smotani
četvrtak, 16.09.2010.
Idemo dalje...
|
Nekako, kao da sam nastavio sanjariti o budućnosti. Jučer sam mislio i na sutra, a sutra je stigao – ništa se nije promijenilo, sve je kao u mojim sanjarenjima – dapače, neke siluete postale su puno jasnije, puno bistrije ... Pomislio sam što je meni govorio moj ćaća – nije baš da je nešto pametno rekao...ali, pomislio sam, što bi ja, da sam ćaća, rekao sada svome djetetu – iskreno, ne znam – vjerojatno bi me djete upozoravalo da sam, u svojem lutanju s mislima, odgrizao pola nokta i da mi teče krv, vjerojatno bi već spremao neku dječju priču kako nije dobro činiti dobro – ma ne, mislio sam nije dobro ne misliti dobro.... vjerojatno bi objašnjavao kako je tata premali da bi imao državu u Lihtejnštanu..ma, ne, mislio sam – firmu u toj državici – koju, pokazao bi mu na slikama, tata je obišao... sa mamom, i tu smo bakici kupili onaj predivan šlafrug... ma, ko kaže da tata nema pojma o Europi? ..a tek o maštanjima....  Samo, nekako sam drugačije zamišljao ulazak u Europu – i, nešto me muči...jako me muči – ti isti, koji su sve dali za ulazak u nju sada plivaju preko velike bare što dalje od nje – možda zato što ne samo da su dali nego su i uzeli? ma, nekaj mi tu ne štima...... no, štima ili ne, tako je kako je – nije da se predajem, nije da sve ko slijepa kokoš prihvaćam – ali, iskreno, nisam niti siguran što mogu učiniti? Pritajiti se i nikome ne biti na putu? Neću! Znam – počet ću učiti kineski – vidim da je doba da se bježi što dalje, pa da, za početak, barem znam jezik..... da ne bi i ja after leater ili the day before... ma, spetljo sam se ....  No, nikako ne želim sumorno završiti ili da, ne daj Bože vi pomislite da sam loše...a jok! Nabacio sam osmijeh broj 1650 ( to je novi, netom stvoren, a bolje da me ne pitate kako je dobio ime) i hrabro kročim u nove pobjede .... galopom dalje.....  |
- 21:00 - Komentari (23) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||