Siboney

26.07.2006., srijeda

by popular demand

Na slici: prizor predamnom tokom jutarnjih kuliranja

Rodila majka kretena i dala mu ime _ _ _ _ _ _ . (Da nisam anoniman, upisao bih svoje ime). Skoro pa da sam džabe nosao foto aparat, sve sam neke bezveze slike snimao. Ista tema sto puta, pa crnci u mraku, - a neke druge bitne i zanimljive stvari jock. A kad je na kartici ostalo još samo malo mesta, ostala deca su savatala moj aparat i slikala neke svoje bezveze fotografije, tako da na kraju cvrc, almost ništa, jedva sam ove kolko-tolko smislene fotografije uspeo da sakupim.

A imao sam naravno vremena i baterija da pregledam šta je sve uslikano, pa da pobrišem duplikate, uslikam unikate i tako dalje i tako dalje. Ali me mrzelo. I ne nerviram se... valjda će kad se dokopam slika sa ostalih aparata što su bili gore, biti dovoljno raznovrsnosti za osvežiti memoriju za 10 godina. Ili 10 meseci.

Slično je bilo oduvek, i kada sam teglio svoj stari aparat. Više puta se desilo da ga teglim celo leto (a težak je bio bogami kao četvrtina ovog sadašnjeg šatora!!!), pa kad se vratim, a ono jedva 5-6 slajdova (snimaka, ne rolni) ispucano. To sam kasnije sortirao po vremenu slikanja, napisao mesece i godine kada je snimano, eno skuplja prašinu u šaržerima, dobro dođe kada treba da rekonstruišem proteklo vreme.

Bestraga mu glava, opet mi se čini da sam deo ovoga već pisao na blogu. Moraću da smislim neki disclaimer pa da ga ugradim u template.

- 23:40 - Komentari (10) - Isprintaj - #

It's summertime - and I can understand if you
Still feel - sad -
It's summertime and though it's hard to see its true
possibilities -

When you look inside - all you'll see
When you look inside - all you'll see
Is a self-reflected inner sadness -
Look outside - I know that you'll
Recognize it's summertime

The Flaming Lips
It's Summertime

- 11:44 - Komentari (2) - Isprintaj - #

23.07.2006., nedjelja

U nepotrazi za neizgubljenim i nepostojećim smislom života

Pred dvonedeljno bivstvovanje na planini rekoh kako će to biti idealno mesto za traženje smisla života.

Zezao sam se. Smisao života ne postoji. Tačnije – ne verujem da postoji i da ga vredi tražiti. Nema smisla. Sve ovo je smisao. Uostalom, kako ga prepoznati?

Sećam se, bio je jedan trenutak kada smo sedeli i kada sam rekao nešto u stilu – e zbog ovoga vredi živeti! Ne sećam se tačno šta, ni kada, znam samo da je postojao jedan takav trenutak. Da li je to bilo neko pijenje kafe, neko pijenje piva, zalogaj bureka, da li onda kada smo potopili noge u ladnu vodu, ili smo prosto sedeli i kulirali posle obavljenog posla?

Vrag će ga znati.

Nije bilo previše vremena za kontemplaciju. Bilo je više nego dovoljno (fizičkog) prostranstva za privatnost, ali je bilo i drugih ljudi i bilo je posla. Više vremena za meditiranje imam sada ovde sam u stanu - ali šta - da blenem u spojeve parketa? Sadržajnije je kad si napolju, kada desetak minuta sediš ne radeći ništa i ne misleći ništa (ništa pametno u svakom slučaju) - samo gledaš. Oblake i njihove senke po brdima ispod. Vetar kako se približava povijajući travu. Insekte. Bube u vlatima trave, leptirove kako sleću na ruke, zrikavca kako trlja noge i proizvodi zvuk (konačno sam to video uživo), obade i zunzare što spopadaju (Akcija! Čibe muvetine!). Ili kada u jednom trenutku izranjaš iz senke i vidiš sve promenjenih boja pod svetlošću sunca na zalasku: travu još zeleniju, nebo plavlje, stene toplo blješteće. Konture vrhova i venaca se u kontrasvetlu smenjuju ka horizontu, postajući sve bleđe i neoštrije.

