Siboney

28.02.2007., srijeda

O čemu govorimo u iskaznim rečenicama

Jedan dečak je dobio domaći zadatak da napiše iskaznu rečenicu o ljubavi.
Napisao je:

Nisam zaljubljen.

- 10:21 - Komentari (4) - Isprintaj - #

25.02.2007., nedjelja

It was a cold and windy night

Gde je pivo?
Eno ga u kolima.
Koje da uzmem?
Ono koje nije zamrznuto.

Od svih mogućih dana ove blage zime, izabrasmo najhladniji da se se malo mlatimo po prirodi, spavamo po šatorima, roštiljamo i tako to. Duvala je vetrina neopevana, koja je na ionako niskoj temperaturi stvarala utisak da je minus beskonačno.

Kad smo se kasno uveče vratili u logor, vatrica je gorela svetložutim plamenom, kao plamen iz brenera. Stomaklija i poluzaleđena koka kola – fantastična kombinacija. Rešili smo da odustanemo od roštilja, ma ko će da pije pivo po ovoj hladnoći, dodaj još malo drva pa idemo... pa još malo drva... more odoh ja po pivo (srećom bilo je u tečnom stanju)... pa još piva... i na kraju na odličnom žaru smlatismo i ćevape, jebeš vetar, ovo je život...

Po običaju sam spavao u kolima, koja su se tresla na vetru. I šatori su se tresli. Pred jutro sam izmerio minus pet u kolima. U vreći za spavanje – toplo... milina.

Volim svoju vreću, evo ima preko dvadeset godina kako sam je kupio, i još se drži. Kupio sam je od Poljaka, beše valjda pedeset dolara. Postoje stvari koje imaju trajnu vrednost, mnogo pre ove vreće sam zapamtio i zavoleo detalj sa vrećom za spavanje glavnog junaka iz "Za kim zvono zvoni".

Razvlačili smo se tako do pola deset, srećom bilo je sunčano. Zaledila se voda po flašama i čuturicama, mleko u kolima se takođe zaledilo. Da bih smutio neskafu morao sam da se ogrebem za mleko od kolege iz drugih kola. Njemu se nije zaledilo jer je cele noći palio motor i grejao se, posle se jedva dovukao do civilizacije sa praznim rezervoarom.

Neskafu mutim na hladno, pijuckao sam je dok sam se pakovao pored kola, u neko doba je počela da se ledi... krcka pod zubima, jal je šećer, jal je ledić, ma super je, samo dok je sunca i dok su rukavice na rukama suve.

Na kraju, kao i obično, šok povratka u civilizaciju, kad pogledaš okolo ko bi rekao gde si bio i šta si radio pre dvadeset čeitiri sata. Miris dima u odeći i crveno vetrom opaljeno lice još neko vreme podsećaju na vikend.

...
And the clouds are high in Spanish mountains
And a Ford roars through the night full of rain.
...

- 23:54 - Komentari (6) - Isprintaj - #

22.02.2007., četvrtak

Ja sam Sunca sin

Preporučujem za čitanje ovu priču o zvezdama.

Kad sam otišao u vojsku, određen mi je krevet gde ću spavati. Sunca sin - neko pre mene je hemijskom napisao po posteljini.

- 12:59 - Komentari (1) - Isprintaj - #

Tamo gde brda imaju oči

Krenuli smo u petak, bez kašnjenja, ranije nego ikad. Kada smo konačno stigli u brda, kasno uveče, padala je kiša, a kada smo se popeli još višlje, pretvorila se u sitan sneg. Jedva se probismo blatnjavim putevima, i kada nije moglo dalje, zanićismo pored jednog napuštenog imanja.

Bilo je hladno. Po prvi put ove zime su mi promrzli prsti na rukama.

Sledećeg dana smo pešačili i bavili se svojim poslovima. U ovom, lepom i zabačenom kraju, bili smo početkom proleća. Sada nema žive duše. Samo tragovi kamiona po blatnjavom putu svedoče da je neko prošao. Verovatno su izvlačili drva. Kasno popodne, pao je mrak, pešačimo nazad putem duž grebena. Duž puta napuštene kuće. Polugole bandere, žice od struje su iskidane. Gledamo u krug, nigde svetla, nigde traga da neko živi na nekom od okolnih brda. Ne čuje se ni lavež pasa. Kad smo stigli do našeg logora, nalazimo grančice zadenute iza oba brisača. Ipak neko zna da smo tu.

