biti sam

pisala san jedno 15 min i nešto san klikla i sve mi se pogubilo. neman blage šta se dogodiloo,al očito da moran sve iznova :(

dakle,bila san oko 8 uri večeras malo pogledat šta ima na blogovima i, naravno, najprvo san klikla na svoj. i ostadoh zatečena, začuđena, uplašena... čime,pitate se vi,cijenjeni i velepoštovani blogoljupci i blogoljupke? količinom vaših komentara,odgovara novopečena blogopisteljica!

daklem,kad san počela pisat ovaj blogich,učinila san to zbog sebe i nikad nikome nisan rekla da ga pišen. mislin (nadam se) da do sada nitko i nije prokužija tko san... i tako jednoga dana došetan ja ovdi i pogledan i ... ono...paf! komentar! mislim se,pa koga li uopće zanimaju moja trabunjanja? kako god,lipo je bilo to vidit,premda neočekivano. al dobro,krenem tada i ja malo dalje od vlastitog dvorišta. pogledam i ja neke blogove, ok mi se čine, pa ostavih i ja nekakav tragić,pa ljudi dođu opet kod mene,pogledaju...napišu... majko mila! skupila se ovdje moćna gomilica! sve neki dragi,pametni, elokventni ljudi koji imaju šta za reć i znaju kako to lipo sročit. ali to nije sve! ako nazovete odmah... ajme,falila san,to radin u fušu! he he...dakle,učini se meni da te ljude baš i zanima šta ja iman za kazat. nisu valjda svi tek pristojni?

al ovo u zadnju, opet san se iznenadila. ovaj put količinom komentara. znam,sve ja to moran zafalit mojoj seki po blogu koja me je lipo na svome blogu priporučila,pa sad svi njeni vjerni čitači, da ne velim obožavatelji, hrle vamo vidit koja je sad to. neka nova uh... još jedna... začuđeni ...ostanu, pročitaju i tako...

a uplašena jesam zato jer svi ti vaši komentari nose i breme odgovornosti (ajme kako pametno zvučin!) jerbo, lako je bilo pisat kad nitko nije čita,al sad kad iman čitatelje, moran malo pripazit. he he

ovo ja sad guštan ka malo prase. je da mi nije bila namjera,ali vas rado iman. i svih vas pa-paaaaa

klikla sam maloprije na ovaj moj blog i vidim "biti sam". tako sam ga nazvala jer sam sama,solo sam. neman momka,neman (i nikad nisan imala) muža,neman dijete. imam prijatelje,poznanike,kolege i jako veliku obitelj,ali samo sam s nekoliko članova obitelji u kontaktu. i eto,nisam se nikada nadala da ću jednoga dana na ovo "biti sam" gledati drugim očima. napisala je morenza da ništa nije slučajno i ja san se složila s njom. nije bilo slučajno što sam ja baš ovaj naziv odabrala. već dugo znam (ipak mi je 35) da se čovjek rađa sam i da umire sam. ali sam tek večeras shvatila da i živi sam.

razočarala sam se do sada u prijatelje,u muškarce,u kolege,u brata,u oca... ali da će me razočarati moja mama,to se nikada u životu nisan nadala. znam da nije mislila ništa loše,znam da noćima ne spava zbog svega,vidim da joj nije lako,ali nije smjela obećeti nešto tako veliko i predomisliti se onda kada me je uvjerila da će biti tako kao što je obećala.

ništa nije slučajno? to sam pomislila kad mi je rekla da odgodim planove ze jesen. neke su mi se stvari u glavi poklopile i pomislih: ma nije slučajno što i to govori. sigurno postoje razlozi zašto je bolje sve to prolongirati za 6 mjeseci. nije to tako dugo. a sad? šta sad da mislim? jel slučajno što je odustala od svega? koji je smisao toga?

bila sam se ponadala. naivna sam,priznajem. vjerujem da su ljudi dobri,a nisu. znam da nisu. ali ja sam dobra. i to jako dobra. i što mi to vrijedi? nikada u životu nisam imala sreće,nikad mi nitko nije ništa poklonio,ne mislim samo na materijalno. izborila sam se za sve što imam. i nikad nisam niti tražila da mi netko nešto da,a da nisam zaslužila. i onda mi dođe netko tako blizak,netko kome vjerujem i zaklela bih se da me nikad neće prevariti...i prevari me.

ne znam jesam li tužna. plakala jesam,još mi se suze cijede dok ovo pišem. u biti,i nisam puno iznenađena. nije bilo razloga da povjerujem da će mi se ipak nešto lijepo dogoditi u životu. ali,ipak sam bila povjerovala. po tko zna koji put. nemam vremena biti tužna,ne smijem si dopustiti takav luksuz. izgubila sam dragocjeno vrijeme dok sam bila vjerovala u to čudo,pa se sad moram pokušati što prije spustiti na zemlju i vratiti se starim planovima. neke stvari ne mogu vratiti,ili bi me puno koštalo da ih vratim,pa ću probat izvuć najviše šta mogu iz svega toga.