Da li se tu negde krio neki smisao?

Ili je smisao u jutarnjem ritualu? Svakog jutra u osam, oblačenje samo neophodne količine odeće, izvlačenje četvoronoške iz šatora, zapišavanje kamenja, uspon do kuhinje. Krmeljanje, gde je lonče – tu je – tu je i kašičica, pola džezve vode da se greje, četri šećera a dva kafe, par kapi vode, muti muti muti, još malo vode, odoka mleka u prahu, opet muti, opet malo vode, sada vrela voda do pola lončeta, zatvori butan bocu. Sedi na zgodan kamen, na travu, sam ili sa nekim. Eventualno cigareta. Sunce se diže iza leđa, senke se skraćuju.

Zašto tobožnje prepoznavanje smisla vezujem za prijatne trenutke? Za blejanje i kuliranje? Za lepe slike, slatko, sitost, opuštenost mišića? Za ljubav? (tek da pomenem, ali neću dalje, stop) Možda je smisao u nečem teškom, neprijatnom, banalnom? Znoj koji mi se sliva u oči i peče dok se penjem? Crkavanje dok uzbrdo teglimo drva za vatru? Tabani što bride u usijanim gojzericama? Oči na pola koplja dok vozim? Ladna voda koja mi se sliva za vrat dok pod kamenom čekamo da prođe pljusak? Grom što je spičio u susedni vrh? Sklupčana šarka koju je spazio moj drug koji je bio brži i spretniji pa išao prvi? Neuspeo pokušaj sviranja usne harmonike?

Tjah.

Poslednjeg dana je došao momak sa tri konja da potera deo naših stvari. Sa sobom je poveo i svog petogodišnjeg sina. Konji su natovareni, đipaju, on trči za njima da ih obuzda, već su krenuli, dečko je zatečen, ne može da ih stigne. Plače: tata... Trčim za njim, sa svojim rancem na leđima, dižem ga u naručje. On i dalje neutešno plače, nagazio je na neku bodljikavu travu. Nemam vremena da mislim na težinu ranca.

Ništa ti ne brini, sačekaće nas tata, morao je da se pobrine oko konja, čekaće nas tamo gde je ravno. Tako i bi. Eto vidiš, jel sam ti rekao! Prestaje da plače, njegov otac popravlja tovare na konjima. Ti ga vodi, kaže mi. Pita me za ime, odakle sam, zatim – da li si oženjen. I razveden, odgovaram uhodanom frazom. Odakle ti je bila žena? Odgovaram. Nije mi jasno što li me to pita.

Dečko je sada moje zaduženje. Vodim ga za ruku, on se smeje, visi mi o ruci, opušta se kao da pada, ja ga dižem. Ej, ne možemo da letimo! Pa ti si mnogo brži od mene, ne mogu da te stignem! Ako se sapletem i padnem ima da se razbijem kao kruška! - Kao kruška! – ponavlja on kroz smeh. Na većim strminama ga dižem na rame, on petlja po stvarima zakačenim za moj ranac. Plavokos je i plavook, tačno tako bih mogao da zamislim svog sina.

Roditeljstvo je teško i odgovorno. Znoj mi curi u oči, kolena klecaju dok ga nosim niz stazu što se osipa. Svo vreme mu pričam. Ne razumem skoro ništa od onoga što on čavrlja.

Oćeš da ti ga dam? Da ga vodiš za Beograd!? – Dovikuje mi u prolazu njegov otac. Za trenutak gledam belo, ne kapiram. Smejem se. Prećutkujem da sam upravo razmišljao kako bi to izgledalo.

Posrćući i leteći, stižemo do izvora. Kratak odmor, ide se dalje, ja sam još na izvoru. Ne čekajte me, stići ću vas, kažem. 350 metara visinske razlike sam bio otac. Neko drugi će dalje voditi i nositi dete. Kuliram malo, pa krećem dalje, svojim tempom, odjednom svestan tereta na leđima.