Ostatak ekipe spava u šatoru podignutom pod krovom, u ostacima razrušene kuće. Ja sam opet u kolima. Umorni smo, a nema šta više da se radi, ležemo u pola devet. Razvaljujemo se od spavanja, budimo se u ujutro u pola devet. U kolima je skoro minus dva stepena.

Brzo se pakujemo, i krećemo nazad. Po danu je mnogo lakše voziti po blatu. Stižemo do asfalta, po njemu je tanak premaz snega. Koristimo vreme da se još par sati prošetamo po šumi. U međuvremenu je sneg na asfaltu okopneo. Idemo dalje, približavamo se civilizaciji, pojavljuje se sunce. Uplovljavamo u Beograd po vedrom i prohladnom prolećnom danu.

- 08:37 - Komentari (3) - Isprintaj - #

19.02.2007., ponedjeljak

Ja sjećam se

Slabo pamtim većinu datuma.
Da li je to plod pobune protiv nečega, ili prosto odumiranje sivih ćelija, ne znam.
Svejedno, ja sjećam se.

Nekog od ovih dana
navršilo se deset godina od kada je
neko sedeo pored nekog na pesku
nekome je bilo bilo hladno
nekome je curio nos
neko je grebao pasulj sa dna šerpe
neko je pešačio iza nekog
neko se upitao: bože šta ja to pričam

- 00:11 - Komentari (4) - Isprintaj - #

15.02.2007., četvrtak

Uzemljenje

Kakve veze to ima sa dužinom ruku? Prilično.

Ja sam električarske struke, a tamo kad se crta simbol za uzemljenje, on izgleda slično kao kravata. Tako je kravata dobila svoj alternativni naziv.

I kao što je ne-slušanje-narodnjaka (u treznom stanju, pred svedocima) apsolutni imperativ standardnog meni sličnog omladinca, tako je i kravata apsolutni no-no, nešto što mnogi poznati i nepoznati neće nikada staviti na sebe, osim možda na venčanju, odbrani doktorske disertacije ili sličnom prinudom.

Kao i u mnogim drugim stvarima, i tu se razlikujem od ostalih. Naime, obožavam da nosim kravate. Da, o-b-o-ž-a-v-a-m!

Volim da cveta tisuću cvetova. Pripadnice lepšeg pola, kada se oblače, mogu sebi da dopuste svakakve egzibicije, pre svega koloritne, a mi jadni muški, toliko smo saterani u šablon, da čak i sada kada nas majke više ne sputavaju svojim izborom odeće, ni ne kapiramo da ipak možemo (možemo li odista?) da si kupimo neki prugasti džemper pastelnih boja (na primer). A pošto smo tako ukalupljeni, a u radnjama nema izbora i pristupačne robe, mi stalno obrćemo tri boje u isto toliko nijansi i kraj priče.

E u mom slučaju su se kao spas pojavile kravate! Na njima sam mogao da dam sebi oduška, a da me niko ne gleda čudno. Kupovao sam ih, nosio sam ih – mada (eto paradoksa) – nikad nije bilo opravdanja za njihovo nošenje. Nisam bio u situaciji da nosim ona klasična odela, obaška što ih praktično ni nemam, pa kako onda nositi kravate? Na farmerke, košulju i neki raspar sako. Ma koliko želeo, nisam nikad smeo da idem ulicom sa zelenim nožem u ruci, nije pristojno, ali sam mogao (a to sam i uradio) da si kupim mentol zelenu kravatu, zakačim oko vrata i krenem... putem nadleštva. Bole mene!

Moj posao nije zahtevao da se ulepšavam i uparađujem, mogao sam da idem i u majici sa kratkim rukavima da sam hteo. Ali sa kravatama sam se bolje osećao, zato što mi se sviđaju, a osim toga, primetio sam da me okolina gleda drugim očima. Još uvek me u ove stare dane u autobusu oslovljavaju sa 'bato', ali sa kravatom sam prolazio kao imitacija japija iako mi to ni bio cilj. Primećivao sam dozu uvažavanja i strahopoštovanja i bilo je zabavno (kao kada se sveže ošišam na trojku pa se poneko zezne i odvrati pogled misleći da sam kriminalac na pauzi između dva reketiranja).

