najbolja prijateljica... svaki problem smo zajedno rješavale. Kada se sjetimo tih «problemčića» od prije nekoliko godina, ponekad zaplačemo od smijeha. Uh! Otišla sam se otuširati, pa spremiti, a ona će se već snaći u stanu... ionako mi dođe skoro pa cimerica. Nakon manje više sat vremena bile smo spremne za van. Čudno me pogledala kada sam zaključavala vrata od stana, ali nije ništa komentirala. Vratile smo se malo pripite pa smo završile u krevetu... po ko zna koji put. Kako smo dotakle posteljinu, tako smo i zaspale. Da je još neko bio u stanu, mogao je nešto i pomisliti, ali ne, bile smo samo prijateljice. Ujutro me opet čudno pogledala uz kafu. Ništa mi nije bilo jasno. - Ok, Ena,... zašt me tako čudno gledaš? Šta je bilo??? – - Čiji ti je ono dnevnik na stolu u boravku? - Moje komšinice. Zašto pitaš? - Jesi ga čitala? - Mislila sam, ali nisam,... ti si došla kad sam se još dvoumila. - Ja jesam... ne sve, ali ono što sam uspjela dok ti nisi došla, tj završila sa spremanjem. Ok znala sam odmah po rukopisu da nije tvoj. - Ok, ali u čemu je tolika frka. - Želiš li da znaš? Mislim, da znaš što je u njemu? - Znaš da sam radoznala do ludila, ali mislim da ne želim. - Dobro, neću ti ništa ni reći. - Pa mislila sam, neću da ga ja čitam, ti mi reci,... otprilike... u čemu je stvar. - A vidi, to je ona cura o kojoj si mi pričala, ona što živi preko puta tebe? Ona simpatična, savršena cura? Mislim, njen je dnevnik? - Da, ispao joj je jučer dok je... nebitno. Da? - A znaš i sama da savršeno ne postoji... cura je na rubu, ne znam, ono što sam pročitala,... ne znam, ne bih bila u njenoj koži nikada. Znaš onaj osjećaj kada znaš da nešto nije u redu a ne znaš što je to? - Da... znam to... - E pa, ta cura... po onome što si mi ti rekla, po onome što sam pročitala... ona ima sve... ali nema ništa, sve što ima, sve to gubi vrijednost jer... ona nije sretna. Živi kao robot. Postoji slika o njoj koju ljudi imaju i ona je održava takvom kakva je... a ni sama ne zna što želi, a zna samo da sve to nije TO. I u tom dnevniku je malo konfuzna. Ne znam. - Misliš, podsjeća na ono... dvostruki život a onaj drugi je nikakav, odnosno ništa od života, samo vrijeme koje prolazi. - Da, tako nekako. - A daj mi taj dnevnik. - Nećeš ga čitati, aaaa? - Neću... odo' joj ga odnijeti. I izašla sam, rokovnik ubacivši u kesu popela se na njen sprat i objesila kesu o njena vrata. Okrenula leđa i polako se vratila u svoj stan. ... Nisam je vidjela vec nekoliko dana. Mozda se mimoilazimo.

- 03:10 - Komentari (3) - Isprintaj - #