Uranova pikula
oprostit ćeš mi
sam sebi neću
ne plaši se
molim te
nemoj me se plašiti
Pahuljica U visine k tebi, do zvijezda ću ići
k ostavljenima dolje anđeo će sići
Zajedno ćemo dragi vinut se do zvijezda
za voljene svijat neka nova gnijezda
smotani
utorak, 27.07.2010.
Oda Ušari...
Sova Ušara
Tjednima već imam noćnu muziku...i, umjesto da mi sviraju neke nježne note uz koje bi sve brige i teške misli lakše prebrodio, meni, u inat, noću društvo pravi sova – i to, ni manje ni više...Ušara.
Nisam pojma imao o toj sovi do prije nešto oko dvije godine dana kada me jedna, meni jako draga osoba, ( a neki od vas naslutit će i koja ) u razgovoru poučila o toj sovi. Naime, žalio sam se kako neki vrag po noći skviči i ne da mi spavat. Dok smo „oponašali“ zvukove otkrili smo da je taj isti zvuk i njoj radio problema u noćnim satima. Šalili smo se da mi je ona poslala sovu da mi pravi društvo po noći kad već ne spavam.....
No, u posljednje vrijeme, gospođica Ušara se vratila. Ne znam da li joj se dopao moj kvart, da li ju opet, meni jako draga osoba poslala da mi pravi društvo, ili, ili su to potomci one „stare“ majke koji su se nekako udomaćili....
Kako mi pluća u zadnje vrijeme znaju fućkati ( opet sam pretjerao s sigaretama) kao da su prosvirala ponekad nisam siguran da li to moja prijateljica ili pljućica se oglašavaju noću.
Zainteresirala me ova noćna ptica. Malo sam zaguglao i našao da su neki Blogeri doista lijepe retke o njima ispisali. Sve mi se nekako smilila ta tičica. Samo, ne mili mi se što je noću najaktivnija – nas dvoje nikako da uskladimo dva sata mira. Uvijek se pitam da li joj je dovoljna „osveta“ što ujutro, kada bi možda ona spavala, grad počne živjeti zaglušujućom bukom. Smeta li joj to? Kako ona preživljava te naše ljudske napade na svoju vrstu. Njeno fućkanje mi izgleda kao melem za uši u odnosu na gradsku buku – ali, kad bi samo spustila koju oktavu...
U istraživanju na netu doista sam naišao na neke snimke koji su mi potvrdili da se radi o toj ili vrlo, vrlo sličnoj ptici. Dao sam si truda – nakon skoro osam godina primio sam kameru u ruke – već sam zaboravio kako se s njom radi no, osim što sam morao iznova rihtati vrijeme sve je bilo poprilično jednostavno. Nisam uključio noćno snimanje, jer, i tako nećemo ugledati Ušaru... cilj mi je bio snimiti taj zvuk.... ali, nisam mogao ne dodati slikice koje sam našao na netu ( by klun, Romano, Darkves, Cubano, 24 sata) – muzička podloga – „noćni mir“ ( zato sam oduška dao malo tekstu )
I kad tako lijepo pjeva posvetio sam joj i odu....
Oda Ušari
Ušaro moja draga
Mislio sam nestala si bez traga
No, tjednima daješ mi do znanja
Da se ljeti manje spava
Draga moja, znam da su dani duži
Znam da tebi noć za život služi
Ali smanji malo aktivnosti svoje
Pusti kapcima da padnu na oči moje
Bilo bi lijepo kad bi skratila radno vrijeme
Možda bi koje jutro ustao bez dileme
„da li na posao sada krenuti
Ili uz lagani okret malo drjemnuti?“
Lijepo pjevaš, dobro te se čuje
Mislim da pola kvarta psuje
Ali, zamjeriti ti nećemo draga
Ako nestaneš bez traga
Odleti u šume gdje dom tvoj je vječni
Poleti draga sovo, poleti
Ja znam da moj kvart je tebi mio
Znam da sam opet nešto skrivio
sad kad su sparine popustile malo
Draga moja Ušaro – ja bi spavo.
No, ako je tebi ovdje milije biti
Mislim da ću ti se ja malo sakriti
Još malo pa godišnji kreće
Nadam se, bit ću te sreće
A do tada, mila moja mala
Odletit ćeš put svoga „stada“
Iako, kako te pozorno noću slušam
Možda već pomalo buncam
Al kao da si komada svog dovukla
Jel zato sada tolika buka?
Ajde, uživajte vi mladunci dragi
Možda krenu i sovini svati
Ali, jedno moraš znati
Uz tvoj zvuk „žao“ mi je zaspati.
No, ti si ipak vrsta zaštićena
Ma koliko moja glava bila zasićena
Radosno i sretno bdijem
I podmlatku se tvome smijem
Barem ti, ušarice moja draga
Uživaj u životu grada
A ja ću te uvijek čekati spremno
U noći u kojoj, slušat ću te vjerno....
Od drage Mirjam...
Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa.....
Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan.
/Phil Bosmans/
/hvala Mirjam/
Khevenhiller
(mojoj majci)
Nigdar ni tak bilo
da ni nekak bilo.
pak ni vezda ne bu
da nam nekak ne bu.
Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo,
kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo.
Tak i vezda bude da nekak ne bude,
kakti biti bude bilo da bi biti bilo.
Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo,
pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu.
kak je tak je, tak je navek bilo,
kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu!
Kajti nemre biti i nemre se zgoditi,
da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi.
Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti,
da kmet neje moral na vojščinu iti.
Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo,
kak je bilo, tak je i tak bude bilo.
Kak je navek bilo, navek tak mora biti,
da muž mora iti festunge graditi,
bedeme kopati i morta nositi,
z repom podvinutim kakti kusa biti.
Kmet nezna zakaj tak baš mora biti
da su kmeti gladni, a tabornjiki siti.
Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo,
pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu,
kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu,
pri koncu pak Turčin potukel nas se bu.
A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam
il v katedrale v Zagrebu,
gde drugog spomenka na grebu mu ne bu
neg pesji brabonjek na bogečkem grebu.
( Miroslav Krleža )