To me je držalo sa prekidima nekoliko godina, a onda sam prestao. Naime, skontao sam dok sam se gužvao u prepunoj pedesttrojci, da izgledam kao loša imitacija japija, da je na meni samo kravata do jaja, a sve ostalo božemeoprosti. Pa sam batalio. Obaška što mi je beznadežno ponestajalo košulja da ih nosim uz kravate. Ne onih kariranih za drvoseče, već onih lepih tankih, jednobojnih, vrlo bledih pastelnih boja ili sa sitnim plavkastim prugama...

Jeste, voleo sam sve što nisam imao, a tu spadaju i košulje. Kako to? Pa lepo, kad imam ekstra dugačke ruke, ne po jus-u, majmunski dugačke, a živim u (tadašnjoj) Jugoslaviji, gde XXL ili ekstra produženi rukavi nisu postojali, gde su od neke veličine košuljama prestajali da produžuju rukave, samo su ih krojili još šire u vratu i struku. Pa neka mi neko priča o dobrim starim vremenima – a ja ni košulju po meri nisam moga da nađem! Moja redovna aktivnost kad bih bio sam u kupatilu je bila da, stojeći pred ormarićem za lekove, na kome je ogledalo, raširim ruke i pokušavam da dodirnem suprotne zidove. Što mi je posle par godina pošlo za rukama, kada sam u polučučnju otkrio da su pločice na metar i trideset istrbljene za par milimetara, taman toliko da ih dodirnem vrhovima jagodica. Ali košulje nisu pratile moje istezanje, sve koje bih kupio su bile nekoliko santimetara prekratke. Jedino su neke stranjske što mi je tata kupio na putovanjima bile dobre, ali njihov broj je bio ograničen, a kragne ofucanije posle svakog pranja.

I tako se završila (a možda i nije) moja modna karijera. Sad sam svratio do ormana, eno ih izlizane košulje i još uvek šljašteća kolekcija kravata.

- 01:22 - Komentari (10) - Isprintaj - #

13.02.2007., utorak

Nešto me vuče ka jarku tom, što ga nosim u srcu svom

"Po drugi put ove tople i bezsnežne zime, mene strefi sneg golemi, po kome se niko ne batrgaše, jer sem mene po planinama malo koga bejaše."
(iz Sage o lomatanjima po Srbiji, godina 2007)

Već je prošlo desetak dana od lomatanja po Istočnoj Srbiji. Kad smo rešili da krećemo nazad, tako je počeo da pada sneg golemi. Nije mi bilo svejedno. Nisam vežbao postavljanje lanaca (ZA MONTIRANJE LANACA, POČETNI STAV!) pa sam, o lenjosti, odustao od montiranja, i odlučio da se uzdam u svoju vozačku veštinu i letnje gume. Niva je nestabilna poput šiparice, guzica joj vrcka u najmanjim krivinama, i potrebna je velika koncentracija da se stvari ne otmu kontroli. Po klizavom putu, a takav je bio, kočenje isključivo motorom, čak sa uključenom redukcijom da bi se imao veći dijapazon finih prenosa.

Ali avaj, posle opuštajuće kupke, očistih kola od snega, i krenusmo dalje. Još samo 120 kilometara od blaženopočivajućeg kreveta, a sutra je nedelja a ne ponedeljak, ima li veće miline (IMA NARAVNO). I pričaju meni saputnici: neko im reče u bazenu, ima tu negde vrlo oštra krivina, valja pripaziti.

Ali u toploj vodi opušteni mozak ne konstatuje ništa. Vidim samo kako neki auto mili polako, a put prav i snežan, ma šta tolko miliš, krenem da ga pretičem. Pretičem, ubrzavam koliko je moguće po snegu (jurimo 30), kad ono.... u trenutku se pojavi... lakat krivina. Na blagoj nizbrdici. Nema vremena, kočim iako od toga nema vajde, i klizim, klizim... tup... prednjim levim točkom u jarak. Onaj kog sam pokušavao da preteknem, u retrovizoru gleda budalu iz Beograda što ga je preticala kako završava u jarku, i laaagano i iskusno, odlazi dalje...