- 18:06 - Komentari (5) - Isprintaj - #

22.07.2006., subota

Nazad u vreli prljavi grad

Ta - ra - ra - ra - ram !

Jutros sam se dokotrljao. Ništa ne znam. Još se nisam raspakovao. Bašta mi je uvela. Bio sam do prodavnice i banke. Saplićem se na svakom koraku.

Zaboravio sam da hodam po ravnom. Od šatora do centra okupljanja ("kuhinje") je bilo skoro deset metara denivelacije. Uzbrdo u mati nikenen stilu (uz dahtanje), nizbrdo se i govno kotrlja, za dalja putovanja: kosi smuk, skokovi u vis i u dalj, stiplčez preko škrapiju.

Šator je naravno bio na nizbrdici. Svake noći bih se budio, prepinjao iz donje u gornju polovinu, zaspao, otklizao, budio, start again. Podmetnuću večeras nekoliko dasaka pod uzglavlje kreveta, pa ću svaki dan vaditi po jednu, sve do konačnog povratka u horizontalu (jer horizontala je normala).

Saću putem grada. Pokušaću da zamenim onu adsl spravu edabi u sparini doma svog pročitao blogove i vesti i ne znam šta. Spakovaću da ponesem: toalet papir, litaripo vode, kišnu kabanicu. Baterijsku lampu, perorez, elastični zavoj, par bonžita.

Odsadapanadalje:

- Ne pišaj gdegod stigneš.
- Ne jedi sa zemlje.
- Ne hodaj sredinom ulice.
- Ne javljaj je svakome na koga naiđeš.

- 14:50 - Komentari (4) - Isprintaj - #

05.07.2006., srijeda

I just came to tell you that I'm going

Slučajno sam naleteo na ovaj muzički blog.

Lepo kaže čovek:
Girls. Singing In French. Making Me Sigh. Any questions?

Uživaću natenane kad se vratim. Sad moram da se pakujem, i sređujem za sobom, za par dana putujem. Idam da kao poslednji ludak čučim na vrh brda u šatoru na 2000 metara blizu granice sa Albanijom. Teško da ću tamo naći ženu svog života, ali možda spoznam smisao života. I tak.

P.S.

Evo na rečenom blogu intervjua sa Carlom Bruni u vezi one pesme iz mog prethodnog posta. Bila je i Seržova verzija na sajtu, ali je više nema za download. Merde! Quel malheur!

- 17:47 - Komentari (7) - Isprintaj - #

03.07.2006., ponedjeljak

Hey

I just came to tell you that I'm going
and all your tears won't change anything
as the poet said "and the wind was blowing"
so I just came to tell you that I'm going

you remember the good times and you cry
suffocating your face so pale now the hour is nigh
so it's goodbye forever and I'm sorry to tell you
that I'm going away

yes I loved you once..
hey

Hej, zar je prošlo već 15 godina?

Serge Gainsbourg nije bio među meni poznatim likovima (a koji kao jesu meni poznati?). Nisam ga znao čak ni po onoj pesmi sa uzdisanjem (nisam nešto konstatovao da je njegova). Tek pre par godina, malo pred razvod, moja bivša supruga je dobila jedan njegov cd. Cd se vrteo u kolima te jeseni, a kada je otišla zatekao se kod nje. Prazna kutija je još neko vreme bila kod mene, otišla je i ona, a cd nikad nisam presnimio.

Prošle nedelje sam natrčao na mp3 download (joj ala će ove reči privući google surfere...) jednog tribute diska sa obradama Gainsoburgovih pesama... Skinuh ga ne znajući šta ću zateći... ne prestajem da ga vrtim. Naročito gore citiranu pesmu, peva je Jarvis Cocker.

Tražeći reči nekih pesama, našao sam još tekstova o Seržu Gejnzburu (ova transkripcija imena i menjanje imena po padežima me ubija).

Kakav lik, kakav život!
Kakav lik, kakav život!
Kakav lik, kakav život!

I nenadano, nađoh još jedan zanimljiv tekst, a gle, eto i Carla Bruni! Još jednom konstatujem kako se puno gubi kada slušaš pesme a ne pratiš reči.

