smotani
nedjelja, 17.02.2013.
po jutru se dan (ne)poznaje....
Kad jutarnja kontrola tlaka utvrdi „normalne“ okvire organizacija dana poprima šarolike planove. Kako sam željan i šetnji, ali i nekih korisnih radnji kojima bi počeo „dokazivati“ da se sasvim dobro oporavljam nastojim i malo „pripomoći“ barem u nekim, malim, stvarima. Nestašan sam, osjećam se ko zombi kad beskorisno tumaram po kući, presjedam sa fotelje na dvosjed.... a ponekad, doslovno, idem na živce svima.... hm, niko se pri tom ne pita kak sam sebe podnosim  . Kako već dva dana sve bolje ulazim u svoje cokule, što će reć, noge poprimaju uobičajene dimenzije, odlučio sam, naravno u suglasnosti sa mojom osobnom „nadzornicom“, otići malo do placa. Zaželil sam se lunjanja po štandovima, upijanja tih boja, šarenila oblika ( iako, da, sada je toga nešto manje ali...ima se, štedilo se). Dogovor je pao, punica je napisala što treba, ja u glavi dodao što želim i samo da krenem.... srećom, dovoljno je mudra žena da zna da kad sam ovako opušten ne treba na mene računati ako joj nešto od svega treba za ručak... jer.. dok ja krenem..... treba prvo bar malo proć pisanom riječi.. vijesti do nesvjesti, koja sabrana djela...ali, treba i baciti koji klik na igrici... popiti do kraja čaj.... vrijeme polako ide...a ja se, jednakom brzinom, spremam.... u međuvremenu, spisak se širi..... vidim... bit će tu torbetina.... na ormariću me, uz moj novčanik, čekaju ključevi od auta, dokumenti... gledam .. kaj će mi to? Pa ideš s autom... Neeee.... draga moja, rekel sam, ne vozim do daljnjeg! Pa ne buš to nosil?!? Ne smiješ! Kaj ne smem? Idem sa „motornom torbom“ ..to mi ni napor.... neko drugi bi vjerojatno rekao ... „nemreš na noge a pred kućom su dva auta, kaj će susedi reć?!!“ Al, ona me uvijek svojim argumentima obori s nogu.... nakon kratke „rasprave“ došlo je do brzinske promjene plana...“ stari, idem ja s malim pa ću usput pogledat za trenirke...a ti mali zemi ključ od stana!“ Upsss... pogledal sam ju, sam kaj nisam kleknul pred nju..... puniceee... bil bum dobar, ne bum vas više ljutil, ma nemojte me terati doma...evo, evo sad bum zval Mladena i Pomorca da odnesu cokule kaj su mi posudili (imaju nekoliko brojeva veću nogu) da vam ne smetaju, i usisal bum sve, prozore opral....svašta sam ja još drobio dok nisam dobil „leteći zaušnjak“ i milozvučno „mulac jedan, idemo po zelje i usput bumo malo proluftali stan“... ali punice, ne treba... Tihana i susjeda su zadužene za luftanje... „ma vidi ti škrca, rekla sam po zelje, a stan bumo USPUT proluftali“... dobro, dobro, ne vičite... uh... dobro je... nisam joj još dojadil no, ni tu nije bio „teroru“ kraj.... krenemo a ona mrtvo hladno na mjesto suvozača... a tam idem i ja... pogledam ju... aha, valda ipak ide i punac, i produžim na stražnje sjedalo... OK...shvatila je da bumo ili išli peške ili bu ona vozila...znam ja punice da mi vi oćete biti moja sigurnost, da se malo ohrabrim...ali, vi nemate pojma kak je meni lepo hodati i kak sam bezbrižan ko ptica ne razmišljajući... sad bu, sad bu.. ovak, nemrem dalje od poda i teško mogu kome naškoditi... osim sam sebi a to je manja briga... I tako, osvanuli smo na mom omiljenom placu.... polako sam se šetao između redova pokušavajuć u vidokrugu uvek imati svoju „big bradericu“.... doduše, zaključili smo ( više ostali ljudi na placu) da mi baš ni vožnja ove torbe nejde kak treba... ali, nis ja kriv ak gume nisu dobro centrirane...a kad mi je prigovorila kak vozim, baš sam joj „odbrusio“... „punice, ni ja vama nis prigovaral kad ste vozili....“ Tražil sam tetu Maru... nema je... kad odjednom, na njenoj klupici, žena umotana da joj se sam oči vide ( a zima je kad stojite vani...), iz sveg glasa zaori „ pa momak di si ti???