Druže Kiko, u šali sam obećao, da ću se setiti tvojih snežno automobilskih vratolomija. Slagao sam. Nije bilo vremena. Jedino na šta sam pomislio, bilo je: neeeee ovo nije moguće... o rodi majka kretena i dade mu ... moje ime!

Iza mene je išao još jedan terenac iz naše male ekipe, čiji su putnici sa nevericom posmatrali tragikomediju koja se odvijala pred njihovom očima. Oni su me izvukli, posle pola sata jebavanja po snegu. Svi smo stigli kućama pola sata kasnije nego što je trebalo, smrznutiji i popizdnuti. O, jebo sebe, i jarak, i magnetnu privlačnost što me je odvukla ka dotičnom!!!

- 00:00 - Komentari (7) - Isprintaj - #

12.02.2007., ponedjeljak

Večno

Saznao sam da je pre mesec dana umrla Solveig Dommartin.
Nebo nad Berlinom još nisam gledao. Gledao sam je u Do kraja sveta. Bio sam zaljubljen u Claire Tourneur.

Solveig. Jedno od najlepših imena.

Svi mislimo da ćemo živeti večno.

- 01:43 - Komentari (4) - Isprintaj - #

07.02.2007., srijeda

Fotografije

Deca se lepe za mene. A možda je to bilo zato što sam sedeo s kraja stola.

Devojčica sa maramom kaže da ima pet i po godina. Donela je album sa fotografijama i sela pored mene. Okreće redom stranice, priča o svakoj fotografiji, gde i kada je snimljena, kako se zovu ljudi na slikama. Zna imena skoro svakome.

Pokazuje sliku sa venčanja u crkvi. Ovo su ... , ... i ... Pokazuje prstićem, negde između kuma i mladoženje. On je bolestan, ima onu bolest, kako se zove ... pauka. Možda će da umre. Ne, čekaj da se setim, ... škorpiju ima. Pokazuje na sledeću fotografiju. A ovo su ...

- 14:02 - Komentari (3) - Isprintaj - #

06.02.2007., utorak

Iz beležnice gospodina Jovića

Prisećam se mnogih stvari ali pamtim jedan doživljaj...

U subotu se navršilo prvih godinu dana od početka mog života (according to Sharon Stone). Tog dana sam se zadesio u jednodnevom pohodu u manje poznatom kraju Istočne Srbije. Potrajalo bi kada bih redom opisivao sve utiske. Sada ću spomenuti samo jedan detalj.

Kada se od Petrovca na Mlavi krene na istok, uzvodno prateći Mlavu, dolazi se do Gornjačke klisure. To je oko 120 kilometara od Beograda. Blizu ulaska u klisuru, sa desne strane puta, nalaze se izvori vruće vode. Otkriveni su slučajno, na velikoj dubini, prilikom probnih geoloških bušenja pre par desetina godina.

Vrela voda je tu slobodno isticala, u njivi se napravila lokva, koja se vremenom produbila, u neko doba je izbetonirana. Narod je tu dolazio da se čvari u vreloj vodi; i moji poznanici su pri povratku sa terena tu redovno svraćali da iskuliraju par sati potopljeni do brade u vrelu vodu. Nikad ranije tu nisam navraćao.

U međuvremenu je neko kupio njivu gde je izvor, i napravio bazene i restorančić. Tu smo svratili u subotu uveče.

Mom oduševljenju nije bilo kraja. Beskrajno kupanje, do kraja radnog vremena (do osam ili devet uveče) košta samo sto pedeset dinara. Svlačionice su uredne, čistog poda, sa podnim grejanjem, sa kasetama za stvari. Dva bazena, par džakuzija, svetla, mehurići. Fenovi za kosu, sve radi. Do bazena se stiže kroz tunele i ulazi pravo u toplu vodu. Plići bazen je topliji, dublji je malo prostraniji i tamo može komotno da se pliva. Nema nikakve muzike, tišina.

Stigli smo kasno uveče, po vejavici. Bili smo jedini u bazenima. Neverovatan doživljaj. Do brade u toploj vodi, iz koje isparava izmaglica, okolo vejavica, na glavu padaju krupne pahulje. Pogled na gore, i vidiš samo tamno nebo u kome su osvetljene desetine ogromnih pahulja, koje padaju, padaju, padaju...