La noyée (The drowned woman) (Serge Gainsbourg)
Tu t'en vas á la dérive Sur la riviere du souvenir Et moi, courant sur la rive, Je te crie de revenir Mais, lentement, tu t'éloignes Et dans ta course éperdue, Peu á peu, je te regagne Un peu de terrain perdu. De temps en temps, tu t'enfonces Dans le liquide mouvant Ou bien, frôlant quelques ronces, Tu hésites et tu m'attends En te cachant la figure Dans ta robe retroussée, De peur que ne te défigurent Et la honte et les regrets. Tu n'es plus qu'une pauvre épave, Chienne crevée au fil de l'eau Mais je reste ton esclave Et plonge dans le ruisseau Quand le souvenir s'arrete Et l'océan de l'oubli, Brisant nos coeurs et nos tetes, A jamais, nous réunit.		You drift away On the river of memory, And, running on the bank, I call you back, But slowly, you move away, And in your frantic race, Gradually, I gain A little lost ground on you. From time to time, you sink In the moving liquid, Or, brushing by brambles, You hesitate and wait for me, Hiding your face, In your hiked-up dress For fear that shame and regret > May disfigure you. You're just a pitiful wreck now, A ravaged bitch drifting with the flow, But I remain your slave And dive into the stream. When memory stops, And the ocean of forgetfulness, Breaking our hearts and heads, Unites us forever.

p.s. grrr blogeditor mi pogubio francuske akcente

- 12:35 - Komentari (11) - Isprintaj - #

Reminisce part two

E biće da od verbalizacije problema zaista ima neke vajde, ovo popodne je bilo neuobičajeno plodno. Oprah kola, oprah WC, oprah deo opreme što će mi trebati za put, i sudove, i još ponešto, i frižider otopih i oprah, ne pitajte zašto. Sada čekam da pile u expres loncu otpišti svoje pa da ugasim vatru, sutra ću da zgotivim kari pa ću ga zamrznuti da imam nešto jestivo da me čeka kad se vratim s puta.

U međuvremenu spravih izvesnu kapirošku, pa na net, i jedna od zabava - statcounter, gledam upite koji su doveli do mog bloga. Najsvežiji upit je "bračno savetovalište beograd". Ajoj neznani druže/drugarice, ako je već došlo dotle: ima nešto u ruskoj ulici, ima u palmotićevoj, ali batali socijalno i upute, idi što pre preko veze ili privatno, polij se hladnom vodom, pamet u glavu i srećno.

Pa pogledah usput u blog arhivi svoje prve mesece u blog svetu. E kako se svet promenio. Ili nije.

U međuvremenu, zafali leda - dodam leda, snizi se nivo, dodam vodke, kapiroška udara u vugla (a to je i bio cilj), odoh da zagasim šporet pa na spavanje.

- 00:12 - Komentari (2) - Isprintaj - #

02.07.2006., nedjelja

We'll meet again

trpezarijski sto, made by Siboney Dr Vodeglia

Hej zdravo, ne odlazim nigde (mislim ne u nekom apsolutnom smislu), niti se vraćam, nego prosto volim ovu pesmu. Iskopao sam je pre nekoliko godina, hvala Internetu, to je ona pesma kojom se završava doktor Strejndžlav. Celog života sam se malo gde mrdao, i u bukvalnom i u prenesenom značenju, a opet sam uvek maštao i želeo da odlazim i da se vraćam i da probam svašta i iznova i sve tako vište puta.

We'll meet again, don't know where, don't know when,
But I know we'll meet again some sunny day.

Keep smiling through just like you always do
Till the blue skies drive the dark clouds far away.

So baby please say hello
To the folks that I know
Tell them, I won't be long.

They'll be happy to know
That as you saw me go
I was singing this song.

We'll meet again, don't know where, don't know when,
But I know we'll meet again some sunny day.

A volim ovu pesmu i zato što je jedna od retkih koju znam da otpevam. Kad bi se zezali – ja i pevanje. Eh, a voleo bih da umjem pjevati i onda kada nisam pod tušem.

