smotani
petak, 13.08.2010.
ipak petak.....:(
Prolaze dani...i trinaesti, petak, ušuljao se na vrata........ trebao mi je biti sretan dan – trebala je biti plaća.... ali..... hihi – bila je jučer  – čini mi se da neki i dalje imaju strah od pada sustava na taj dan - o da, dogodilo se jednom i sada, pokušavamo, na taj dan izbjegavati velike ali jeftine transakcije – naravno, mislio sam na isplatu plaće....Još uvijek uživam na moru, iako, bjesomučni, zapravo vrlo nepristojni, pozivi me pokušavaju izbaciti iz mojih tračnica..... mobitele i ne znam di ostavim, tek povremeno bacim pogled na njih ( što zbog slabijeg signala, što zbog neočekivanja nekih važnih osobnih poziva) a kad pogledam onaj službeni i vidim preko 20 neodgovorenih poziva.....  ,ne, neću reći kako ih prokomentiram. Naime, već u ponedjeljak su imali nešto za reći o tome kako im silno nedostajem....zahvalio sam im na ljubavi i poručio da se malo strpe..... no, jučer, kada sam vidio ovaj impozantni broj propuštenih poziva – a tek sam se vratio s jutarnjeg plivanja, malo mi je pao mrak na oči...... hrabro sam provjerio o čemu se radi....njihova želja za brzim susretom me uopće nije fascinirala – pravio sam se da nisam iz te priče i nekako, vrlo jako, branim stav da ću još barem tjedan dana mirovati......doduše, moram i na viksu nešto raditi..ali, u svakom slučaju, nemam namjere na posao....nemam ja.... nemam....ja.....A na moru...ah, što reći – more sve liječi ... pa se nadam da će izliječiti i ovu čaroliju od noge koju sam danas uspješno sredio.....i ne, ne znam reći kako – osim znam, znam da su se noge smotale, da je bio jedan let iznad....zemlje, da je bio bliski susret sa asfaltom.... i tako, posljedice su više nego bolne........   no, kaže Dok... stegni, što manje hodaj, di ti je štap? E pa sad – srećom ili ne, štap mi je u autu – jer, ponekad mi treba pa je uvijek uz mene, hodaj što manje?...ajde, budem, ali, kak bum do mora? I tako, šepesajuć, oslanjajuć se na svoju treću nogu ( na štap sam mislio...joj, joj...) krenem ja na popodnevno plivanje...a. ono.... bliski susret kojeg svakako nisam htio... jučer sam sreo ujnu i znao sam da moram neke pute izbjegavati, a danas...big hepi femili – ujak i ujna..i puf..na mene....pa dobro, ne viđamo se u ZG, pa kaj se tu moramo viđati? Kaj ni godišnji nemrem bez nekih loših sjećanja, scena, (ne)obiteljskih druženja? Nikada nisu u ovo doba tu...nikada, ali, sad sam JA tu....zašto sam i pomislio da ću imati mira....? no, dobro... sad ću preko terase na susedovu nadstrešnicu, pa van – manja je vjerojatnost susreta.... već su se naručili na ručak...sutra?! pa super... a ne bi ti draga ujnice malo kuhala - makar jednom svom netjaku? Ne, a? E pa, ne bu ni netjak više.... boli me noga....... no, neću lošu vibru... ima je i previše u meni a podgrijavanje mi stvarno ne treba....evo, zanemario sam i činjenicu da mi je pukao sifon od lavaboa (nadam se da ću sutra to uspješno popraviti...) I, zato, prepuštam se moru, prepuštam se šumu valova, prepuštam se cvrčcima....  Svakim valom kojim me maziš.... Svakim valom kojim me maziš Kao da na moj život paziš Zato nježno prilazim ti more Slušam tvoj šum koji me zove Prilazim ti, svakog trena, bliže Zapinjem o, stare, ribarske mriže I pitam se dal mi one život pletu Pitam se dal u mom životu našle su metu? I gledam te mriže, neobično prazne Gledam kao životne promašaje – zarazne Okrećem glavu pogledom ka moru Daleke dubine kao da me zovu Uputio sam se mjestu tvoga glasa Uputio se pognutoga stasa S poštovanjem koje tebi more dajem Svakom se valu tvojem ja predajem I nose me vali dalje, sve dalje Kao da na krilima imaju peraje A ja, kao na delfinu, jašem na njima I čekam da ponese me još jedna plima  |
- 21:00 - Komentari (26) - Isprintaj - #
|
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||