I just came to tell you that I'm going
and all your tears won't change anything
as the poet said "and the wind was blowing"
so I just came to tell you that I'm going
you remember the good times and you cry
suffocating your face so pale now the hour is nigh
so it's goodbye forever and I'm sorry to tell you
that I'm going away
yes I loved you once..
hey
Hej, zar je prošlo već 15 godina?
Serge Gainsbourg nije bio među meni poznatim likovima (a koji kao jesu meni poznati?). Nisam ga znao čak ni po onoj pesmi sa uzdisanjem (nisam nešto konstatovao da je njegova). Tek pre par godina, malo pred razvod, moja bivša supruga je dobila jedan njegov cd. Cd se vrteo u kolima te jeseni, a kada je otišla zatekao se kod nje. Prazna kutija je još neko vreme bila kod mene, otišla je i ona, a cd nikad nisam presnimio.
Prošle nedelje sam natrčao na mp3 download (joj ala će ove reči privući google surfere...) jednog tribute diska sa obradama Gainsoburgovih pesama... Skinuh ga ne znajući šta ću zateći... ne prestajem da ga vrtim. Naročito gore citiranu pesmu, peva je Jarvis Cocker.
Tražeći reči nekih pesama, našao sam još tekstova o Seržu Gejnzburu (ova transkripcija imena i menjanje imena po padežima me ubija).
I nenadano, nađoh još jedan zanimljiv tekst, a gle, eto i Carla Bruni! Još jednom konstatujem kako se puno gubi kada slušaš pesme a ne pratiš reči.
La noyée (The drowned woman)
(Serge Gainsbourg)
Tu t'en vas á la dérive
Sur la riviere du souvenir
Et moi, courant sur la rive,
Je te crie de revenir
Mais, lentement, tu t'éloignes
Et dans ta course éperdue,
Peu á peu, je te regagne
Un peu de terrain perdu.
De temps en temps, tu t'enfonces
Dans le liquide mouvant
Ou bien, frôlant quelques ronces,
Tu hésites et tu m'attends
En te cachant la figure
Dans ta robe retroussée,
De peur que ne te défigurent
Et la honte et les regrets.
Tu n'es plus qu'une pauvre épave,
Chienne crevée au fil de l'eau
Mais je reste ton esclave
Et plonge dans le ruisseau
Quand le souvenir s'arrete
Et l'océan de l'oubli,
Brisant nos coeurs et nos tetes,
A jamais, nous réunit.
You drift away
On the river of memory,
And, running on the bank,
I call you back,
But slowly, you move away,
And in your frantic race,
Gradually, I gain
A little lost ground on you.
From time to time, you sink
In the moving liquid,
Or, brushing by brambles,
You hesitate and wait for me,
Hiding your face,
In your hiked-up dress
For fear that shame and regret >
May disfigure you.
You're just a pitiful wreck now,
A ravaged bitch drifting with the flow,
But I remain your slave
And dive into the stream.
When memory stops,
And the ocean of forgetfulness,
Breaking our hearts and heads,
Unites us forever.