Ovih nedelja se navršilo godinu dana kako pišem ovaj blog. Godišnjica manje-više, nego mi pada na pamet da kada nešto pišem ne mogu da se setim da li sam to već ranije spominjao ili ne. Valjda je godinu dana otprilike kapacitet mog memorijskog bafera, ono što je starije od toga to je osuđeno na zaborav ili na ponovno preživljavanje. Ako se ponavljam, well, nadam se da su oni što ovo čitaju podjednako zaboravni pa neće primetiti.

Pišem sve ovo kao edabi radio nešto drugo samo ne ono što treba. Već danima imam pad atomske bombe u stanu, treba da ga malo sredim, treba da se raspakujem od prethodnog puta, treba da se pakujem za sledeći. Imam tonu neopeglanih košulja i majica, bem ti peglanje, to mi je smrt smrtiju. Ostalo i ide nekako, ali svejedno, od svakog posla mora malo da se ostavi nedovršeno, po mogućstvu nadžodženo na sred sobe, stola, lustera, gdegod. Operem kadu, ali ne operem lavabo, i sve u tom stilu. Jebem ti autodestrukciju, i ono što stoji iza nje, ovo je krajnja manifestacija.

Makar nešto sam skoro priveo kraju, doduše potpuno nebitno za predstojeći put, ali ipak. Priveo sam kraju trpezarijski sto što sam pravio, ostaje još samo da ga premažem drvo nekim prelivom na bazi lanenog ulja, i da prišrafim ploču odgore. Moraću na pijac po kraće šrafove. Sto se malo klati, što je i za očekivati, ali mnogo je lep, tačnije baš je lijep (Radmilovićevskim glasom naravno). Da sam neki umetnik odmah bi ga meto na sred galerije SANU. Ovaj sto i njegova svetla prirodna boja i tekstura simbolizuju ... šta majku mu? Simbolizuje kako će na njemu lepo izgledati tanjir špageta, ili neke blanširane blitve! Tako ne znam šta simbolizuje gomila lako obrađenog drveta što sam juče spazio na sred Knez Mihajlove ispred rečene galerije (sorry nemam sliku da potkrepim tekst). Lepo izgleda, da imam veliko travnato dvorište rado bi ih posedovao u istom. Ta drva. Nadam se da će ih sačuvati da ih pod okriljem noći šetači ne razvuku za potpalu.

Juče je bio happy day, prvo sam se igrao kineske četvrti i dovukao neku kinesku klopu i nisam se smirio dok nisam sve satro. Pa sam išao da podignem adsl hardware, hvala nebesima, konačno su povezane žice gde treba. I da se pozdravim sa sestrinom decom, malo putuju oni, pa malo ja, pa malo oni, neće videti ujku sve do tamo negde u avgustu. Uveče sam konačno montirao rečeni adsl, proradilo, ali moron kakav jesam, ostavim preko noći da se skida neka muzika, ništa manje nego Twin Peaks, gde baš njega, mogao sam i nešto pametnije (sećam se kad je ta serija bila na TV-u, ja tek počeo da radim (tada sam baš izgarao na poslu), pa dođem kući pa napravim kafe amareto pa pred tv, e those were the days). Elem, ujutro, muzika se skinula, ali adsl ne radi, drndaj, drndaj, dok nisam ukapirao da sam potrošio download kvotu, moram u ponedeljak da doplatim još malo, a dotle sam opet na dajalapu na kurac ga nabijem. Sorry, nikad od mene pisac, Kurejši napiše knjigu bez i jedne psovke, a ja u svakom drugom pasusu. Jebga.

A za nedelju dana, to jest malo manje, dok se neki budu tiskali ispred bine sa Morisijem, ja ću slušat istog sa CD-a, na putu za jug. Idem malko na Prokletije, pored granice sa Albanijom, na dve tisuće metara. To mi je zadnje od odmora za ovo leto (a vala dosta je bilo), kad se vratim (ako se vratim) ostaje znojenje po Beogradu do jeseni.

I tak, so much for now, mislim da sam odradio prepodnevnu kvotu gubljenja vremena.

- 11:09 - Komentari (1) - Isprintaj - #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>