Rešio sam da kupim neku dobru auto kartu, pa da na njoj počnem da iscrtavam puteve kojima prolazim počev od ovog proleća (odkako sam kupio kola i potprašio pete).
Pre tri nedelje sam osvajao neke sasvim nove pravce. Poznatim putem do Zlatibora, odatle na novu stranu, uz Drinu uzvodno do Foče, pa dolinom Sutjeske u Hercegovinu, do Gacka. Nedelju dana u Hercegovini.
U mom bivšem životu, kako volim da kažem, moja tadašnja supruga je nekoliko puta prolazila istom ovom rutom. Ja zbog posla nisam mogao da idem sa njom na ta putovanja, ni na mnoga druga. Kroz tuđe oči sam gledao te predele, koji su uzalud čekali da ih jednog dana zajedno obiđemo.
Još jedan deo moje bivše i jedine domovine koji nikad nisam upoznao.
Putovali smo dugo donde. Dva dana. Krenuli smo u nedelju, i posle stotinjak kilometara sam se setio da nemam zeleni karton. U svoj frci oko pakovanja sam zaboravio da treba da ga izvadim. Posle kratkotrajnog nerviranja, smislio sam scenario: blefiraćemo na granici, najverovatnije ispušiti, pa ćemo prespavati negde u prirodi i u ponedeljak sabajle izvaditi karton kod nekog osiguranja.
Tako je i bilo. Nalevo krug na prelazu kod Mokre gore. Obnevideli od umora i vrućine pijemo pivo u kafanici u pustoj Mokroj gori i smišljamo kuda dalje. Na Taru, preko Kremne, a ujutro sabajle u Bajinu baštu po zeleni karton.
E sad, ja volim onako stenovite planine. Moraju da se belasaju stene i litice. Livade i zaobljeni vrhovi me ič ne privlače. Ili krečnjak, ili ništa. Ali ono što sam video na Mokroj gori i Tari... Zeleno, zaobljeno, prostrano, pusto, prohladno... Sviđa mi se. I dalje ostajem veran svom stenju, ali recimo kad bih imao devojku koja ne voli lomatanje po kamenju, poveo bih je baš tamo, negde iza Kremne.
Na zalasku sunca smo na Tari, na jednom vidikovcu, ispod nas jezero Perućac. Ispod nas lete grabljivice, na mirnoj vodi neko čamcem pravi krugove. Sa visine gledamo na obalu na drugoj strani, kao iz aviona, njive, putevi, kuće. Mnogo kasnije, dok sam gledao karte, ukapirao sam da se tu iza, malo dalje, nalazi Srebrenica.
Noćimo na jedva pronađenom ravnom skrovitom kutku, između serpentina, na padini iznad brane. Na vedrom nebu gledamo neverovatan prizor. Istovremeno gledamo u zenit, u ovlaš grupisane zvezdice (recimo poput sazvežđa polarna kruna). Odjednom, primećujemo da se njih 6-7 kreće, svaka na svoju stranu, pravolinijski, postepeno se gube. Nikad nisam video toliko satelita odjednom. Ako su bili sateliti. Ujutro vrtim stanice na radiju u kolima, pitam se hoću li čuti vesti tipa: "iskrcali se ...", "primećeno je ...". Ništa od toga, očigledno.
Konačno prelazimo BiH granicu. Uz put uskotračna železnica, šine zarđale, ne koristi se. Višegrad. Zelena Drina. Ze-le-na!!! I brza. Sve do Foče uz nju, kanjonom, odličnim praznjikavim putem. Ovim putem vredi ići tek tako, bez povoda, do Foče i nazad.
U Foči kafa, i napuštamo Drinu. Pojavljuju se planine, vrhovi pod snegom, Tjentište, dolina Sutjeske. Spomenik znan sa poštanskih maraka; uživo izgleda mnogo manji. Na sred Tjentišta put prav kao strela, okolo napuštene zgrade, ograničenje 40, nigde žive duše sem policijota koji naplaćuju prekoračenje brzine. Vetrina odnosi šapku policajcu dok popunjava priznanicu. Trči za njom po travi, hvata je i nabija na glavu. Sve mislim da će reći repliku iz vica, al zamalo.
U kanjonu Sutjeske smo jedini auto, u vožnji krkamo leba i kobasice. Na jednom delu je klizište odnelo put, pa vozimo obilaznicom, prašnjavim makadamom. Pored puta mršav lovački pas, poveći. Dešava se da se psi u lovu izgube, odlutaju ko zna gde. Otvaramo prozor i bacamo mu kobaje. Dok vozim, pitam saputnike - je li pojeo - nije, eno trči za nama. Još uvek trči. Stežem srcre i ubrzavam.
Sat kasnije i evo nas u Gacku. Sunčane, praznjikave ulice. Iako do mora ima još da se vozi, nešto me podseća na more, ne znam šta.
Na povratku u Beograd, kiša i hladno vreme, stari znanci iz Hercegovine. Nema problema. Koštunica i JSO. Ima problema. Gomila prljavih stvari u stanu koja se nikako ne smanjuje. Detaljno pranje automobila.
Sada, poslednjeg vikenda, pet dana na Miroču. Imam neiskorišćene dane od prošlogodišnjeg odmora, čuvao sam ako "something big" iskrsne. Ništa od toga; sada ih trošim da ne propadnu.
Krajem jeseni sam bio na istom mestu, u vrlo sličnom društvu. Tek danas sam sabrao 2 i 2 i otkrio neke zakonitosti. Isto mesto, isto društvo, oba puta votka, oba puta posledice. Jesenas zamalo blekaut, a ovog puta me je u mrklom mraku napao zidić od naslaganog crepa.
Bilo je pomalo naporno za telo, ali osvežavajuće za glavu. Nekoliko dana na drugoj planeti i potpuno ispiranje mozga. Kad sam se vratio, osećao sam se kao da sam pojeo golemu čokoladu sa lješnjacima, odnosno proveo dve nedelje negde daleko, daleko.
|