“... a evo moje tete Mare....prolazeći pored svog omiljenog mesara uz opetovano pitanje „pa di si ti?“ odmah je dodal... imam predivan hambi.. kolko ćemo? Mmmm pogled na ovo predivno čudo ispred mene mi je odmah otvoril apetit.... „punice, bumo puncu zeli?“ hm... ne znam zakaj se počela smijati... pa znam ja da to ne smem ...  ( dobro, moram malo probati)... obavili smo sve.. na red je došlo voće.... daj, hodi, bumo malo banana zeli.... u tom sam trenutku, asocijacijom na jedan friški recept kolača s bananama, počel se smijati.... „ničim izazvan“ ... svi se okreću, gledaju, punica se smijulji ( sigurna da mi je nekaj „palo na pamet“) a svi ostali...smješkaju se ... i misle si...sigurno postoji dobar razlog.... pokušavajući otkriti kaj se to tak smešno dogodilo.. ma nema šanse, ovome se samo ja smijem smijati..... Obavili smo sve na placu i krenuli po zelje.... ko pravi kontrolor stala je videti kak to zgleda.. bistrina rasola ostavila nas je oboje zatečene.... ajde, bar je nekaj bistro kod mene .... izvadil sam zelje u veeeliku zdjelu.... a punica ko punica, nije mogla odoliti ne „probati“ malo... „znaš, i ove ti je godine zelje super, sad mi je bolje neg za sarmu....stvarno, nemam reči...“ pogledal sam ju i onako, non šalantno odgovoril..“pa nemrete ni imati reči kad su vam puna usta..:“  ... uglavnom, uspjeli smo malo i prozračiti stan i time Tihani „olakšati“ jedan odlazak, uzel sam još neke krpice ... ti vrapca, nekak mi se čini da sam već pol ormara preselil..... ko bu to sve vračal? Nakon kružnog putovanja konačno smo stigli domeka... punac nas je dočekal s usisivačem i sav sretan dočekao smjenu... brzo sam se presvuko i.... hahaha mislili su i oni da bum nastavil usisavati...a jok, pospremil sam usisivač .... pa trebalo je pomoć punici raspremiti stvari s placa... mam sam zel hambi ... i, po naređenjima junca, rezal kriške kak je reko .. i malo više da mogu se ja prikrpati..probati.... junac je već pol ručka pripremil tak da nas je šefica poterala iz kuhinje.... nemam pojma, al stalno viče da joj sam smetamo.... nas dva smo se lepo povukli u svoje odaje, bacili jedan šah... nikad ne bum imal gušta oprat ga jednu rundu ( a da mi ne „pusti“)... a onda smo krenuli svako „sojim poslom“... ja malo piskaranja, malo igrica, malo... da malo?? spavanja.... prespaval sam bome poprilično.... zato sam noćas i bil još u pet budan... ležeći u krevetu, buljeći u strop, shvatio sam kako su interesantni hrapavi zidovi... sjene koje rade fenomenalne su za slaganje raznih likova.... i, taman sam počeo „prepoznavati“ ..vjevericu, ptičicu.... kad ono.... ugledam punicu iznad glave... skočil sam iz kreveta ko da mi petarda vriti.... jadna se žena prestrašila mog pogibeljnog ustajanja, odmaknula... „ma kaj si sanjal??“ ... niš nisam sanjal...vas sam ugledal ... isuse, kako to zvuči... ali, pomislite kako je kad zadnja slika koje se sjećate je neka ptičica, vjeverica.. a onda, odjednom, ... punica... sad kaj god da velim izgleda kao „izvlačenje“...ali, splašil sam se pomisli... pa kaj se i to u punicu pretvara... punice, ja vas volim .... Istog joj je trena bilo jasno da sam kasno lego ( što je i očekivala obzirom na popodnevno spavanje) i, nakon jutarnjeg rituala, medicine, poterala me natrag u krevet... odi, odi legni, gledaj tv, čitaj, delaj kaj hoćeš sam mi se nemoj ovak trapav motati tu.... poslušan... maknuo sam joj se s očiju A sad o onoj „po jutru se dan poznaje“.... jučer sam bil oran pa sam prespaval popriličan dio dana ali ne i noći... a danas, digno se ko zombi.... i dosta oran... posvetio se igricama, pisanju, skijanju, čitanju.... ne kužim baš tu narodnu.... al izuzeci uvijek potvrđuju pravilo  |
- 19:15 - Komentari (24) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||