Ne služe koktele, šteta, jer bi bilo lepo tu kulirati sa čašom u ruci. Ali to ionako nije moguće, jer deo tela koji viri van vode se brzo smrzava. I još je šteta što nema soba za prenoćište, teško je posle tog opuštanja sesti u kola i putovati dalje.

Kad smo završili sa uživanjem, krenuli smo dalje. Bio sam toliko opušten, da sam sa letnjim gumama na zavejanom asfaltu, otklizao u jarak na prvoj krivini na koju sam naišao. Više o tome u sledećem nastavku...

- 12:13 - Komentari (6) - Isprintaj - #

02.02.2007., petak

Mogućnost izbora ... mora da postoji

Mogu izabrati da budem neobavešten i nezainteresovan,
mogu izabrati da se iznerviram, popizdim i zapenim,
a mogu biti i rezigniran ili sarkastičan
ili nasmejan i vedar
kao što je ovaj dan
tra la la

(c)

- 15:52 - Komentari (7) - Isprintaj - #

01.02.2007., četvrtak

Noću pišem najgluplje moguće postove

Noću pišem najgluplje moguće postove. Vadim talog iz dubine podsvesnog, pa se snebivam izjutra.

Natrčao sam na ovaj film na TV Avala. Počeo je dobro, ali se priča predvidivo zaglupljuje. Caution, spojlers ahead. Would be pisac se silom prilika zapošljava kao žigolo, ne govori o tome svojoj ženi. Prvi i ispostaviće se jedini klijent mu je predivna devojka, udata za prastarog čuvenog pisca. Počinje da živi u trojstvu sa piscem kome pomaže da popravi svoje poslednji veliki roman, i sa njegovom mladom ženom... A svoju ženu sve više zanemaruje. Zapostaviće sebe kao pisca, svoj brak, šta će dalje biti je predvidivo, način na koji se odvija radnja odavno gubi vezu sa životom u realnom vremenu. Takve stvari se možda dešavaju, ajde, ali ne tako brzinski. Jedino što mi se svidelo celoj priči je ona (ta mlada i nedostižna piščeva žena). /// eno ih sada svo troje u krevetu na ekranu iza mojih leđa, gasim tv, ne mogu to da gledam.

Svraćao sam večeras do svojih, pričali smo šta ima novo, pa posle skoro dve godine nepominjanja, stidljivo pitaše za svoju bivšu snaju, viđam li je. Rekoh im u par reči za aktuelnosti u njenom životu, preživeše, nisu popadali sa stolica. Dobro se drže, ali primećujem kasnije, dok izlazim iz zgrade, da meni nije bilo svejedno kad sam im to rekao.

Ne valja bitne stvari nositi u sebi, ne ispoljavati, potiskivati. U neko doba problem više te nepodeljene misli same po sebi, to njihovo značenje, kojegod bilo. Činjenica da nešto predugo buđa u glavi postaje daleko veći problem.

Sećam se svoje prve velike i tragične ljubavi (da li je baš prve), jedno tri godine sam na razne načine patio za njom. Družili smo se, znao sam (kao da je teško bilo znati) da ako za svo to vreme među nama nije bilo ničeg onda neće nikad ni biti, ali nisam mogao nikako da se odlepim, dok joj na kraju nisam (telefonom!) rekao da sam se svo vreme ložio na nju. Sportski je to podnela, nastavili smo da se družimo i to nismo više spominjali, ali meni je tada, u tom telefonskom trenutku, spao ogroman kamen sa srca (kamen kog do tada nisam bio svestan).

Ova priča nije namenjena da ilustruje moje rane ljubavne jade, već to kako ne treba potiskivati misli i dozvoljavati im da melju iznutra. I očito, da ne treba pisati postove kasno uveče.

Ovo sam pisao sinoć. Već nekoliko puta se desilo da u kasni sat nešto napišem, pa krajnjim naporom zaključim da je to plod ponoćnog bunila, i odustanem od objavljivanja. Uzalud, ponovo je mrak.

- 23:20 - Komentari (4) - Isprintaj - #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>