čovjek bi pomislio da netko ojača nakon svih tih razočarenja,da se navikne,ali nije tako. boli isto kao i prvi put,vjerujte. kako se naviknuti na činjenicu da ne postoji nitko na ovome svijetu kome možete bez ograde vjerovati? večeras mi se ugasila i posljednja nada da je tako nešto moguće

volim je. ona je moja mama. ali mi nije smjela to napraviti. nije smjela...

subota naveče. za promjenu sam bila vani. ali,ja tamo uopće ne pripadam. gledam sva ta lica oko sebe,mjesto je bilo ok,čak je bilo i oku ugodno,mislim na muški rod,ali šta da radim pijući colu s nogu u zadimljenom kafiću u kojem s društvom s kojim san došla ne mogu ni pričat od glasne muzike? aj dobro,bar je mjuza bila ok,moran priznat-baš po mome guštu. ali me zato sad boli grlo jer san se morala DERAT! osjećala sam se ko pale sam na svjetu. ili palčica. otprilike. sad kad malo razmislim,malo je koje stvorenje tamo bilo starije od mene. dobro,pretjerujem...bilo ih je. ali ne previše. konobari su sigurno duplo mlađi. uglavnom,malo san se glupo osjećala. nisan znala šta da radim,gdje da gledam,pričat nisan mogla jer me nitko nije čuja šta san govorila... malo san se drmala u taktu,nadam se da nisan preglupasto izgledala. bilo mi je malo i neugodno,znate ono-kad se u nekoj situaciji u kojoj se ne znate snać,jer ono kako inače reagirate sad ne prolazi.

eh...stvarno više ne znam gdje mi je mjesto. imam li ga uopće? da se prebacim na kazališta i muzeje?

osjećam se neprilagođeno. dal da se trudim prilagodit ili da odustanem i prihvatim činjenicu da san bliža 40-oj nego 30-oj?

ok...

volin gledat tv. iako,neman više vrimena za to. zato sniman sve šta želin gledat,pa gledan kad stignem. kad san jako umorna,onda se volin nediljon ujutro dulje zadržat u postelji i jedno 2 ure gledat sutkinju amy ili tako nešto. pogledan odjednom jedno 3 epizode, a u međuvremenu obavezno zaspem,pa se probudim oko 11 i po,ustanem i oden na rivu. međutim,primijetih jednu promjenu. u zadnje vrijeme me čak malo više privlače filmovi,a ne serije. pa se,ko svaka prava mudrica i pametnica,ja zapitah zašto sad to? otkuda? hmmm... nisan sigurna jesan li došla do pravog zaključka,al evo vam ga pa komentirajte.

serije se nastavljaju. bar 20 epizoda. pa onda pauza,pa iduća sezona. iščekujem šta će se dogoditi,a upravo san to jako dugo i u vlastitom životu radila. čekala. onda san jednom malo prestala čekati,malo pogurala stvari,i došla do posla kojega sad radim.svidilo mi se kako to funkcionira. malo mi je bilo dopizdilo čekat. a filmovi se konačni. imaju i oni nastavke,ali nastavke filmova ionako rijetko gledam. filmovi imaju i problem i rješenje. serije samo problemčiće i neka mini-privremena-rješenja. toga mi je dosta u životu. sad se hoćem sredit. hoćem se smjestit nekamo gdje pripadam. želim imat rješenje. ko u filmu.

iman neki filing da je proljeće na putu,samo čeka da se kiša napada pa eto njega. ne sićan se kad san zadnji put ovoliko malo kava u ovo doba godine popila na otvorenom. srića da san otkrila nekoliko novih mista s dobron kavom,dobrom muzikom i udobnim foteljicama za kafenisat i čitat tračeve. jaooo...to mi je poseban gušt. a šta san starija,sve više volin sist sama. prije 5 god nije bilo šanse da sama negdi i sidnem,a sad jedva čekan i još se razočaran kao mi se netko najavi da će mi se pridružit.

osjećan da san smirenija u zadnje vrime. joj,samo da se ne urekne (kuc-kuc). ne jeden puno,pazim šta jedem,smršavila san kilo,čak i malo više. ne bi tila puno smršavit,jer,u biti,nisan debela,samo san se malo raširila di nisan tila,a u mojin godinama se grami lako skupljaju,pa in se svidi i nikako da odu. ma baren iman obline :-) ukupan dojam mi se sviđa,samo ne želin da baš moran poć kupovat novu robu,a i kad skinem džempere,lipše je kad nije sve utegnuto na meni.

malo san se jučer odmorila od posla,pa san danas sve nekako lina i ne da mi se,iako znan da za iduća 2 dana iman šta radit. sutra san popodne,pa ću ujutro iskoristit vrime za povatat konce. kupila san si peciva sa sjemenkama za doručak. samo ih malo podgrijen u mikrovalnoj da omekšaju,zgrijen lončić mlika,uzmen novine i... joj...to je pravi početak dana. eto,zbog toga volin kad radin popodne,iako i juto ima svojih prednosti. ako se izuzme da se moran ustat u 6 i kvarat,lipo je kad se dogodi da san finito oko podne i po,a lipo je vrime,pa đir po gradu,malo šoping,kava na suncu... baš se veselin svemu tome. iman u zadnje vrime i nekoliko novih kolegica koje su solo ka i ja, pa mi je ,za prominu,lipo sist s nekom od njih i malo se jadat,usput slušajući njihove jadikovke :-) volin ja svoje stare prije,ne bih ih minjala ni za šta,posebno onu iz prošlog posta! ali sve su one supruge,majke... ni ne sićaju se kako je to tražiti nekog,očekivati,gledati...zvirati... a ja san još uvik u tome điru i,iako se sve manje nadan,stare navike teško blijede. doduše,nekad san gledala neke druge stvari,a danas prvo gledan ima li dotični kakav okov na prstu,al dobro sad...princip je isti,sve su ostalo nijanse ... :-)))

sretan van dan žena. posebno svim solo-blogericama.

P.S. iako san se nadala da su svi moji postovi ostali na broju,čin san klikla za objavit ovaj,nekim su se čudom izbrisali neki drugi. a eto,šta se ... preživjet ćemo...