smotani
petak, 24.09.2010.
sunce, rujanfest, magla...
|
Konačno sam i vikend dočekao. Ludi se tempo nastavlja. Jučer, da bi se malo osvježio za današnji naporni dan koji mi je slijedio, otišao sam na Rujanfest. Malo prošetati, protegnuti noge, udahnuti sunca koje je, konačno, zasjalo... No, već na samom ulazu bio sam pomalo razočaran... nije bilo muvinga, štandova, ljudi, kao prethodnih godina....  Slavonska kuća sa svojim specijalitetima zadržala je, osim svog mjesta na ulazu i donekle pristojnu posjećenost....  Obrtnički šator nije zračio niti izlagačima ali niti posjetiteljima kao prije......  Pomalo razočaran, sa svojom sam kumicom, utažio bol u slatkišima – s jednom razlikom, ona je ručala pa joj je slatko baš leglo...a ja, ja sam zasladio...  I dok su klinci otišli u luna park  mi, odrasli, čekali smo ih u Irskom šatoru – pomislio sam, kad već ne mogu u Irsku, mogu barem popiti Irsku pivu..... i, poslušati Irsku glazbu...  no, malo je razočarenje bila i činjenica da se puštala naša glazba. Kada sam konobara pitao za pojašnjenje – jer, na plakatu piše nešto sasvim drugo, pojasnio mi je . jučer je bio bend, ali, ne isplati nam se svaki dan – jer i oni su, kao i većina lokala, prazni.... pitao sam ga zašto bar onda na CD ne puštaju Irsku umjesto naše glazbe? Slegnuo je ramenima i otišao..... dok smo mi pijuckali pivu i malo komentirali neke od magnetića koje smo kupili jedni drugima ( neke od ovih)  klinci su užurbano koristili neke od naprava u luna parku..naravno, osim  već je pala i noć – žurili smo na seriju ( naravno, Šeherezadu) ali, mjesta pod šatorima i dalje su bila prazna..... svirači sviraju.........  no, kako me danas čekao naporan dan trebalo je poć kući... Ujutro, kad sam pogledao kroz prozor nisam bio siguran spavam li ili..... da, opet magluština od koje nikako da progledam..... počela je doista, na velika vrata jesen prilaziti.....  Ni prelaskom preko Save, u Novi Zagreb, situacija nije bila bolja. U Travnom su me iznenadili mali prometnici   A pored Dugava prema aerodromu – situacija gotovo nevidljiva.....   Kako je dan odmicao, budio se, tako je i sunce, polagano, ali sigurno tjeralo maglu – i, kad sam se vraćao sa «posla» malo sam se oraspoložio . jer, nakon jutarnje magle, sati i sati pomalo ispraznih razgovora, nešto mi je osvježilo i zatoplilo dan  Malo sam se nasmijao kada sam, u neposrednoj blizini INA –ine upravne zgrade ugledao ovu Petrolovu reklamu – e kada bi svi mi tako mislili......  Eto, i Hypova zgrada je procvala....  I, iako je uz Savu sumaglica....Ministarstva, koja su jutros bila maglovita kao da su progledala   Neboderima koji se nalaze u blizini konačno sam vidio i vrh, a nasip, opet je obasjan bojama koje navlače jedan osmijeh na lice - osmijeh broj 1631   I, dok me za vikend čeka brdo uobičajenih poslova postavljam si, posljednjih dana, pitanje (na žalost, ne mogu vam ga pojasniti, ali da me kopka....kopka!) «Kada bi se trebao osjećati osiguran jednom dodatnom, stvarnom, zaštitom zašto se osjećaš više izložen mogućim opasnostima?»   što više o njemu razmišljam to se više osjećam.... nesiguran ... |
- 21:00 - Komentari (42) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||