smotani
nedjelja, 24.02.2013.
umjesto šetnje :)
Opet je ovo bijelo palo na nas.... dan koji planiram sasvim drugačije provesti...a ne lopatati..... zato, metlu u ruke, osposobi četveronošca i čekaj ekipu.... čekam, čekam, čekam..... konačno, Ivana i Tihana su me udostojale svojim dolaskom... Mladen je, naprasno, morao nešto obaviti...ali, naši se planovi ne mijenjaju.... e sad... povukao sam se... jer, žene ko žene, razvile su svoju raspravu...a ja... ja se ne bi štel mešati..... ma ne... bolji je njegov, veći je... ma daj, kaj ti je...Mladenov je bolji, jači je, stabilniji.... pa kaj tebe briga, ja bum .... a dobro, kaj me briga.... imaš praf... na tebi je red, ti odlučuješ... i tako, dok su izvačile slamku s kojim autom idemo ja sam uzeo zadnje potrebne stvari.... dva tjedna... dva tjedna ih molim da me otpelaju na ranč...i, konačno ih uspijem nagovoriti...a ono..... bit će (s)nježnih radosti.... no, ipak, nije to ništa „nepremostivo“... a ja...doista sam se zapalio i nisam siguran kako bi se osjećao da su odustale.... ili da je snijeg jače nadrobio..... (hm... možda bi onda sjeo u auto...? a jok...)Moram odmah odati punu zahvalnost i priznanje zimskim službama.... jer, subotnje jutro... svanulo je predivno čistih ulica, čak su i nogostupi velikim dijelom bili očišćeni...a subota je... hvala vam dečki!! I, ne, ne samo dečkima moga grada... već i susjednog manjeg grada, susjedne Županije... stvarno.. ostali smo ugodno iznenađeni... tek kad smo skrenuli sa glavne ceste bilo je malih slaloma.. .ali, iako imam puno povjerenje u Tihanu, pojma nisam imao da ju je trenirala Janica  ... kako dobro vozi slalom... no, sve je teškoće uspješno svladala i uskoro sam ugledao ....a niš novo...opet...sve bijelo... naravno, prva borba je bila s ulaskom... auto je ostao dolje a ja sam, s lopatom, krenuo „otkopati“ lesu.... snijeg skoro do koljena.... ( a nisam baš niski )... srećom, volim ovako utabavati put ... cure su polako, sa povremenim grudama ali i padovima u snijeg koja su završila „šopanjem“, kaskale iza mene.... koja idila... predivno.. i prije nego sam ušao u kuću htio sam, ovako netaknuto, uslikati...srećom, sjetio sam se napuniti bateriju... uspio sam ove dvije velike djevojčice uslikati kako se „hrvaju“ u snijegu...klikam dalje... niš... mrdam po aparatu...niš... malo bolje pogledam u ekran... FULL a jesam magarac...al evo, i on veli da je baterija full.. .mrdam, okrećem.. i imam nekaj za reč... a onda zapalim da nije samo baterija fulll... i kartica je full ...  ma kaj to ima gore? Pa nisam baš nešto slikao...( a očito nisam ni obrisao onih, preko 1000 slika labuda haha) no, što je tu je, mislim da slike ove ljepote, mokrih hlača a bome i riti ( naravno, i mene su bacile na jedno ronjanje) ostaju samo u našim glavama i srcima... šteta... doista bi ih volio podijeliti...ali, bum drugi put pametniji ... Pregledavši kuću, na brzaka sam otkrio...nema miševa, nema nekih drugih podstanara, nešto radijator slini.... ( ventil ili je puko po šavu, pojma nemam nisam palio grijanje), bit će još nekih sitnih izdataka kada krene proljetno uređivanje, ali, sve u svemu, ono najbitnije, krov je na svom mjestu...  Prošeto sam do kučice mog dragog „zbora“... naravno, odavno su poklopali hranu... natrpao sam im poprilično... čak i u kučicu...ak budu stvarno gladni možda i uđu unutra a onda će shvatiti da im je unutra toplije i bolje ... imaju i perzijaner od slame.... ma imaju pravi komfor... i u ostale sam, što kučice, što hranilice, natrpao sjemenke, malo komadića kruha... bar koji dan imat će obilate obroke...  Pokušavali smo odgonetnuti koja životinjica ostavlja tragove koje smo našli...bilo ih je svakakvih... na žalost, ne mogu i vas pitati...jer... aparat je full...ali, koliko imamo neko (ne)znanje... toliko pojma nismo imali tko bi to mogao biti.. padala su imena raznih, stoposto prepoznatih životinja... ma mogle su reć i da je vuk... pojma nemam... ali, dal sam si truda malo prekopati po netu.....i, gotovo sam siguran, bio je trag od vjeverice, vepra, a za jedan, siguran sam i bez neta, trag čovjeka... samo, pojma nemam kaj je došo do pol puta i „nestao“... dalje nisam videl tragove a bome ne kužim i da se po istima vratio.... pogledao sam na jabuku.. .da nije kakav tarzan?.... ovu enigmu imam i sad... ali, kad se otope tragovi, nestanu dokazi, ni to više neće biti bitno....  Iako tek nekoliko sati, vrijeme provedeno u predivnoj bjelini izmamilo je dodatni osmijeh na moje lice ali i jednu zdravu boju.... malo maškara koje, iako su prošle, kod mene kao da su tek došle... svi smo bili mokri i trebalo je nešto suho obuć.... hihi... to je tek slika za pamćenje... jednoj visi rit, druga ima pdfrknute nogavice, rukavi strše sa svih strana.... a lepo sam im reko da si ostave tu koju haljinicu, šosek da se drugi put mogu u „svoje“ presvuč.... Po dolasku na signal javili smo punici da stižemo... takav je bio dogovor jer... priprema ručak.... ne, ne moram reć da je smijeha bilo i previše, da je upadica bilo poprilično, čak i neostvarenih „želja“.... siguran sam da će M. morat popustiti i ubrzo s nama ponoviti ovu priču....samo, bojim se, ne bu više snjega pa ne bu okusil tu „finoću i čistoću“....  Lagani popodnevni odmor i ispunjeno srce... sad sam zadovoljan, dugo nisam bil a kaj se moje vožnje tiče.... ne bum skoro...ali, s dragim prijateljima sve se lako dogovori... kak bi reko Kekec..“dobra vola je najbola“.. a mi smo je jučer i te kako imali... možda zadnji trzaji snijega ali konačno sam se mogao i malo valjati a da me okolina čudno ne gleda ( kao na Bundeku).... uživati u njegovoj toplini.... ostavili smo snjegovića da bar neko vrijeme pravi društvo i onom Tarzanu ali i malim pjevačima koje sam ugledao u krošnji borova kako nas stidljivo promatraju.... još malo... još malo dečki i opet ćete me noću buditi ....  Noćas je opet snježilo.... bjelina, čistoća....traju ...ali, kažu, ne za dugo...  |
- 14:07 - Komentari (35) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||